Давно беше....Шума још дивља, људи још у својим пећинама, одјекује завијање чопора. Предводник у најбољим годинама, ни превише млад ни превише стар, оштрог ума и језика, знао је да сачека и сачува овце док посте на Видовдан, да би их се дочепао кад су сите и најдебље. Његов, заменик и пријатељ, такорећи кум, ако тако нешто постоји у том вучјем свету није имао разумевања за ту тактику, и са делом чопора нестпрљивим ко и он сам одлази у други део шуме да се опроба као вођа. Крволочност, веома цењена у том свету, доводи му нове поданике у чопор,а он знајући да је чопор кума већи прима све без много размишљања, па се ту провуче и по који шакал, хијена или чак и најобичнија џукела. Од свог тог шароликог чопора најдражи му беше један џукац довољно слаб да зна да подвије реп кад треба, ал оштрог језика који је знао обилато да искористи кад се то од њега тражи, а у својој беди и жељи за величином себе је од милоште звао Вучко, а можда и не беше свестан да није вук него да само умишља.
После неког времена.... Ловиц се појављују. Предводника првог чопора је прегазило време а ни мозак га више није служио као некад и углавном су га сви напустили бежећи од ловаца. Његов кум и даље луд и крволочан насртао је на ловце, иако им ништа није могао, ал захваљујући тој лудости чопор је био све већи и већи, до душе мало је вукова у њему било, ал ко за то хаје. Уз њега је у сваком трену први био његов миљеник који је свима био пример да не мораш бити вук да би режао као вук. На крају је вођа допао кавеза, а ловци су га сачували да би могли свима да га покажу заробљеног. У заробљеништву је и оно мало мозга што је имао изгубио, ал је ипак налазио начин да контролише свој чопор, који је без њега био далеко мирнији ал је његова величина и даље представљала опасност. Због ловаца све је било мање плена и чопор је морила глад. И онда је на сцену ступила лукавост ловаца, који су тако велики чопор успели да поделе остављајући храну и припитомљавајући поједине чланове. Обзиром да је у суштини обична џукела најпре и најлакше су припитомили вођиног миљеника Вучка. После је било лако, користећи свој утицај и вешт језик успео је да издвоји из чопора већи део следбеника, углавном увек гладних хијена и џукела сличних њему.
Данас ...Преостали вукови у чопору већ луди од глади нису представљали више никакву претњу, улудо су завијали и режали около, али их се нико није плашио. Међутим нови чопор хијена и џукела је и те како плашио шумске становнике, који их је из дана у дан бивало све мање јер су их ловци бесомучно ловили, што из потребе што из забаве. И тако настаје дивна симбиоза између ловаца и чопора џукела и хијена који је био задовољан мрвицама са лешева које су ловци остављали. Вођа тог чопора је славодобитно уживао у свом успеху, јер је успео у ономе што ни прави вукови пре њега нису, шума је била његова. Није му било важно што је шума већ скоро празна, он то у свом лудилу није видео, видео је само себе на трону, а наравно свему је посебну чар давало кад му његов чопор џукела и хијена после черупања још једног леша, крвавих и балавих уста у глас скандира (до душе само иницијале, ал не може се више очекивати од тих тупана) - АВ АВ АВ АВ АВ АВ АВ АВ.
После неког времена.... Ловиц се појављују. Предводника првог чопора је прегазило време а ни мозак га више није служио као некад и углавном су га сви напустили бежећи од ловаца. Његов кум и даље луд и крволочан насртао је на ловце, иако им ништа није могао, ал захваљујући тој лудости чопор је био све већи и већи, до душе мало је вукова у њему било, ал ко за то хаје. Уз њега је у сваком трену први био његов миљеник који је свима био пример да не мораш бити вук да би режао као вук. На крају је вођа допао кавеза, а ловци су га сачували да би могли свима да га покажу заробљеног. У заробљеништву је и оно мало мозга што је имао изгубио, ал је ипак налазио начин да контролише свој чопор, који је без њега био далеко мирнији ал је његова величина и даље представљала опасност. Због ловаца све је било мање плена и чопор је морила глад. И онда је на сцену ступила лукавост ловаца, који су тако велики чопор успели да поделе остављајући храну и припитомљавајући поједине чланове. Обзиром да је у суштини обична џукела најпре и најлакше су припитомили вођиног миљеника Вучка. После је било лако, користећи свој утицај и вешт језик успео је да издвоји из чопора већи део следбеника, углавном увек гладних хијена и џукела сличних њему.
Данас ...Преостали вукови у чопору већ луди од глади нису представљали више никакву претњу, улудо су завијали и режали около, али их се нико није плашио. Међутим нови чопор хијена и џукела је и те како плашио шумске становнике, који их је из дана у дан бивало све мање јер су их ловци бесомучно ловили, што из потребе што из забаве. И тако настаје дивна симбиоза између ловаца и чопора џукела и хијена који је био задовољан мрвицама са лешева које су ловци остављали. Вођа тог чопора је славодобитно уживао у свом успеху, јер је успео у ономе што ни прави вукови пре њега нису, шума је била његова. Није му било важно што је шума већ скоро празна, он то у свом лудилу није видео, видео је само себе на трону, а наравно свему је посебну чар давало кад му његов чопор џукела и хијена после черупања још једног леша, крвавих и балавих уста у глас скандира (до душе само иницијале, ал не може се више очекивати од тих тупана) - АВ АВ АВ АВ АВ АВ АВ АВ.
