Potpuno si u pravu.
’’Kud god podjem, na nju mislim Majko…’’ i tražim, 25/7.
Nekako odrastanjem nije se u meni puno izgubilo dečijeg. Želja za šarenim igračkama, šećernom vunom, želja da postanem kauboj, da nosim šešir, maramu, da nestanem u oblaku prašine…. nije nestala ni ona želja da odrastem, da postanem veliki, da vodim ozbiljne razgovore, donosim ozbiljne odluke, budem odmeren u razgovoru i umeren u slatkom... nije, nije se ugasilo.
Da li postoji trenutak u kome smo zaista odrasli? Trenutak u kojem ne težimo ka višem, ka boljem. Trenutak u kome kažemo – Sada znam sve, sve sam odgovore našao, sve sreće i tuge prošao.
Da li postoji trenutak u kojem se mirimo i živimo sa tudjom i svojom nesavršenošću? Postoji li trenutak u kome prestankom bivanja Mi te prelaskom u stanje Ja, pa Ti, pronalazimo sreću? Da li je sreća u prihvatanju nesavršenosti i odustajanju od traganja ili je sreća sam proces traženja i učenja?
Ako postoji, da li je to sreća ili nepostojanje? Postoji li besmisao? Ako postoji, da li kad upadneš u njega znaš?
Da li je sreća nedostatak izazova, snova? Možda je sreća kada nemaš probleme? Kada bežiš od pomisli da Tamo Negde postoji To Nešto što čini da i u ovim godinama svaki dan ti srce radi Tik Tak? Da ti kuva u stomaku? Da jedva čekaš da uradiš domaći i istrčiš na ulicu kod drugara…
Da li je sama želja za odrastanjem ono što me čini srećnim ili put koji prelazim ka njemu? Može li samo stanje – odrastao sam, izazvati osećaj ushićenosti, sjaja u oku, lupanja i nove snage za sutra?
Da li je orgazam po sebi smisao ili samo nagrada za učinjeni napor čekanja i osvajanja? Da li je to samo mamac ka produženju vrste?
Potpuno si u pravu. Ja nikada neću prestati da tražim, da se trudim, da učim, da sanjam, da maštam da budem veći,bolji, nežniji, strašniji, ludji, jer samo traženje za mene je nagrada. Sama želja da ne budem veći od tebe, sam trud, da ne budeš veća od mene, sam strah da ne budemo Ti i Ja i Ja i Ti …već Mi …svoji – jedinstveni, a nedeljivi me goni da postojim i da Budem.
To nije ego već želja. Snažna, duboka želja da pokušam da porastem. To je onaj trenutak u kom čvrsto odlučiš da naučiš da voziš bicikl na dva točka. To nije Ego – Ja to znam i Ja to mogu.
To je hrabrost – Ja hoću, Ja Mogu, Ja želim da probam da promenim svoj dosadašnji način kretanja da stignem dalje, da vidim više…
To je hrabrost da kažeš – Ja želim i potom daš sve od sebe da uspe bez obećanja da ćeš na kraju postati odrastao biciklista.
To je To! Ja hoću da odrastem i zauvek ostanem dete.
Neko bi rekao da je to dvojstvo nemoguće. Ja bih rekao – Jedino moguće.
’’Kud god podjem, na nju mislim Majko…’’ i tražim, 25/7.
Nekako odrastanjem nije se u meni puno izgubilo dečijeg. Želja za šarenim igračkama, šećernom vunom, želja da postanem kauboj, da nosim šešir, maramu, da nestanem u oblaku prašine…. nije nestala ni ona želja da odrastem, da postanem veliki, da vodim ozbiljne razgovore, donosim ozbiljne odluke, budem odmeren u razgovoru i umeren u slatkom... nije, nije se ugasilo.
Da li postoji trenutak u kome smo zaista odrasli? Trenutak u kojem ne težimo ka višem, ka boljem. Trenutak u kome kažemo – Sada znam sve, sve sam odgovore našao, sve sreće i tuge prošao.
Da li postoji trenutak u kojem se mirimo i živimo sa tudjom i svojom nesavršenošću? Postoji li trenutak u kome prestankom bivanja Mi te prelaskom u stanje Ja, pa Ti, pronalazimo sreću? Da li je sreća u prihvatanju nesavršenosti i odustajanju od traganja ili je sreća sam proces traženja i učenja?
Ako postoji, da li je to sreća ili nepostojanje? Postoji li besmisao? Ako postoji, da li kad upadneš u njega znaš?
Da li je sreća nedostatak izazova, snova? Možda je sreća kada nemaš probleme? Kada bežiš od pomisli da Tamo Negde postoji To Nešto što čini da i u ovim godinama svaki dan ti srce radi Tik Tak? Da ti kuva u stomaku? Da jedva čekaš da uradiš domaći i istrčiš na ulicu kod drugara…
Da li je sama želja za odrastanjem ono što me čini srećnim ili put koji prelazim ka njemu? Može li samo stanje – odrastao sam, izazvati osećaj ushićenosti, sjaja u oku, lupanja i nove snage za sutra?
Da li je orgazam po sebi smisao ili samo nagrada za učinjeni napor čekanja i osvajanja? Da li je to samo mamac ka produženju vrste?
Potpuno si u pravu. Ja nikada neću prestati da tražim, da se trudim, da učim, da sanjam, da maštam da budem veći,bolji, nežniji, strašniji, ludji, jer samo traženje za mene je nagrada. Sama želja da ne budem veći od tebe, sam trud, da ne budeš veća od mene, sam strah da ne budemo Ti i Ja i Ja i Ti …već Mi …svoji – jedinstveni, a nedeljivi me goni da postojim i da Budem.
To nije ego već želja. Snažna, duboka želja da pokušam da porastem. To je onaj trenutak u kom čvrsto odlučiš da naučiš da voziš bicikl na dva točka. To nije Ego – Ja to znam i Ja to mogu.
To je hrabrost – Ja hoću, Ja Mogu, Ja želim da probam da promenim svoj dosadašnji način kretanja da stignem dalje, da vidim više…
To je hrabrost da kažeš – Ja želim i potom daš sve od sebe da uspe bez obećanja da ćeš na kraju postati odrastao biciklista.
To je To! Ja hoću da odrastem i zauvek ostanem dete.
Neko bi rekao da je to dvojstvo nemoguće. Ja bih rekao – Jedino moguće.
