„Preteruješ“, rekao mi je muž, dok sam mu za ručkom prepričavala moj razgovor sa Gagijem (ako se uopšte tako zvao – palo mi je na pamet) i pokušavala da dočaram mučan utisak koji je mladić ostavljao na mene. „Uostalom, sledeći put ga zaobiđi… Vodi Brendu na drugo mesto.“ I moja prijateljica prigovorila mi je, kao i obično, kako sam previše empatična, te da ne treba da se bavim tuđim životima i analiziranjem nepoznatih osoba. Nisam stručna za dešifrovanje tajni ljudske psihe i ne treba sebi da natovarim bedu na vrat; bolje bi mi bilo da povedem računa o sopstvenom detetu, koje ove godine polazi u školu.
Pokušala sam da poslušam savete: narednih nekoliko dana nisam odlazila na Kalemegdan, i nisam razmišljala o mladiću koji bi mi – a ta spoznaja me je, za trenutak, zaprepastila – po godinama, verovatno, mogao biti sin. Kada je već, po mom mišljenju, prošlo dovoljno vremena, i kada me je Brenda nestrpljivo povukla u pravcu Kalemegdana, opet sam se uputila na stara mesta za šetnju. Mislila sam: Gagi ili kako-se-već-zove je otišao, otputovao, nestao… nije važno… Važno je da ne bude tu. Nisam bila spremna da još jedanput pogledam u njegovo otužno lice.
Ali, on je bio tamo, naslonjen na kamenu ogradu. Prišao je i rekao mi: „Nisam vas viđao ovih dana“. Odmah je izvadio paklicu nekih jeftinih cigareta i ponudio mi: „Evo, da vam vratim…“ Slagala sam kako mi se ne puši; učinilo mi se da bih mu, uzimajući i tu jednu cigaretu, napravila trošak.
Poigrao se sa Brendom. „Koliko je stara?“ pitao je. „Tri godine“, odgovorila sam. „Da li je to malo ili mnogo za psa?“, interesovalo ga je. Kazala sam: „Osrednje“, a zatim je on hteo da zna koliko psi žive, da li osećaju, razmišljaju, šta vole a šta ne… Rečnik mu je bio siromašan, a u nedostatku reči mnogo je gestikulirao, rukama neprekidno pravio neke, samo njemu znane oblike u vazduhu. Prsti su mu lepršali poput ptičijih krila. Prvo sam mu odgovarala kratko, a zatim sam uhvatila sebe kako se udubljujem u razgovor. Zaboravila sam na sve mere opreza koje sam sebi postavila: ne približavati se previše onima koje ne poznaješ, ne dozvoliti duši da se iskreno raskrili strancima, jer – vremena su takva; ko zna ko je, u stvari, ovaj ljubopitljivi mladić i šta on hoće od mene… Pogazila sam svoj princip, poništila sopstvenu teoriju „o prvom utisku“; koliko li sam se samo puta uverila kako je prvi utisak o nekome onaj pravi? Nije li se nebrojeno puta desilo da mi se, na prvi pogled, osoba ne dopadne, ali mi se kasnije, pod dejstvom raznih okolnosti, taj, prvi utisak, zamagli i odluta u zaborav?
Hodali smo kalemegdanskim stazama već više od sata. „Stani malo“, rekla sam mu, u jednom trenutku, „prestani sa tim zapitkivanjem… Reci mi: šta ti radiš svakog dana ovde, u parku? Zar nemaš neke druge obaveze?“
„Ubijam vreme“, odgovorio je šturo.
Činilo se kako neće ništa više reći, ali je, nakon kratkog vremena, dodao: „Čekam da ćale ode na posao, pa idem kući“.
Zamislila sam: Gagi ima oca-tiranina, beži od njegovog pijanog besa ili nešto slično; neka užasna porodična prilika – priča kakvih ima oko mene, samo što ih ja ne poznajem.
„Imate li vi dece?“ iznenada je upitao, a ja automatski počeh da pričam o svoja dva mala sina. Otvorih mu dušu – baš kako nisam bila planirala – pa spomenuh kako jedan te godine kreće u školu, a drugi je još mali, ide u obdanište.
„Ja više ne idem u školu“, rekao je, „otkako sam se razboleo. Ali, nastaviću… čim ozdravim.“
Nisam ništa pitala; smatrala sam neumesnim svako pitanje o bolesti. Bilo mi je sasvim jasno da se ne radi o prehladi ili nečemu tako banalnom.
Gagi je zastao i podigao krajičak svoje kape. Video se deo kratko ošišane glave, tek iznikla kosa, i ružan ožiljak, tačno iznad uha. Nagnuo se ka meni da mi pokaže. „To je od udarca. Sad me ništa ne boli, ali ponekad dobijem neki napad… samo što ga se ja ne sećam. Ništa opasno, kako kaže doktor. Od toga se ne umire“, rekao je, skoro sa ponosom u glasu.
Nastavili smo da šetamo. Osećala sam kako mi se skupljaju suze u uglovima očiju. Na kraju staze sam mu u ruke tutnula Brendin povodac. „Šetaj je malo, ako želiš“, rekla sam.
Knez-Mihailovom, sve do ćoška ulice Kralja Petra, Gagi je, ozarenog lica, veselo pričao: „E, sad da me vidi staro društvo iz škole… Ne bi me više zezali. A i kad bih sad sreo mog matorog – čik da ga vidim šta bi radio…“ Brenda ga je cimala tamo-amo, uvijajući povodac oko njegovih nogu. Gagi se kretao nevešto; začudo, prkoseći svim zakonima zemljine teže.
Na ćošku smo se rastali, i Gagi se vidno snuždio. Izgledalo je kao da ne zna šta će sa sobom. „Do sledećeg susreta!“ doviknula sam i skrenula niz ulicu, tek tada dopustivši da mi se suze skotrljaju niz obraze. Kada sam se okrenula, primetila sam ga kako još uvek stoji na istom mestu.
Sledećeg jutra je padao gust sneg, baš onakav kakvom su se moja deca nadala. Nagoveštavao je zimsku radost, vreme za sankanje. Moj muž je prethodnog dana doneo platu, skromnu, ali dovoljnu da životarimo do sledeće. Novac u kući pružao je iluziju boljitka, nagoveštavao mogućnost da ćemo, ako budemo pripazili i preskočili plaćanje pokojeg računa, povremeno moći sebi da priuštimo i luksuz u vidu pilećih bataka ili večernjih palačanki, filovanih topljenom čokoladom. Mislila sam na Gagija, na njegovu tanušnu jaknu i pohabani rančić u kome je bilo – šta? Celo njegovo bogatstvo, koje nosi sa sobom u svakodnevno, prepodnevno izbeglištvo? Pitala sam se: ima li on majku, i kakva je to žena, koja ne vodi računa o svom sinu? Da li mu, u taj bedan torbuljak, spakuje makar jedan đevrek i koji dinar, da mu se nađe? Zašto mu ne ištrika rukavice? Zašto ga ne obgrli nekim toplim šalom?
Spremajući mužu sendvič za posao, napravila sam jedan pride: sveža, još topla kifla, namazana puterom, red šunke i masnog kačkavalja, uvijena u salvetu. U džep od jakne stavila sam i preostali kivi, taman toliko omekšao da bude slastan i sočan.
Čekao me je na starom mestu, cupkajući od hladnoće. U trenutku mi je cela situacija delovala groteskno: evo me u parku, sastajem se sa nekim nepoznatim klincem, koji bi mogao sin da mi bude, i ne znam zašto to činim. O njemu ne razmišljam kao o muškarcu; nije mi posebno simpatičan, nisam čak ni sigurna u istinitost svega što mi je rekao o sebi.
Brenda mu je mahnula repom. „Jesi li gladan?“ pitala sam ga, strepeći da će se kifla uskoro stvrdnuti na toj zimi. „Ne“, odgovorio je, „već sam doručkovao“. Izvadila sam sendvič i pružila mu: „Evo ti, stavi u ranac, da imaš za kasnije“. Nije bio uvređen, samo malkice zbunjen. „Hvala“, rekao je, „možda je bolje da ga odmah pojedem.“ Dala sam mu i voćku. „A šta je to?“, pitao je. „Kivi“, odgovorila sam. „Ima puno ce-vitamina.“„Izgleda smešno“, rekao je, zagledajući ga, „kao neki dlakavi krompir.“
Opet smo šetali. Sneg je škripao pod našim nogama, i moja stopala su se mrzla, ali sam htela da što duže ostanem sa Gagijem, da zajedno ubijemo njegovo vreme. Nije mi više delovao odbojno i nesimpatično; bilo mi ga je žao i osećala sam ga kao nekog preranog gubitnika, mladića, dečka – dete, kome je potrebno dati malo topline. A kako dati toplinu na hladnoći, sem rečima, razgovorom, osmehom, ljubavlju prema bližnjem?
Zakucao se na priči o ocu; otac je – reče – „mnogo strog, voli da popije, ali nije loš čovek“; kad se otrezni, onda se izvinjava što je bio previše grub. Taj izraz, „previše grub“, upućivao me je na zaključak o poreklu ožiljka iznad Gagijevog uha. „A tvoja mama“, pitala sam ga, „šta ona radi?“ „Eh, šta će ona“, odgovorio je, ujedno toplo i gorko, „nema je ni pedeset kila… Kad ćale poludi, ona mi daje znak očima, pa znam da mu se treba sklanjati s puta…“
Preda mnom su se nizale slike: njihov stan, verovatno sirotinjski opremljen, u kome je, u najboljem slučaju, postojao i Gagijev kutak; Gagi kako se, svaki put kada čuje očeve korake, zaključava u svoj sobičak; zatim otac koji, poput razjarenog bika ili vuka iz priče o tri praseta, gruva u vrata. Razmišljala sam o tome kao profesor književnosti: priče o rasturenim domovima i despotskim očevima zapisali su Dikens i Kronin, ali junaci njihovih romana nisu bili opipljivi i stvarni kao Gagi. U realnom životu takve priče nemaju isti svršetak kao u umetničkom delu, gde hepiend dolazi kao zaslužena, smirujuća uteha nakon doživljene katarze.
„Stvarno bih voleo da imam psa“, prekinuo je moje misli. „Možda jednog dana sakupim dovoljno novca, pa od vas kupim Brendino štene.“
„Ako ih bude bilo“, rekla sam, „pokloniću ti.“
„Stvarno biste to uradili?“ Od uzbuđenja, glas mu je podrhtavao u falsetu.
Iskreno, nisam verovala da će se to ikada desiti i nisam mislila da bi se Gagijev otac baš obradovao psu. Ali možda, jednom, u budućnosti… Ko zna? U svakom slučaju, bila sam spremna na takav čin.
Isto kao i prošlog puta, otpratio me je do ugla Knez-Mihailove i Kralja Petra. Za vreme ručka ispričala sam mužu sve, od reči do reči. Sumnjičavo je vrteo glavom. „Nisi li preterala?“ pitao je. „Ništa o tom momku ne znaš. A šta ako je neki patološki lažov?“ Rekla sam da sigurno nije, imam toliko znanja i iskustva da mogu proceniti ljude. „A šta bi sa tvojom teorijom o prvom utisku? Zar nisi, koliko pre par dana, htela da ga izbegneš?“ Ali nije imao ništa protiv mog druženja sa Gagijem, samo me je savetovao da budem oprezna.
Pokušala sam da poslušam savete: narednih nekoliko dana nisam odlazila na Kalemegdan, i nisam razmišljala o mladiću koji bi mi – a ta spoznaja me je, za trenutak, zaprepastila – po godinama, verovatno, mogao biti sin. Kada je već, po mom mišljenju, prošlo dovoljno vremena, i kada me je Brenda nestrpljivo povukla u pravcu Kalemegdana, opet sam se uputila na stara mesta za šetnju. Mislila sam: Gagi ili kako-se-već-zove je otišao, otputovao, nestao… nije važno… Važno je da ne bude tu. Nisam bila spremna da još jedanput pogledam u njegovo otužno lice.
Ali, on je bio tamo, naslonjen na kamenu ogradu. Prišao je i rekao mi: „Nisam vas viđao ovih dana“. Odmah je izvadio paklicu nekih jeftinih cigareta i ponudio mi: „Evo, da vam vratim…“ Slagala sam kako mi se ne puši; učinilo mi se da bih mu, uzimajući i tu jednu cigaretu, napravila trošak.
Poigrao se sa Brendom. „Koliko je stara?“ pitao je. „Tri godine“, odgovorila sam. „Da li je to malo ili mnogo za psa?“, interesovalo ga je. Kazala sam: „Osrednje“, a zatim je on hteo da zna koliko psi žive, da li osećaju, razmišljaju, šta vole a šta ne… Rečnik mu je bio siromašan, a u nedostatku reči mnogo je gestikulirao, rukama neprekidno pravio neke, samo njemu znane oblike u vazduhu. Prsti su mu lepršali poput ptičijih krila. Prvo sam mu odgovarala kratko, a zatim sam uhvatila sebe kako se udubljujem u razgovor. Zaboravila sam na sve mere opreza koje sam sebi postavila: ne približavati se previše onima koje ne poznaješ, ne dozvoliti duši da se iskreno raskrili strancima, jer – vremena su takva; ko zna ko je, u stvari, ovaj ljubopitljivi mladić i šta on hoće od mene… Pogazila sam svoj princip, poništila sopstvenu teoriju „o prvom utisku“; koliko li sam se samo puta uverila kako je prvi utisak o nekome onaj pravi? Nije li se nebrojeno puta desilo da mi se, na prvi pogled, osoba ne dopadne, ali mi se kasnije, pod dejstvom raznih okolnosti, taj, prvi utisak, zamagli i odluta u zaborav?
Hodali smo kalemegdanskim stazama već više od sata. „Stani malo“, rekla sam mu, u jednom trenutku, „prestani sa tim zapitkivanjem… Reci mi: šta ti radiš svakog dana ovde, u parku? Zar nemaš neke druge obaveze?“
„Ubijam vreme“, odgovorio je šturo.
Činilo se kako neće ništa više reći, ali je, nakon kratkog vremena, dodao: „Čekam da ćale ode na posao, pa idem kući“.
Zamislila sam: Gagi ima oca-tiranina, beži od njegovog pijanog besa ili nešto slično; neka užasna porodična prilika – priča kakvih ima oko mene, samo što ih ja ne poznajem.
„Imate li vi dece?“ iznenada je upitao, a ja automatski počeh da pričam o svoja dva mala sina. Otvorih mu dušu – baš kako nisam bila planirala – pa spomenuh kako jedan te godine kreće u školu, a drugi je još mali, ide u obdanište.
„Ja više ne idem u školu“, rekao je, „otkako sam se razboleo. Ali, nastaviću… čim ozdravim.“
Nisam ništa pitala; smatrala sam neumesnim svako pitanje o bolesti. Bilo mi je sasvim jasno da se ne radi o prehladi ili nečemu tako banalnom.
Gagi je zastao i podigao krajičak svoje kape. Video se deo kratko ošišane glave, tek iznikla kosa, i ružan ožiljak, tačno iznad uha. Nagnuo se ka meni da mi pokaže. „To je od udarca. Sad me ništa ne boli, ali ponekad dobijem neki napad… samo što ga se ja ne sećam. Ništa opasno, kako kaže doktor. Od toga se ne umire“, rekao je, skoro sa ponosom u glasu.
Nastavili smo da šetamo. Osećala sam kako mi se skupljaju suze u uglovima očiju. Na kraju staze sam mu u ruke tutnula Brendin povodac. „Šetaj je malo, ako želiš“, rekla sam.
Knez-Mihailovom, sve do ćoška ulice Kralja Petra, Gagi je, ozarenog lica, veselo pričao: „E, sad da me vidi staro društvo iz škole… Ne bi me više zezali. A i kad bih sad sreo mog matorog – čik da ga vidim šta bi radio…“ Brenda ga je cimala tamo-amo, uvijajući povodac oko njegovih nogu. Gagi se kretao nevešto; začudo, prkoseći svim zakonima zemljine teže.
Na ćošku smo se rastali, i Gagi se vidno snuždio. Izgledalo je kao da ne zna šta će sa sobom. „Do sledećeg susreta!“ doviknula sam i skrenula niz ulicu, tek tada dopustivši da mi se suze skotrljaju niz obraze. Kada sam se okrenula, primetila sam ga kako još uvek stoji na istom mestu.
Sledećeg jutra je padao gust sneg, baš onakav kakvom su se moja deca nadala. Nagoveštavao je zimsku radost, vreme za sankanje. Moj muž je prethodnog dana doneo platu, skromnu, ali dovoljnu da životarimo do sledeće. Novac u kući pružao je iluziju boljitka, nagoveštavao mogućnost da ćemo, ako budemo pripazili i preskočili plaćanje pokojeg računa, povremeno moći sebi da priuštimo i luksuz u vidu pilećih bataka ili večernjih palačanki, filovanih topljenom čokoladom. Mislila sam na Gagija, na njegovu tanušnu jaknu i pohabani rančić u kome je bilo – šta? Celo njegovo bogatstvo, koje nosi sa sobom u svakodnevno, prepodnevno izbeglištvo? Pitala sam se: ima li on majku, i kakva je to žena, koja ne vodi računa o svom sinu? Da li mu, u taj bedan torbuljak, spakuje makar jedan đevrek i koji dinar, da mu se nađe? Zašto mu ne ištrika rukavice? Zašto ga ne obgrli nekim toplim šalom?
Spremajući mužu sendvič za posao, napravila sam jedan pride: sveža, još topla kifla, namazana puterom, red šunke i masnog kačkavalja, uvijena u salvetu. U džep od jakne stavila sam i preostali kivi, taman toliko omekšao da bude slastan i sočan.
Čekao me je na starom mestu, cupkajući od hladnoće. U trenutku mi je cela situacija delovala groteskno: evo me u parku, sastajem se sa nekim nepoznatim klincem, koji bi mogao sin da mi bude, i ne znam zašto to činim. O njemu ne razmišljam kao o muškarcu; nije mi posebno simpatičan, nisam čak ni sigurna u istinitost svega što mi je rekao o sebi.
Brenda mu je mahnula repom. „Jesi li gladan?“ pitala sam ga, strepeći da će se kifla uskoro stvrdnuti na toj zimi. „Ne“, odgovorio je, „već sam doručkovao“. Izvadila sam sendvič i pružila mu: „Evo ti, stavi u ranac, da imaš za kasnije“. Nije bio uvređen, samo malkice zbunjen. „Hvala“, rekao je, „možda je bolje da ga odmah pojedem.“ Dala sam mu i voćku. „A šta je to?“, pitao je. „Kivi“, odgovorila sam. „Ima puno ce-vitamina.“„Izgleda smešno“, rekao je, zagledajući ga, „kao neki dlakavi krompir.“
Opet smo šetali. Sneg je škripao pod našim nogama, i moja stopala su se mrzla, ali sam htela da što duže ostanem sa Gagijem, da zajedno ubijemo njegovo vreme. Nije mi više delovao odbojno i nesimpatično; bilo mi ga je žao i osećala sam ga kao nekog preranog gubitnika, mladića, dečka – dete, kome je potrebno dati malo topline. A kako dati toplinu na hladnoći, sem rečima, razgovorom, osmehom, ljubavlju prema bližnjem?
Zakucao se na priči o ocu; otac je – reče – „mnogo strog, voli da popije, ali nije loš čovek“; kad se otrezni, onda se izvinjava što je bio previše grub. Taj izraz, „previše grub“, upućivao me je na zaključak o poreklu ožiljka iznad Gagijevog uha. „A tvoja mama“, pitala sam ga, „šta ona radi?“ „Eh, šta će ona“, odgovorio je, ujedno toplo i gorko, „nema je ni pedeset kila… Kad ćale poludi, ona mi daje znak očima, pa znam da mu se treba sklanjati s puta…“
Preda mnom su se nizale slike: njihov stan, verovatno sirotinjski opremljen, u kome je, u najboljem slučaju, postojao i Gagijev kutak; Gagi kako se, svaki put kada čuje očeve korake, zaključava u svoj sobičak; zatim otac koji, poput razjarenog bika ili vuka iz priče o tri praseta, gruva u vrata. Razmišljala sam o tome kao profesor književnosti: priče o rasturenim domovima i despotskim očevima zapisali su Dikens i Kronin, ali junaci njihovih romana nisu bili opipljivi i stvarni kao Gagi. U realnom životu takve priče nemaju isti svršetak kao u umetničkom delu, gde hepiend dolazi kao zaslužena, smirujuća uteha nakon doživljene katarze.
„Stvarno bih voleo da imam psa“, prekinuo je moje misli. „Možda jednog dana sakupim dovoljno novca, pa od vas kupim Brendino štene.“
„Ako ih bude bilo“, rekla sam, „pokloniću ti.“
„Stvarno biste to uradili?“ Od uzbuđenja, glas mu je podrhtavao u falsetu.
Iskreno, nisam verovala da će se to ikada desiti i nisam mislila da bi se Gagijev otac baš obradovao psu. Ali možda, jednom, u budućnosti… Ko zna? U svakom slučaju, bila sam spremna na takav čin.
Isto kao i prošlog puta, otpratio me je do ugla Knez-Mihailove i Kralja Petra. Za vreme ručka ispričala sam mužu sve, od reči do reči. Sumnjičavo je vrteo glavom. „Nisi li preterala?“ pitao je. „Ništa o tom momku ne znaš. A šta ako je neki patološki lažov?“ Rekla sam da sigurno nije, imam toliko znanja i iskustva da mogu proceniti ljude. „A šta bi sa tvojom teorijom o prvom utisku? Zar nisi, koliko pre par dana, htela da ga izbegneš?“ Ali nije imao ništa protiv mog druženja sa Gagijem, samo me je savetovao da budem oprezna.
