Nakrivila je glavu u stranu i za trenutak mu se učinilo kako su joj oči - inače već dugo mutne i ispunjene tugom - vragolasto zaiskrile. "Možeš li pogoditi ko bi večeras bio dobrodošao? Hajde, pogađaj ... "
Promene u njenom glasu i stavu, koje bi u drugoj prilici smatrao znacima poboljšanja, donele su neodređenu ali neprijatnu slutnju. Možda je supruga izgubila i poslednje uporište - razum, prohujalo mu je kroz glavu. I šta ga sad dalje čeka, naporna noć u slušanju neumornog i nesuvislog brbljanja, jer joj se mozak rastače u još jednoj od metastaza? I koliko će to trajati, dan, nedelju, mesec ... dva? Naježio se od te mogućnosti.
"Ne mogu, umoran sam", odgovorio je. "Hoću reći, umoran sam da bih pogađao."
"Od čega si umoran?"
Nalet besa osetio je kao iznenadan ujed u ruku. Ima obraza da mi postavi takvo pitanje! Od SVEGA sam umoran! Oduvek je samoživa, ne vidi ... ne zna za moju žrtvu. Gospođa bi htela da se igra, i ne pada joj ni na kraj pameti koliko puta sam sam danas trčao po njenoj komandi. Donesi, prinesi, nahrani, presvuci, počisti, operi, promeni posteljinu ... i uz to obavljaj sve ono što spada u vođenje domaćinstva. A sad bi da ga iscrpi glupom igrom pogađanja ... kao da su deca a ne ...
"Star sam", promrmljao je.
"Pa šta?", odbrusila je s pakosnim prizvukom u glasu."Starost je samo stanje. Nemaš pojma koliko bih volela da, umesto bolova, ponovo osetim zdrav, starački umor."
Glasno je uzdahnula i ponovo naslonila glavu na jastuk: "Dobro, reći ću ti koga da pozoveš. Ali, molim te, prvo nam skuvaj čaj, onakav kakav jedino ti umeš, sa cimetom i medom - da ga popijemo zajedno kao nekada... Hoćeš li to učiniti za mene, svoju bolesnu ženu?" Glas je sada bio umilan i dirljivo slabašan.
"Da, da ... Evo, odmah", odgovorio je i sa izvesnim olakšanjem pohitao u kuhinju. Supruga - bio je ubeđen - nije svesna koliko je blizu kraja. Da jeste, pokazivala bi više razumevanja za svakodnevne rituale kroz koje on mora da prolazi, a koji su se ticali brige o njoj. Bila bi obzirnija, manje usredsređena na sebe, i možda bi ga - svesna koliko zavisi od njegove snage - poštedela silnih jauka od kojih noću nije mogao da spava. Ali za sve je bilo prekasno - tmurno je razmišljao noseći poslužavnik u sobu: život je protutnjao kao brzi voz, pun bledih uspomena, ostavljajući za sobom trunčicu nade u lepših narednih, najviše pet ili šest godina.
Zatekao je kako po rukama prevrće album sa starim fotografijama. "Bili smo tako mladi i lepi!", rekla je. "I puno smo se voleli."
"Da", promrsio je.
"Voliš me još uvek, zar ne?"
"Aha."
"Nije to ista vrsta ljubavi, naravno ... i normalno je da se ljubav menja. Znaš kako se kaže: ako se ljubavnici izgube, ljubav neće."
Nije mu bilo sasvim jasno šta je htela da kaže, ali već dugo vremena nije je razumeo kao što je umeo nekad, čvrsto uveren da je u pitanju tipično ženska nekoherentnost misli i reči.
Prineo joj je šolju čaja. Užasnuo se od ispucalih i bledih usana, stopljenih sa sivom bojom lica, nalik samostalnom biću koji se pomera po nekom automatizmu, proizvodeći odbojne, glasne zvuke srkanja.
"Želim da pozoveš Smrt", rekla je. "Večeras. Odmah. Ne mogu više da čekam."
Pre nego što je, zaprepašćen, stigao da odgovori, nastavila je: "Daćeš mi bočicu sa tabletama, i ja ću ih sve popiti. Da mogu, sama bih ustala i uzela ih. Ali, ne mogu. Učinićeš to za moju ljubav."
"Ne", kazao je.
"Zašto nećeš? Bojiš se?", pitala je podrugljivo. Zatim se glasno nasmejala se. Bilo je to odbojno, skoro zlobno cerenje.
Da li je uopšte shvatala šta traži od njega - da bude ubica?
"Niko nikada neće saznati, a meni ćeš olakšati. Uostalom, samo ćeš ostaviti bočicu na noćnom stočiću, baš kao da si je tu slučajno zaboravio. Ne tražim od tebe da budeš prisutan dok budem ... budem odlazila. Mada, bilo bi mi lepše da me u tim trenucima neko ... ti držiš za ruku ... da se ne osetim usamljeno."
Nije fer, razmišljao je. Ljubav je davanje, a ne uzimanje. Kako se usuđuje da od njega zahteva saučesništvo u tako gnusnoj stvari? Kako bi on nastavio život pod teretom zločina?
"To je moja poslednja želja i ispunićeš je ako me voliš".
Ali ne volim te, hteo je reći. Navikao sam na tvoju prisutnost, i navika je sve što je ostalo od ljubavi. Ne volim te dovoljno čak ni da bih ti skratio muke i rizikovao grižu savesti. Pa ipak, deo svesti govorio mu je da bi bilo daleko lakše kada bi ona sada umrla nego kada bi živela (ako bi njeno bolno propadanje uopšte mogao nazvati životom) narednih mesec ili dva.
"Ti si mi muž, čovek kome sam sve podarila ...", čuo je kako govori. I opet je osetio kako u njemu raste ljutnja: šta je to "sve", zar je pod "sve" zaista smatrala one opiljke koje mu je davala tokom pedeset godina, a koji su bili nedovoljni čak i za njegova umerena očekivanja?
"Voliš me, zar ne?", a zatim nežno, vrlo nežno: "Stevo, tako si mi potreban ..."
(Stevo, tako si mi potreban - rečenica je koja je budila alarm u glavi; njome se uvek stavljala tačka na odbijanje ženinih molbi; rečenica zbog koje je, čak i protiv sopstvene volje, refleksno činio sve što se od njega tražilo.)
Sada je ćutao. Ako treba da bira hoće li ženi priznati da je ne voli ili je ubiti kako bi joj skratio patnje, radije će se opredeliti za prvo, bez obzira koliko surov ispao u njenim očima. Neće ga ucenjivati lažnom ljubavlju. Jedini način da više ne bude hronično nezadovoljan jeste da se suoči sa istinom, makar i istinom o samom sebi kao slabiću kome je bio potrebno čitavih pola veka da je spozna.
Lice joj je bilo skrušeno, kao da je i ona u tom trenutku shvatila težinu istine. "Dobro, ne moraš. Ništa se ne mora ... osim umreti."
Bio je dirnut ženinom izjavom; iako je zvučala patetično, značila je da je konačno odustala.
"Makar me zagrli", zamolila je plačno. Nagnuo se nad nju, i obujmila ga je mršavim, paukolikim rukama, sa snagom za koju nije verovao da još postoji u njenom telu. Kao da je grlio džak kostiju, pa ga je opet zapljusnuo dah nelagode, lak poput pera i pomešan sa sažaljenjem. Eto, ona će umreti, i on će biti slobodan od mučnih obaveza ali i veoma sam, usamljeni kralj prostora, tišine i ograničenog vremena.
to be continued
Promene u njenom glasu i stavu, koje bi u drugoj prilici smatrao znacima poboljšanja, donele su neodređenu ali neprijatnu slutnju. Možda je supruga izgubila i poslednje uporište - razum, prohujalo mu je kroz glavu. I šta ga sad dalje čeka, naporna noć u slušanju neumornog i nesuvislog brbljanja, jer joj se mozak rastače u još jednoj od metastaza? I koliko će to trajati, dan, nedelju, mesec ... dva? Naježio se od te mogućnosti.
"Ne mogu, umoran sam", odgovorio je. "Hoću reći, umoran sam da bih pogađao."
"Od čega si umoran?"
Nalet besa osetio je kao iznenadan ujed u ruku. Ima obraza da mi postavi takvo pitanje! Od SVEGA sam umoran! Oduvek je samoživa, ne vidi ... ne zna za moju žrtvu. Gospođa bi htela da se igra, i ne pada joj ni na kraj pameti koliko puta sam sam danas trčao po njenoj komandi. Donesi, prinesi, nahrani, presvuci, počisti, operi, promeni posteljinu ... i uz to obavljaj sve ono što spada u vođenje domaćinstva. A sad bi da ga iscrpi glupom igrom pogađanja ... kao da su deca a ne ...
"Star sam", promrmljao je.
"Pa šta?", odbrusila je s pakosnim prizvukom u glasu."Starost je samo stanje. Nemaš pojma koliko bih volela da, umesto bolova, ponovo osetim zdrav, starački umor."
Glasno je uzdahnula i ponovo naslonila glavu na jastuk: "Dobro, reći ću ti koga da pozoveš. Ali, molim te, prvo nam skuvaj čaj, onakav kakav jedino ti umeš, sa cimetom i medom - da ga popijemo zajedno kao nekada... Hoćeš li to učiniti za mene, svoju bolesnu ženu?" Glas je sada bio umilan i dirljivo slabašan.
"Da, da ... Evo, odmah", odgovorio je i sa izvesnim olakšanjem pohitao u kuhinju. Supruga - bio je ubeđen - nije svesna koliko je blizu kraja. Da jeste, pokazivala bi više razumevanja za svakodnevne rituale kroz koje on mora da prolazi, a koji su se ticali brige o njoj. Bila bi obzirnija, manje usredsređena na sebe, i možda bi ga - svesna koliko zavisi od njegove snage - poštedela silnih jauka od kojih noću nije mogao da spava. Ali za sve je bilo prekasno - tmurno je razmišljao noseći poslužavnik u sobu: život je protutnjao kao brzi voz, pun bledih uspomena, ostavljajući za sobom trunčicu nade u lepših narednih, najviše pet ili šest godina.
Zatekao je kako po rukama prevrće album sa starim fotografijama. "Bili smo tako mladi i lepi!", rekla je. "I puno smo se voleli."
"Da", promrsio je.
"Voliš me još uvek, zar ne?"
"Aha."
"Nije to ista vrsta ljubavi, naravno ... i normalno je da se ljubav menja. Znaš kako se kaže: ako se ljubavnici izgube, ljubav neće."
Nije mu bilo sasvim jasno šta je htela da kaže, ali već dugo vremena nije je razumeo kao što je umeo nekad, čvrsto uveren da je u pitanju tipično ženska nekoherentnost misli i reči.
Prineo joj je šolju čaja. Užasnuo se od ispucalih i bledih usana, stopljenih sa sivom bojom lica, nalik samostalnom biću koji se pomera po nekom automatizmu, proizvodeći odbojne, glasne zvuke srkanja.
"Želim da pozoveš Smrt", rekla je. "Večeras. Odmah. Ne mogu više da čekam."
Pre nego što je, zaprepašćen, stigao da odgovori, nastavila je: "Daćeš mi bočicu sa tabletama, i ja ću ih sve popiti. Da mogu, sama bih ustala i uzela ih. Ali, ne mogu. Učinićeš to za moju ljubav."
"Ne", kazao je.
"Zašto nećeš? Bojiš se?", pitala je podrugljivo. Zatim se glasno nasmejala se. Bilo je to odbojno, skoro zlobno cerenje.
Da li je uopšte shvatala šta traži od njega - da bude ubica?
"Niko nikada neće saznati, a meni ćeš olakšati. Uostalom, samo ćeš ostaviti bočicu na noćnom stočiću, baš kao da si je tu slučajno zaboravio. Ne tražim od tebe da budeš prisutan dok budem ... budem odlazila. Mada, bilo bi mi lepše da me u tim trenucima neko ... ti držiš za ruku ... da se ne osetim usamljeno."
Nije fer, razmišljao je. Ljubav je davanje, a ne uzimanje. Kako se usuđuje da od njega zahteva saučesništvo u tako gnusnoj stvari? Kako bi on nastavio život pod teretom zločina?
"To je moja poslednja želja i ispunićeš je ako me voliš".
Ali ne volim te, hteo je reći. Navikao sam na tvoju prisutnost, i navika je sve što je ostalo od ljubavi. Ne volim te dovoljno čak ni da bih ti skratio muke i rizikovao grižu savesti. Pa ipak, deo svesti govorio mu je da bi bilo daleko lakše kada bi ona sada umrla nego kada bi živela (ako bi njeno bolno propadanje uopšte mogao nazvati životom) narednih mesec ili dva.
"Ti si mi muž, čovek kome sam sve podarila ...", čuo je kako govori. I opet je osetio kako u njemu raste ljutnja: šta je to "sve", zar je pod "sve" zaista smatrala one opiljke koje mu je davala tokom pedeset godina, a koji su bili nedovoljni čak i za njegova umerena očekivanja?
"Voliš me, zar ne?", a zatim nežno, vrlo nežno: "Stevo, tako si mi potreban ..."
(Stevo, tako si mi potreban - rečenica je koja je budila alarm u glavi; njome se uvek stavljala tačka na odbijanje ženinih molbi; rečenica zbog koje je, čak i protiv sopstvene volje, refleksno činio sve što se od njega tražilo.)
Sada je ćutao. Ako treba da bira hoće li ženi priznati da je ne voli ili je ubiti kako bi joj skratio patnje, radije će se opredeliti za prvo, bez obzira koliko surov ispao u njenim očima. Neće ga ucenjivati lažnom ljubavlju. Jedini način da više ne bude hronično nezadovoljan jeste da se suoči sa istinom, makar i istinom o samom sebi kao slabiću kome je bio potrebno čitavih pola veka da je spozna.
Lice joj je bilo skrušeno, kao da je i ona u tom trenutku shvatila težinu istine. "Dobro, ne moraš. Ništa se ne mora ... osim umreti."
Bio je dirnut ženinom izjavom; iako je zvučala patetično, značila je da je konačno odustala.
"Makar me zagrli", zamolila je plačno. Nagnuo se nad nju, i obujmila ga je mršavim, paukolikim rukama, sa snagom za koju nije verovao da još postoji u njenom telu. Kao da je grlio džak kostiju, pa ga je opet zapljusnuo dah nelagode, lak poput pera i pomešan sa sažaljenjem. Eto, ona će umreti, i on će biti slobodan od mučnih obaveza ali i veoma sam, usamljeni kralj prostora, tišine i ograničenog vremena.
to be continued