Тужно је код Војводине, исто као и код Црне Горе што се ради о чисто српско-српском трвењу и антагонизму.
Постоји једна област на подручју бивше Југославије која није захваћена национализмом, верском и расном нетрпељивошћу. Реч је о, барем тренутно Аутономној покрајини, Војводини. Таман помислите да се ради о једној великодушној алтруистичкој средини, кад оно једна друга врста нетрпељивости која није забележена ни у повељи УН-а ни код невладиних организација. Ради се о својеврсном географском сегрегационализму и нетрпељивости. Регион са све израженијим центрифугалним тенденцијама, који ствара свој посебан идентитет. Увек су се звали аутономашима, последњих неколико година су тај назив изменили у аутономисти, ваљда због тога што то делује отменије, а у суштини се иза тога скрива сепаратизам. За аутономаше није важно да ли је неко Србин, Мађар, Русин, Словак, да ли је православни, католик, муслиман или неке друге вероисповести, да ли је бео, дебео, црн, црвен или жут, већ да ли су он и његови родитељи рођени Војвођани или су дођоши, колонисти, избеглице, дошли као чиновници, полицајци, војници или слично. Наравно, ни сви дођоши нису једнако неомиљени, уколико нису Срби чак су и добродошли.
Лидери аутономашких партија Лиге социјалдемократа Војводине, реформиста, и новоосноване Војвођанске партије, настале 2005. од неколико мањих аутономашких партија које су основали дисиденти Лиге и реформиста, задњих петнаест година се здушно боре сваком приликом против и најмањих израза национализма, док се на увреде по да тако кажемо географској основи ни мало не обазиру. Например, ако се Ненад Чанак појави у некој радио или ТВ емисији у коју се укључују слушаоци и гледаоци (каквих је у последњих петнаест година нажалост све више и више), и неко помене комшију Шиптара који прави неред у згради, Чанак моли гледаоца да не помиње националну припадност, а у случају кад неки други гледалац помиње дођоше на ткаве ствари се не обазире. Из свих звона се нападају радиклаи кад на пример за породицу Иване Дулић-Марковић кажу да је усташка (треба тим поводом истаћи да се пречесто помињу изрази фашиста и нациста, који су на нашим просторима починили неупоредиво мање злочина од усташа и сличних, а нико се не запита да ли то вређа Италијане и Немце) или кад њихов општински одбор у Кули увреди Мађаре и Русине. Са друге стране аутономаши, и њихови партнери у оквиру Уједињене новосадске опозиције УНО у Новом Саду већ две године кривицу за победу радикала на локалним изборима у Новом Саду стављају на леђа избеглицама, "Босанчеросима", али и целим насељима као што су Футог, Каћ, Ковиљ и слично од којих су нека скоро у потпуности староседелачка, а њихов кандидат за градоначелника Борислав Новаковић је однео највећу победу у једном приградском насељу, Кисачу, покупивши у том месту 90% гласова.
Иначе, аутономашима и уопште покрајинској власти је добро дошла победа радикала у Новом Саду пошто им пружа невиђене могућности напада на тренутну градску власт, док њих нико не дира, нарочито радикали, који су се изгледа задовољили новосадским колачем. Свега неколико пута до сада је скренута пажња на аутономаштво као појаву која представља опасност јер доноси нове поделе. Весна Пешић их је једном 1997. назвала екстремистима. Страни посматрачи су после републичких избора исте године указали да је њихова тадашња коалиција Војводина више добила на идеји аутономије него на идеји социјалдемократије.
Занимљиво је да се скоро све аутономашке странке изјашњавају као социјалдемократске, иако имају додирних тачака са екстремно десним странкама као што је Лига за север у Италији. Оне имају много конзервативних одлика стално се наглашава војвођанска традиција и култура као део средњоевропске настале у оквиру Аустроугарске и војвођански идентитет. До избијања рата на просторима бивше Југославије аутономашима су највише сметали јужњаци, да би потом примат преузеле избеглице. Иако су аутономашке партије имале добре односе са црногорским сепаратистима ни Црногорци им нису мили. Занимљиво је да је Ненад Чанак омиљен у многим београдским круговима. Како се сличне појаве јављају и у ужој Србији, може се рећи да војвођанско аутономаштво представља авангарду међу регионалистичким центрифугалним снагама у Србији.
Војводина представља најважније питање унутрашње политике Србије, пошто се ствари у њој развијају у истом правцу као и у Црној Гори, аутономашке снаге су неупоредиво јаче него почетком 90-их, на последњим изборима за скупштину АП Војводине су добили више гласова (око 10 %) него мађарске снаге, а ситним корацима се ствара и војвођанска нација (тако се изјаснио и сам Ненад Чанак). Србија мора свим мерама радити против ових фактора, а једна од мера је и приближавање мањинама. За Србију су мање штетне етничке аутономије од аутономије Војводине, а природно је да у Србији аутономију имају Мађари, Словаци (могла би им се на подручју Бачке створити повећана општина Бачки Петровац која би обухватала сва места са словачком већином нпр. још и Кисач који је тренутно у сасаву Новог Сада и Селенча у саставу општине Бач), Румуни и други, а не Срби. Постојеће изборне јединице и територијална подела на округе је прављена на штету Мађара, а данас користи само аутономашима. Постоји и групица аутономаша окупљена око Милана Парошког са изразитим антимађарским шовинистичким ставовима.
Постоји једна област на подручју бивше Југославије која није захваћена национализмом, верском и расном нетрпељивошћу. Реч је о, барем тренутно Аутономној покрајини, Војводини. Таман помислите да се ради о једној великодушној алтруистичкој средини, кад оно једна друга врста нетрпељивости која није забележена ни у повељи УН-а ни код невладиних организација. Ради се о својеврсном географском сегрегационализму и нетрпељивости. Регион са све израженијим центрифугалним тенденцијама, који ствара свој посебан идентитет. Увек су се звали аутономашима, последњих неколико година су тај назив изменили у аутономисти, ваљда због тога што то делује отменије, а у суштини се иза тога скрива сепаратизам. За аутономаше није важно да ли је неко Србин, Мађар, Русин, Словак, да ли је православни, католик, муслиман или неке друге вероисповести, да ли је бео, дебео, црн, црвен или жут, већ да ли су он и његови родитељи рођени Војвођани или су дођоши, колонисти, избеглице, дошли као чиновници, полицајци, војници или слично. Наравно, ни сви дођоши нису једнако неомиљени, уколико нису Срби чак су и добродошли.
Лидери аутономашких партија Лиге социјалдемократа Војводине, реформиста, и новоосноване Војвођанске партије, настале 2005. од неколико мањих аутономашких партија које су основали дисиденти Лиге и реформиста, задњих петнаест година се здушно боре сваком приликом против и најмањих израза национализма, док се на увреде по да тако кажемо географској основи ни мало не обазиру. Например, ако се Ненад Чанак појави у некој радио или ТВ емисији у коју се укључују слушаоци и гледаоци (каквих је у последњих петнаест година нажалост све више и више), и неко помене комшију Шиптара који прави неред у згради, Чанак моли гледаоца да не помиње националну припадност, а у случају кад неки други гледалац помиње дођоше на ткаве ствари се не обазире. Из свих звона се нападају радиклаи кад на пример за породицу Иване Дулић-Марковић кажу да је усташка (треба тим поводом истаћи да се пречесто помињу изрази фашиста и нациста, који су на нашим просторима починили неупоредиво мање злочина од усташа и сличних, а нико се не запита да ли то вређа Италијане и Немце) или кад њихов општински одбор у Кули увреди Мађаре и Русине. Са друге стране аутономаши, и њихови партнери у оквиру Уједињене новосадске опозиције УНО у Новом Саду већ две године кривицу за победу радикала на локалним изборима у Новом Саду стављају на леђа избеглицама, "Босанчеросима", али и целим насељима као што су Футог, Каћ, Ковиљ и слично од којих су нека скоро у потпуности староседелачка, а њихов кандидат за градоначелника Борислав Новаковић је однео највећу победу у једном приградском насељу, Кисачу, покупивши у том месту 90% гласова.
Иначе, аутономашима и уопште покрајинској власти је добро дошла победа радикала у Новом Саду пошто им пружа невиђене могућности напада на тренутну градску власт, док њих нико не дира, нарочито радикали, који су се изгледа задовољили новосадским колачем. Свега неколико пута до сада је скренута пажња на аутономаштво као појаву која представља опасност јер доноси нове поделе. Весна Пешић их је једном 1997. назвала екстремистима. Страни посматрачи су после републичких избора исте године указали да је њихова тадашња коалиција Војводина више добила на идеји аутономије него на идеји социјалдемократије.
Занимљиво је да се скоро све аутономашке странке изјашњавају као социјалдемократске, иако имају додирних тачака са екстремно десним странкама као што је Лига за север у Италији. Оне имају много конзервативних одлика стално се наглашава војвођанска традиција и култура као део средњоевропске настале у оквиру Аустроугарске и војвођански идентитет. До избијања рата на просторима бивше Југославије аутономашима су највише сметали јужњаци, да би потом примат преузеле избеглице. Иако су аутономашке партије имале добре односе са црногорским сепаратистима ни Црногорци им нису мили. Занимљиво је да је Ненад Чанак омиљен у многим београдским круговима. Како се сличне појаве јављају и у ужој Србији, може се рећи да војвођанско аутономаштво представља авангарду међу регионалистичким центрифугалним снагама у Србији.
Војводина представља најважније питање унутрашње политике Србије, пошто се ствари у њој развијају у истом правцу као и у Црној Гори, аутономашке снаге су неупоредиво јаче него почетком 90-их, на последњим изборима за скупштину АП Војводине су добили више гласова (око 10 %) него мађарске снаге, а ситним корацима се ствара и војвођанска нација (тако се изјаснио и сам Ненад Чанак). Србија мора свим мерама радити против ових фактора, а једна од мера је и приближавање мањинама. За Србију су мање штетне етничке аутономије од аутономије Војводине, а природно је да у Србији аутономију имају Мађари, Словаци (могла би им се на подручју Бачке створити повећана општина Бачки Петровац која би обухватала сва места са словачком већином нпр. још и Кисач који је тренутно у сасаву Новог Сада и Селенча у саставу општине Бач), Румуни и други, а не Срби. Постојеће изборне јединице и територијална подела на округе је прављена на штету Мађара, а данас користи само аутономашима. Постоји и групица аутономаша окупљена око Милана Парошког са изразитим антимађарским шовинистичким ставовима.
