Будућност (скора, прижељкивана) .... Зима је оковала шуму, ловаца је све мање јер ни плена у шуми више нема као некад. Само су џукеле и хијене подгојене и разбацују наоколо остатке стрвина у међусобној борби за још који комад са хладног леша. Паметније хијене су на време побегле у нове веће шуме, док су паметније џукеле успеле да се умиле ловцима и нађу заштиту под њиховим кровом. Вођа чопора и даље опијен апсолутном влашћу над шумом уживао је у свом успеху, бахатећи се и запишавајаћи свако дрво у шуми, уз сталну кукњаву како је и то што запишава велика жртва коју он подноси само да би дрвећу било боље, можда не одмах ал за две године сигурно. Наравно обзиром да је толико обележавао своју територију стално је страховао да се не појави неко ко би га макао, јер зна се кад макнеш вођу ти постајеш вођа. Своје страхове о страшном крају је мало мало делио са својим чопором, а припадници чопора су то редовно препричавали свуда у шуми.
Под тежином снега гране дрвећа су се спустиле и пале до тла прекривеног остацима лешева и фекалијама осталим иза чопора. Чопору је из дана у дан бивало све теже, хране није било ниоткуда, кевтање једних на друге је било уобичајено, а знао је да падне и понеки ујед, али даље од тога се није ишло, јер ипак су они толико тога прошли заједно. А наравно, ту је био и мудри вођа од којег су као и до тад очекивали план шта и како даље, јер они нису били ту да мисле (а већина није ни имала капацитета за такав посао) већ само да број буде већи и кад треба да сложно закевћу у част вође. Вођа је био тај који мисли и без којег се ништа није смело радити. И наравно, вођа у свој својој мудрости, као и увек је нашао решење. А решење је било тако лако и једноставно, огулиће кору са дрвећа и тако преживети до пролећа, а дрвеће не може да се брани и чопор ће бити намирен. А на пролеће ће ваљда стићи неки нови плен. Наравно, мудри вођа је знао да не би ваљало огулити сву кору јер би тако убио шуму, а тиме и себе, тако је сковао план. Мало дрвеће ће поштедети (јер ту и тако нема шта да се скине), оном мало већем ће смаћи 10% коре,а оном највећем и до 25% коре. Дрвеће ће некако преживети, а чопор ће бити сит и пуних стомака, наравно није то неки оброк, ал пашће спорадично и који зец или неки ситнији плен, а у том ће и пролеће.
Кад је све договорено и кад је чопор са одушевљењем прихватио план, остало је само да се реализује. И тако је чопор навалио на дрвеће, кидајући пожутелим зубима кору. Дрвеће се заиста није бранило или је бар тако изгледало. Ал онда кад је пир почео да достиже врхунац у слинојјурњави и заносу део снега који је држао оне полегле гране је смакнут, а гране ослобођене терета коначно се усправише. И у том усправљању својим врховима који су до тад лежали у фекалијама и лешевима ошинуше и искидаше чланове чопора. Шума је поново стајала усправно, а утробе и лешеви чопора су лежали на све стране, натапајући земљу и спремајући је за пролеће које долази. На неки чудни природни начин круг је био затворен, све што су од шуме узели убацили су у себе, а онда је све то из њих враћено натраг шуми.И такође на неки чудан начин мудри вођа је био у праву, доживео страшан крај. Можда не баш онакав какав је он очекивао, ал опет лежао је ту просуте утробе од гране чији су остаци коре још стајали међу његовим жутим зубима, преко којих се сливала пљувачка помешана са крвљу, док су му се очи полако гасиле, а једино што је видео је просута црева и крв на све стране од чопора кога више нема.
Под тежином снега гране дрвећа су се спустиле и пале до тла прекривеног остацима лешева и фекалијама осталим иза чопора. Чопору је из дана у дан бивало све теже, хране није било ниоткуда, кевтање једних на друге је било уобичајено, а знао је да падне и понеки ујед, али даље од тога се није ишло, јер ипак су они толико тога прошли заједно. А наравно, ту је био и мудри вођа од којег су као и до тад очекивали план шта и како даље, јер они нису били ту да мисле (а већина није ни имала капацитета за такав посао) већ само да број буде већи и кад треба да сложно закевћу у част вође. Вођа је био тај који мисли и без којег се ништа није смело радити. И наравно, вођа у свој својој мудрости, као и увек је нашао решење. А решење је било тако лако и једноставно, огулиће кору са дрвећа и тако преживети до пролећа, а дрвеће не може да се брани и чопор ће бити намирен. А на пролеће ће ваљда стићи неки нови плен. Наравно, мудри вођа је знао да не би ваљало огулити сву кору јер би тако убио шуму, а тиме и себе, тако је сковао план. Мало дрвеће ће поштедети (јер ту и тако нема шта да се скине), оном мало већем ће смаћи 10% коре,а оном највећем и до 25% коре. Дрвеће ће некако преживети, а чопор ће бити сит и пуних стомака, наравно није то неки оброк, ал пашће спорадично и који зец или неки ситнији плен, а у том ће и пролеће.
Кад је све договорено и кад је чопор са одушевљењем прихватио план, остало је само да се реализује. И тако је чопор навалио на дрвеће, кидајући пожутелим зубима кору. Дрвеће се заиста није бранило или је бар тако изгледало. Ал онда кад је пир почео да достиже врхунац у слинојјурњави и заносу део снега који је држао оне полегле гране је смакнут, а гране ослобођене терета коначно се усправише. И у том усправљању својим врховима који су до тад лежали у фекалијама и лешевима ошинуше и искидаше чланове чопора. Шума је поново стајала усправно, а утробе и лешеви чопора су лежали на све стране, натапајући земљу и спремајући је за пролеће које долази. На неки чудни природни начин круг је био затворен, све што су од шуме узели убацили су у себе, а онда је све то из њих враћено натраг шуми.И такође на неки чудан начин мудри вођа је био у праву, доживео страшан крај. Можда не баш онакав какав је он очекивао, ал опет лежао је ту просуте утробе од гране чији су остаци коре још стајали међу његовим жутим зубима, преко којих се сливала пљувачка помешана са крвљу, док су му се очи полако гасиле, а једино што је видео је просута црева и крв на све стране од чопора кога више нема.
