Branka ubi prejaka reč,
mene će ubiti, ova tiha patnja,
ovo tvoje tiho ćutanje.
Ne, draga moja, ovo nije posvećeno tebi,
ovo je posvećeno svim ženama,
koje će razumeti bol duše pesnikove.
Tebi je bila posvećena pesma, nad pesmama,
na nju si ostala, ravnodušna-hladna,
kao da svaki dan, neko ti posvećuje stihove,
kao da ne možeš da se izboriš, sa izlivima muških emocija,
kao da…
i zato ne, neću više uznemiravati tvoje hladno srce,
sad’ malo neka ledi druge,
taj led tvoga srca ne tope emocije,
već nešto… nešto sasvim drugo.
A moglo je biti… i mogli smo biti…
da mogli smo…
možda ćeš reći, nije nam se dalo…
reći ćeš, možda… drugi su krivi,
ipak ne, draga moja,
to tvoje srce isprečilo se između nas,
samo se ono nije dalo.
Kada sam nekome prijatelj,
prijatelj sam, do poslednje kapi krvi
kada volim, volim, do poslednje kapi duše,
sve smo mogli biti, ali nismo,
i nikada nećemo biti,
ipak, mislim da je ovako najbolje…
najbolje za tebe i mene.
Zbogom.