Pišem ti,
kuća je na istom mestu,
i majka i otac.
Jabuke su rodile i odviše,
kajsija se osušila.
Bašta je uredno posađena
kao i uvek pre.
U našem se potkrovlju od onda
nijedna ptica nije ugnezdila.
I bolje.
Nemamo mačke. Trovali su ih.
Pišem ti,
društvo kao i ranije,
sretnem ponekad u letu,
kad svratim da obiđem naše.
Sedeljki nema,
samo neka nova deca,
drukčija od nas,
ponavljaju naše igre.
Pišem ti,
prestala sam da sanjam.
Ponekad još samo u snu
ćutimo, i hodamo nekuda.
I kada sanjam,
sanjam srne odsečenih nogu
kako pasu ispred naše kapije.
Pišem ti,
volim ono dvoje više od ičeg
na ovom prokletom svetu.
A oni se miču.
Viču
čisto da nešto govore. Dišu...
Pišem ti,
baba je opet pitala
"Jabuko moja, kad ćeš mi doć?",
i preminula.
Nema ni kuće. Ne putujemo više.
Pišem ti,
mladež se poženila i poudavala,
sa preostalim klincem u kući
juriću na zvezde.
I čini mi se,
pre ću postati ona savremena tetka
koju deca obožavaju,
nego li skućim sopstveno srce.
Pišem ti,
srećna sam što stari više ne pije.
Čita novine po vas celi dan
i lupeta budalaštine.
Smejemo se. I to je lepo.
Majka k'o majka,
o njoj ti ni neću govoriti.
Ne znam, Boga mi, više,
ni kao svet da opišem tu tvrđavu
snažnu i krhku,
orahovu ljusku,
koju ponekad slomi nakupljena snaga.
Pišem ti,
lomili su nas dani,
pišali su po svemu što nam je sveto.
Pišaju i po mom sećanju,
i često me boli što me ne boli više.
Što zaboravljam.
Idem kući,
i često mislim o tome na putu.
Kad vidim poljane i šume
kako potiskuju nebodere,
plačem...
Napišem inicijale na prozoru,
i odspavam ostatak puta.
kuća je na istom mestu,
i majka i otac.
Jabuke su rodile i odviše,
kajsija se osušila.
Bašta je uredno posađena
kao i uvek pre.
U našem se potkrovlju od onda
nijedna ptica nije ugnezdila.
I bolje.
Nemamo mačke. Trovali su ih.
Pišem ti,
društvo kao i ranije,
sretnem ponekad u letu,
kad svratim da obiđem naše.
Sedeljki nema,
samo neka nova deca,
drukčija od nas,
ponavljaju naše igre.
Pišem ti,
prestala sam da sanjam.
Ponekad još samo u snu
ćutimo, i hodamo nekuda.
I kada sanjam,
sanjam srne odsečenih nogu
kako pasu ispred naše kapije.
Pišem ti,
volim ono dvoje više od ičeg
na ovom prokletom svetu.
A oni se miču.
Viču
čisto da nešto govore. Dišu...
Pišem ti,
baba je opet pitala
"Jabuko moja, kad ćeš mi doć?",
i preminula.
Nema ni kuće. Ne putujemo više.
Pišem ti,
mladež se poženila i poudavala,
sa preostalim klincem u kući
juriću na zvezde.
I čini mi se,
pre ću postati ona savremena tetka
koju deca obožavaju,
nego li skućim sopstveno srce.
Pišem ti,
srećna sam što stari više ne pije.
Čita novine po vas celi dan
i lupeta budalaštine.
Smejemo se. I to je lepo.
Majka k'o majka,
o njoj ti ni neću govoriti.
Ne znam, Boga mi, više,
ni kao svet da opišem tu tvrđavu
snažnu i krhku,
orahovu ljusku,
koju ponekad slomi nakupljena snaga.
Pišem ti,
lomili su nas dani,
pišali su po svemu što nam je sveto.
Pišaju i po mom sećanju,
i često me boli što me ne boli više.
Što zaboravljam.
Idem kući,
i često mislim o tome na putu.
Kad vidim poljane i šume
kako potiskuju nebodere,
plačem...
Napišem inicijale na prozoru,
i odspavam ostatak puta.
