Dolazim kući sa posla, sve deluje uobičajeno... Ulazim i skidam jaknu. U prvom momentu ni ne shvatam šta mi je toliko poznato a ipak malo neobično... Toplo je! Pogledam još jednom po predsoblju i shvatim da su sve cipele i čizme složene, papuče na mestu... I sve to "registrujem" samo krajičkom mozga sve dok ne uđem u dnevnu sobu. Tu nastaje eksplozija radosne histerije!
"Mama!" Mirno sedi na svom mestu, nasmejana, ispred nje pepeljara. Tako poznat i tako željen prizor... Prilazim joj i grlim je nestrpljivo. "Mamice moja... pa ti si tu... vratia si se... Mi smo mislili... " "Znam, sine. Pogrešili su. To nisam bila ja... "
Ne mogu da je pustim iz zagrljaja... ne mogu da prestanem da je gledam i ljubim... "kako si mi nedostajla" ponavljam po ko zna koji put... "A ja sam sve vreme bila tu", kaže ona svojim mirnim glasom sa jedva primetnim osmehom koji odaje zadovoljstvo saznanjem da je toliko potrebna i važna...
"Pogrešili su... lekari su napravili zabunu... to nisam bila ja..." kaže kao da je to najnormalnija stvar na svetu.
"Nije više važno", kažem. I stvarno nije. Jedino je važno da je ona tu...
"Snašli ste se i... dobro ste" kaže i ovog puta ne skriva ponos i zadovoljstvo.
"Nije problem da se snađemo... ma šta to značilo. Mi smo tvoja deca... naravno da smo pripremljeni za život... ali opet si nam nedostajala"
Grlim je ponovo i ljubim to toliko drago lice...
"Znaš li šta mi je bilo najstrašnije? Pomisao da nisi tu... da nikad više neću moći da te zagrlim i poljubim...", pokušavam da objasnim neuobičajen izliv nežnosti, koji, tako upadljiv i nametljiv, nije bio svojstven našem odnosu.
Ona me grli sa smeškom i spušta usne na moj obraz... ionako kako je to radila dok je bila u bolnici. I u tom poljupcu je sva njena ljubav, briga, ponos, strah, zadovoljstvo... i još mnogo toga što znam i osećam čitavog svog života.
"Mamice moja lepa... važno je samo da si tu. Da uvek budeš tu"... kažem i hvatam njen nasmejan pogled... prepun ljubavi... i svega onoga što znam i osećam čitavog svog života...
Isti osećaj imala sam i kad sam se probudila...
Imam ga i sad...
"Mama!" Mirno sedi na svom mestu, nasmejana, ispred nje pepeljara. Tako poznat i tako željen prizor... Prilazim joj i grlim je nestrpljivo. "Mamice moja... pa ti si tu... vratia si se... Mi smo mislili... " "Znam, sine. Pogrešili su. To nisam bila ja... "
Ne mogu da je pustim iz zagrljaja... ne mogu da prestanem da je gledam i ljubim... "kako si mi nedostajla" ponavljam po ko zna koji put... "A ja sam sve vreme bila tu", kaže ona svojim mirnim glasom sa jedva primetnim osmehom koji odaje zadovoljstvo saznanjem da je toliko potrebna i važna...
"Pogrešili su... lekari su napravili zabunu... to nisam bila ja..." kaže kao da je to najnormalnija stvar na svetu.
"Nije više važno", kažem. I stvarno nije. Jedino je važno da je ona tu...
"Snašli ste se i... dobro ste" kaže i ovog puta ne skriva ponos i zadovoljstvo.
"Nije problem da se snađemo... ma šta to značilo. Mi smo tvoja deca... naravno da smo pripremljeni za život... ali opet si nam nedostajala"
Grlim je ponovo i ljubim to toliko drago lice...
"Znaš li šta mi je bilo najstrašnije? Pomisao da nisi tu... da nikad više neću moći da te zagrlim i poljubim...", pokušavam da objasnim neuobičajen izliv nežnosti, koji, tako upadljiv i nametljiv, nije bio svojstven našem odnosu.
Ona me grli sa smeškom i spušta usne na moj obraz... ionako kako je to radila dok je bila u bolnici. I u tom poljupcu je sva njena ljubav, briga, ponos, strah, zadovoljstvo... i još mnogo toga što znam i osećam čitavog svog života.
"Mamice moja lepa... važno je samo da si tu. Da uvek budeš tu"... kažem i hvatam njen nasmejan pogled... prepun ljubavi... i svega onoga što znam i osećam čitavog svog života...
Isti osećaj imala sam i kad sam se probudila...
Imam ga i sad...
))))))))))))
