Na nasoj planeti, o zmajevima smo culi samo u pricama i vidjali ih samo u filmovima. Kada sam se prvi put susrela sa njim, bilo je tesko ubediti sebe da se radi o nekoj predstavi ili kojekakvoj igri. Zivotinja je bila previse velika i previse ziva da bi bila lazna. I veoma besna po kolutovima dima koje je duvala. No, on je samo stojao i posmatrao velikim zutim ocima. I dalje mi se cinilo kao da nekoga trazi. Velicinu mu je tesko opisati, mozda se moze reci da bi dostigao visinu i sirinu zgrade kada bi se uspravio. O krilima da ne pricam. Tamno je zelene boje, dok mu se krljsut tek po negde presijava na plavu.
Ubrzo sam primetila da sam ja jedina osoba koja je na ulici. Svi su se sakrili iza ulaznih vrata zgrada i posmatraju uplaseno. Jedino se ja ne plasim. Osecam neku povezanost sa zmajem toliko da se usudjujem da mu pridjem blize. Doticem mu krljust i prozima me hladnoca od koje mi se dlake najezu, ali on ne primecuje. Pomislila sam da moja mala ruka na njegovom ogromnom telu ne prouzrukuje nikakav osecaj, ali pogresila sam. Zmaj je uvrnuo vrat i iskolacio velike zute oci pravo u mene.
Dok rukama odmahujem dim koji mi je sasuo u lice, vec zamisljam kako me otkida celjustima na pola i prozdire u jednom zalogaju. No, nakon sto je dim nestao, mogla sam da se ogledam u njegovim ocima. Zmaj me je posmatrao. Trudila sam se da ga gledam u oci i da ne sklonim pogled, ne bi li mu dokazala da ga se ne bojim, ali znam da nisam toliko hrabra. Ovo nije bio hrabar potez, ja se zmaja jednostavno nisam plasila, znala sam da mi nece naskoditi.
Zmaj, kao da mu vise nisam bila zanimljiva ili kao da me je vec bio dovoljno osmotrio, ispravio je vrat i nastavio da gleda u ljude ispred sebe. Ljudi su nas posmatrali verovatno ocekujuci moju smrt svakoga trenutka. Pogledala sam ka ulaznim vratima svoje zgrade i videla svoju porodicu kako stoji iza njih i posmatra me. Zaboravila sam na njih. Kada su primetili da sam ih pogledala a da je zmaj sklonio pogled sa mene, poceli su da mi se smese i rukama da mi pokazuju da potrcim ka njima. Pomislila sam da bi to mozda bilo u tom trenutku najpametnije.
„Ne mozes natrag“, odjeknuo mi je glas u glavi koji sam vec cula odnekud, jos dok sam bila u stanu kada mi se cinilo da neko dovikuje moje ime. Stajala sam ukopana i gledala u pravcu zmajeve glave. Mozda je neko stajao iza mene i tada upirao pistolj u moja ledja. Ili mozda sa neba? Pitala se odakle se izvukla ta spodoba kada je do tada nisam uopste primetila. Medjutim, zmaj je vratio pogled u mom prvacu i gledao me kao i prethodnog puta. „Moramo da krenemo ubrzo, vec kasnimo“, odjeknuo mi je isti glas u glavi dok su me velike zmajeve zute oci gutale svojim tamnim zenicama. Bez sumnje, zmaj je razgovarao sa mnom.
Njegov glas je prodoran i opasan ali istovremeno dostojanstven i slusljiv da, kada sam ga drugi put cula u svojoj glavi, prijatan osecaj se poput talasa prelio mojim telom. Dok sam zurela u njegovo dugo telo razmisljajuci koji mi je sledeci korak, vec sam videla slike u kojima me brani i stiti od svakakog zla. Strecnula sam se u tom trenutku, setivsi se da mozda ima pristup mojim mislima kada vec svoje tako lako prosipa u mom mozgu. Iako sam osecala da je trebalo da krenem, na pamet mi pada staro poznato upozorenje, da nikada ne treba verovati nepoznatima. Pa cak i ako se radilo o zmaju. „Nemamo vremena da ti odgovorim na pitanja“, kaze mi kao da predvidja moj sledeci korak, a on je svakako bio da se raspitam o tome gde idemo i zasto.
Vec utvrdjujem da upozorenje ne deluje na natprirodne zivotinje. Odlucujem da krenem sa njim. Medjutim, kako cu ostaviti svoju porodicu? „Vec neko brine o njima“, odgovara na moje pitanje. Ne verujem mu na rec ali verujem da ce brat zauzeti moje mesto. Ali sta me navodi da ostavim porodicu i odletim sa zmajem u nepoznato? Kada postavim ovo pitanje sebi, prvo se zacudim recima koje koristim u njemu, „zmaj“ i „nepoznato“. Ubrzo me sam zmaj podseti da je tu, ziv i opasan, a onda ugledam svoju porodicu. Tolike godine truda i odricanja, da bih sada otisla. Odletela zmajevim krilima. Mozda je doslo vreme da nesto promenim pa ce i njima biti bolje nakon ove pustolovine kao i meni. Bar se nadam. Mozda im se vratim jednog dana.
„Imam li vremena da se oprostim od njih?“, pitam zmaja iako ne verujem da mu postavljam takvo pitanje. „Naravno“. Trcim do zgrade i pocinjem da placem dok grlim brata. Otac poskakuje pored mene i ispituje sta se desava. Dok se penjem uz stepenice brisuci suze, odgovaram mu na pitanja. „Pa gde ces?“ „Ne znam.“Da li ces se vratiti?““Ne znam.““Zasto ovo radis?“ Zastajem na stepeniku i pocinjem da razmisljam o pitanju istom koje sam postavila sama sebi i na koje nisam odgovorila, ali i bez odgovora odlucila da idem. Sada, dok me posmatraju svojim briznim ocima, a usne im podrhtavaju od straha, opet sam poljulja svoju odlucnost.
https://erikauzemljizmajeva.wordpress.com/
Ubrzo sam primetila da sam ja jedina osoba koja je na ulici. Svi su se sakrili iza ulaznih vrata zgrada i posmatraju uplaseno. Jedino se ja ne plasim. Osecam neku povezanost sa zmajem toliko da se usudjujem da mu pridjem blize. Doticem mu krljust i prozima me hladnoca od koje mi se dlake najezu, ali on ne primecuje. Pomislila sam da moja mala ruka na njegovom ogromnom telu ne prouzrukuje nikakav osecaj, ali pogresila sam. Zmaj je uvrnuo vrat i iskolacio velike zute oci pravo u mene.
Dok rukama odmahujem dim koji mi je sasuo u lice, vec zamisljam kako me otkida celjustima na pola i prozdire u jednom zalogaju. No, nakon sto je dim nestao, mogla sam da se ogledam u njegovim ocima. Zmaj me je posmatrao. Trudila sam se da ga gledam u oci i da ne sklonim pogled, ne bi li mu dokazala da ga se ne bojim, ali znam da nisam toliko hrabra. Ovo nije bio hrabar potez, ja se zmaja jednostavno nisam plasila, znala sam da mi nece naskoditi.
Zmaj, kao da mu vise nisam bila zanimljiva ili kao da me je vec bio dovoljno osmotrio, ispravio je vrat i nastavio da gleda u ljude ispred sebe. Ljudi su nas posmatrali verovatno ocekujuci moju smrt svakoga trenutka. Pogledala sam ka ulaznim vratima svoje zgrade i videla svoju porodicu kako stoji iza njih i posmatra me. Zaboravila sam na njih. Kada su primetili da sam ih pogledala a da je zmaj sklonio pogled sa mene, poceli su da mi se smese i rukama da mi pokazuju da potrcim ka njima. Pomislila sam da bi to mozda bilo u tom trenutku najpametnije.
„Ne mozes natrag“, odjeknuo mi je glas u glavi koji sam vec cula odnekud, jos dok sam bila u stanu kada mi se cinilo da neko dovikuje moje ime. Stajala sam ukopana i gledala u pravcu zmajeve glave. Mozda je neko stajao iza mene i tada upirao pistolj u moja ledja. Ili mozda sa neba? Pitala se odakle se izvukla ta spodoba kada je do tada nisam uopste primetila. Medjutim, zmaj je vratio pogled u mom prvacu i gledao me kao i prethodnog puta. „Moramo da krenemo ubrzo, vec kasnimo“, odjeknuo mi je isti glas u glavi dok su me velike zmajeve zute oci gutale svojim tamnim zenicama. Bez sumnje, zmaj je razgovarao sa mnom.
Njegov glas je prodoran i opasan ali istovremeno dostojanstven i slusljiv da, kada sam ga drugi put cula u svojoj glavi, prijatan osecaj se poput talasa prelio mojim telom. Dok sam zurela u njegovo dugo telo razmisljajuci koji mi je sledeci korak, vec sam videla slike u kojima me brani i stiti od svakakog zla. Strecnula sam se u tom trenutku, setivsi se da mozda ima pristup mojim mislima kada vec svoje tako lako prosipa u mom mozgu. Iako sam osecala da je trebalo da krenem, na pamet mi pada staro poznato upozorenje, da nikada ne treba verovati nepoznatima. Pa cak i ako se radilo o zmaju. „Nemamo vremena da ti odgovorim na pitanja“, kaze mi kao da predvidja moj sledeci korak, a on je svakako bio da se raspitam o tome gde idemo i zasto.
Vec utvrdjujem da upozorenje ne deluje na natprirodne zivotinje. Odlucujem da krenem sa njim. Medjutim, kako cu ostaviti svoju porodicu? „Vec neko brine o njima“, odgovara na moje pitanje. Ne verujem mu na rec ali verujem da ce brat zauzeti moje mesto. Ali sta me navodi da ostavim porodicu i odletim sa zmajem u nepoznato? Kada postavim ovo pitanje sebi, prvo se zacudim recima koje koristim u njemu, „zmaj“ i „nepoznato“. Ubrzo me sam zmaj podseti da je tu, ziv i opasan, a onda ugledam svoju porodicu. Tolike godine truda i odricanja, da bih sada otisla. Odletela zmajevim krilima. Mozda je doslo vreme da nesto promenim pa ce i njima biti bolje nakon ove pustolovine kao i meni. Bar se nadam. Mozda im se vratim jednog dana.
„Imam li vremena da se oprostim od njih?“, pitam zmaja iako ne verujem da mu postavljam takvo pitanje. „Naravno“. Trcim do zgrade i pocinjem da placem dok grlim brata. Otac poskakuje pored mene i ispituje sta se desava. Dok se penjem uz stepenice brisuci suze, odgovaram mu na pitanja. „Pa gde ces?“ „Ne znam.“Da li ces se vratiti?““Ne znam.““Zasto ovo radis?“ Zastajem na stepeniku i pocinjem da razmisljam o pitanju istom koje sam postavila sama sebi i na koje nisam odgovorila, ali i bez odgovora odlucila da idem. Sada, dok me posmatraju svojim briznim ocima, a usne im podrhtavaju od straha, opet sam poljulja svoju odlucnost.
https://erikauzemljizmajeva.wordpress.com/