"Čaj nije dovoljno sladak", prošaputala je, pogleda uprtog u plafon.
Hteo je da je odobrovolji, a i nije mu - nakon morbidne priče o ubistvu iz milosrđa - bilo teško doneti i celu teglu meda ako joj se tako prohtelo. Požurio je u kuhinju, usput uključio radio, pa su - kao i svake večeri - delili četiri zida, nostalgičnu muziku i čaj sa cimetom i medom. Ni manje, ni više od toga.
Neko vreme su ćutali. Napolju je počinjalo da sneži. Ulica se orila od pesme pijanih prolaznika. Kroz prozor je dopiralo nebo, osvetljeno vatrometom, prostrano kao griža savesti.
"Dok nas smrt ne rastavi ....", prekinula je muk. "Znaš, smrt ne mora biti rastanak."
Mrzeo je blebetanje o smrti; mrzeo je mračne teme u praskozorje nove godine. Odjednom je želeo - MORAO - da izađe iz sobe. Prisustvo smrti bilo je sve nametljivije i činilo mu se da će ga ugušiti. Ali kuda bi otišao, gde se kukavički sakrio od umiruće supruge kojoj je bio dužan još malo zajednički provedenih sati?
"Nemojmo o smrti za Novu godinu", odgovorio je, osećajući kako ga, opijenog toplotom, obuzima san. "Videćeš, ujutru će ti sve izgledati drugačije." Hteo je još da doda kako je jutro pametnije od večeri, i kako će je samoubilačke misli sigurno do tada napustiti i, u svetlu novog dana, izgledati kao besmislica nastala u prolaznom očaju ... ali mu se strahovito spavalo.
Žena je, glasom koji kao da je dopirao iz velike udaljenosti, škripavim kao lelujanje šarki na vratima grobnice, nastavila da priča: "Nikada ti nisam priznala koliko se plašim odlaska. Ne zato što me brine šta me čeka tamo, nego zato što ne želim da budem sama - bilo u ništavilu, raju ili paklu. Ne mogu sama. Potreban si mi. Ne bi ni tebi bilo dobro bez mene. Zato sam, dok smo se grlili, uzela tablete iz tvog džepa i sipala ih u naše šoljice dok si išao po još meda. Ne ljutiš se, je l' da?."
Njen glas bivao je sve udaljeniji: "Uopšte nije teško, Stevo: put je u umu, treba samo da zatvoriš oči ako znaš kuda želiš da ideš."
Pokušavao je da otvori usta i vikne: Ali ja NE ŽELIM da odem! Međutim, nešto čudno se dešavalo sa njegovim telom, nepokretnim i nemoćnim da odgovori na zapovest uma.
Tada je zidni sat otkucao ponoć, i označio početak večite noći.
Preuzeto iz sjajne elektronske zbirke "NEšto diše u mojoj torti 2" čiji se link može naći na netu...
Hteo je da je odobrovolji, a i nije mu - nakon morbidne priče o ubistvu iz milosrđa - bilo teško doneti i celu teglu meda ako joj se tako prohtelo. Požurio je u kuhinju, usput uključio radio, pa su - kao i svake večeri - delili četiri zida, nostalgičnu muziku i čaj sa cimetom i medom. Ni manje, ni više od toga.
Neko vreme su ćutali. Napolju je počinjalo da sneži. Ulica se orila od pesme pijanih prolaznika. Kroz prozor je dopiralo nebo, osvetljeno vatrometom, prostrano kao griža savesti.
"Dok nas smrt ne rastavi ....", prekinula je muk. "Znaš, smrt ne mora biti rastanak."
Mrzeo je blebetanje o smrti; mrzeo je mračne teme u praskozorje nove godine. Odjednom je želeo - MORAO - da izađe iz sobe. Prisustvo smrti bilo je sve nametljivije i činilo mu se da će ga ugušiti. Ali kuda bi otišao, gde se kukavički sakrio od umiruće supruge kojoj je bio dužan još malo zajednički provedenih sati?
"Nemojmo o smrti za Novu godinu", odgovorio je, osećajući kako ga, opijenog toplotom, obuzima san. "Videćeš, ujutru će ti sve izgledati drugačije." Hteo je još da doda kako je jutro pametnije od večeri, i kako će je samoubilačke misli sigurno do tada napustiti i, u svetlu novog dana, izgledati kao besmislica nastala u prolaznom očaju ... ali mu se strahovito spavalo.
Žena je, glasom koji kao da je dopirao iz velike udaljenosti, škripavim kao lelujanje šarki na vratima grobnice, nastavila da priča: "Nikada ti nisam priznala koliko se plašim odlaska. Ne zato što me brine šta me čeka tamo, nego zato što ne želim da budem sama - bilo u ništavilu, raju ili paklu. Ne mogu sama. Potreban si mi. Ne bi ni tebi bilo dobro bez mene. Zato sam, dok smo se grlili, uzela tablete iz tvog džepa i sipala ih u naše šoljice dok si išao po još meda. Ne ljutiš se, je l' da?."
Njen glas bivao je sve udaljeniji: "Uopšte nije teško, Stevo: put je u umu, treba samo da zatvoriš oči ako znaš kuda želiš da ideš."
Pokušavao je da otvori usta i vikne: Ali ja NE ŽELIM da odem! Međutim, nešto čudno se dešavalo sa njegovim telom, nepokretnim i nemoćnim da odgovori na zapovest uma.
Tada je zidni sat otkucao ponoć, i označio početak večite noći.
Preuzeto iz sjajne elektronske zbirke "NEšto diše u mojoj torti 2" čiji se link može naći na netu...
This thing, can blow up your mind!