(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
A DAN...ŽUT
Vala dosta je, dreknuh onoj mojoj kalašturi od Ljiljke direktorke. “Kad ti misliš da ja dođem na red …a? Oči mi bre ko sarme, u glavi haos od svakakvih moranja i tuđih želja, ličnih i državnih, i sve se sudara u ovoj umornoj tintari. El’ ti ne vidiš da sam počela da bagujem, ćurko jedna? Pauza bre, i to po mojski” Osta da me gleda zabezeknuto. E, ako. Samo sam čekala kad će da počne da ćurlija hahaha.
I tako, zaključah kancelariju i put pod noge u lep dan.
A daaan.......žut....
Želja mi je da odem na moj splav i da sa knjigom u ruci i rekom malo drugujem. Da divnim, nežnim rečima iz knjige koju čitam pokažem moju reku. Ali, nemam sat ipo-dva slobodno. Neumoljivi kupci mog vremena stoje u redu. Samo život, moj, težak i prelep. Uspevam da uhvatim po neki tren za slobodan let, i svaki je toliko lep i dragocen, unikatan, upravo zbog retkosti istog. Ne stižem ni da ih zapišem u ovu knjigicu. Prosto ih živim. Živim taj maleni smotuljak koji raste i zaokrugljuje se, živim u baletskoj predstavi Ruskog carskog baleta, u koncertu KUD Lola (to je sutra), u čitanju kada me oči ne bole od kompjutera i cifara, u ponekom zapisanom retku, u Poarou kad poželim tog pametnog gospodina, retkom filmu bez agresije, droge, pucanja, psiho-mazo-sado (a i nisam ljubitelj tv-a), u razgovoru sa dragim mi ljudima, muzici, u 15 minuta pogleda na dvorište ako dođem kući za videla, što je jako retko, u Mrkiši koji mi prednjim šapama skoči u krilo i mazi se, u Mari koja i dalje ima uništiteljske inspirativne momente, u čaši crnog, čistog uveče koje opušta napete mišiće, u malo sati koje provodim kući sa mojima, u zagrljaju tih ruku i pogledu na borove kad san dođe da me povede. I tako umorna, kad me mrak kući doprati, ozari me ponos na ljubav i poštovanje, na sređenu kuću, dvorište, spremljenu večeru ili ručak, zimnicu, na mnogo malih nebitnih a bitnih stvari koje moji momci urade ne čekajući mene, ne čekajući da im se kaže. I pitanje, isto ono pitanje kojim ga decenijama već dočekujem kad dođe iz dnevne smene koja traje 12 sati (samo što je sad svaki moj dan dnevna smena...i vikend uglavnom) „Maco, hoćeš da prilegneš, ili da pijemo kafu, ili ćeš da jedeš“. I sve to, sve to sićušno, maleno preko čega ljudi preskaču ili ih mrzi da urade pa od gotovog naprave veresiju, su reči koje i bez reči kažu „volim te“. Imam i takve prijatelje koji umeju bez reči da kažu mnogo divnih reči
jer reč je delo,
i delo je reč
i na jedan i na drugi način
može se toliko toga reć’
Gazeći po žutom moru potpetice zvone i tiho, u sebi se osmehuju, jer upravo o ovom gore rečenom misle. Utihnuše pred tišinom klupe. Udobno se smestih, kao u slici oivičena žutom živom bordurom, zapalih cigaretu, duboko udahnuh žuti vazduh i počeh da čitam. „Plop“ jedva se čulo....pa opet „plop“....
Hartija se zacakli.
Belinu lista kap ukrasi.
To suze uhvatiše osećanja za ruku
Pa ih povedoše svojim putem.
Čudno je to.
Prva suza povede jedno osećanje
A druga još dva
Treća još četiri vuče za rukav
I tako...kad pogledaš
Plačeš zbog svega i svakoga,
Znanih i neznanih
I zbog drugih i zbog sebe,
I zato što si ponosan, i zato što si sretan
Te tako sretan, jer si sretan, plačeš i dalje
I sve tuge kao buljuk krenu,
Isto kao i srećice.
I tvoje i tuđe,
Ma ne zna se koje je od koga luđe
A suza....
Eee, ona je ime tuge
I ime sreće, ljubavi, poštovanja, ponosa
Sve skupa u oku ti iskri
Preliva preko brane oka
I na kraju više i ne znaš zašto plačeš
Verovatno zato što si samo maleni šareni stvor
Sposoban da te tuđa tuga dodirne
Sposoban da te tuđa sreća dodirne
A šarene suze samo idu.....
I ne bih ove suzice dala nikome. Ne bih ovaj svoj šareniš zamenila za neki drugi, ili ne daj Bože, za jednobojnost.
Žut vazduh...žuta šušteća zemlja....dogorela cigareta....sklopljena mokra knjiga.....i mir koji vraća snagu trajanja u oku što iskri.
Ona se opajdara opet javlja. Kakva žena
Potpetice ponovo progovoriše. List se jedan zakači za rub pantalona i uporno hoće da ga povedem sa sobom. Ugursuz jedan i ne zna da mu je bolje sa šuškavim drugarima. Kod mene, u kancelarili, bi bio usamljen. Vratih ga u društvo, te s mirom i punih baterija nastavih dalje tj. nazad na posao...dalje, u žuti dan.ŽUTI DANE, hvala ti
PS Dobro veče blogeri......divna noć
mmmmm 
doco
