Priča s Kalemegdana 1 - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Borac za prava zivotinja

Priča s Kalemegdana 1

Oceni ovaj blog
Gagija sam upoznala jedne zime krajem devedesetih, šetajući psa po Kalemegdanu. „Upoznala“ baš i nije pravi izraz za tih nekoliko minuta, koliko sam zastala na jednoj od staza, cupkajući od hladnoće i nestrpljenja da što pre završim naš skromni i mučni dijalog. Ime mu tada još nisam znala, a sumnjam i da bi mi rekao, jer je kod Gagija inače sve bilo naopako iz dubine njegove jadne duše.

U jutarnjim satima, kada u snegom prekrivenom parku nije bilo nikoga osim nas – fanatičnih šetača pasa i par zabludelih manijaka-egzibicionista, mršavi momak je sedeo na kamenoj ogradi i pušio. U crnoj jakni, sa crnom kapom, natučenom sve do obrva, nogu podavijenih poda se, neodoljivo mi je ličio na neku tamnu ptičurinu. Dok sam prolazila pored njega, ubrzala sam korak.

„Gospođo“, viknuo je za mnom, kada sam već bila na pristojnoj udaljenosti, „kakav vam je to ker?“ Nisam imala običaj da odgovaram nekome koga ne poznajem i iz čijih usta ono „gospođo“ zvuči baš isto tako neotesano i mangupski kao što bi zvučalo „tetka“, i kao što ni njegovo persiranje nije imalo ni trunku više poštovanja u tonu, nego što bi to imala neka psovka. Pravila sam se da ga ne čujem.

Ali, pošao je za mnom. „Kladio bih se da je bokser.“ „Nije“, rekla sam kratko. „Pa, šta je onda?“ bio je uporan.
„Bulmastif“. Slegnuo je ramenima: „Nikad čuo.“

Napravila sam par koraka napred, u nadi da će me ostaviti na miru. Odjednom sam postala svesna da na toj stazi nema nikoga osim nas. Mnogo puta do tada sretala sam razne dokoličare, pijance, žickaroše i čudake koji su započinjali razgovor samo da bi mi tražili novac za autobusku kartu do nekog mesta u koje bi, navodno, da se vrate. I ovaj mladić izgledao mi je kao neki probisvet. Nije imao više od osamnaest-devetnaest, ali mu je glas imao prozvukli ton, a oči ličile na sitne, nedokučive proreze. Lice mu je bilo sivo, mestimično prošarano ružnim tragovima od bubuljica. Na mene je, iz prve, ostavio neki sumoran, tegoban utisak; podsetio me na bezubog džankija iz ulice mog detinjstva, koji je postepeno bivao sve mršaviji i sivlji, sve dok, jednog dana, nije potpuno nestao.

Osim toga, ne bih mogla ništa da mu dam, čak ni da hoću. Para nisam imala – ni tog jutra, kao i prethodnih dana. Ostalo mi je jedva za hleb i mleko. Nisam bila raspoložena ni za mrvicu kurtoaznog razgovora.

„Mora da je mnogo opak pas. Jel’ se bije?“

Takvi, kao on, naročito su mi išli na živce: neiživljeni i isfrustrirani klinci, koji se pale na borbe pasa. Ako već nisu bili vlasnici isfronclanih i iskrpljenih pit-bulova, onda su maštali samo o tome kako da ih nabave. Za njih je pas, što krvoločniji, bio statusni simbol, skoro isto onoliko bitan koliko i utoka. Mnoge od njih sam imala priliku da upoznam na kalemegdanskim stazama i zaobilazila ih u širokom luku, jer su mi dosađivali sličnim pitanjima.

Htedoh mu reći kako je moja Brenda pravi krvolok, da skače za vrat i ubija po komandi – tek da vidim šta će se desiti, ali, bila bi to nepravda, takoreći, kleveta. Izgledala je zastrašujuće sa tom masom od šezdesetak kilograma i velikom glavom, i kretala se gibajući telo poput lavice, no u srcu je bila nevinašce.

„Ne, nije agresivna“, rekoh, i, radi sigurnosti, dodah, „ali je vrlo posesivna…“
„Šta?…“
„Dobar čuvar.“

Zamislio se. Primetila sam da preko ramena drži pohabani, prljavi rančić. Možda je neki odbegli srednjoškolac. Ili zalutali putnik, koji nešto ili nekog čeka, pomislila sam.
„A bi li se ona ljutila da je pomilujem?“
Znala sam da sigurno ne bi – ne taj razmaženi pas, navikao na moje male sinove i brojne namernike koji mi svakodnevno prođu kroz stan, i koji jedva čeka da mu neko pokloni pažnju. „Verovatno bi“, odgovorila sam, „ne poznaje te.“
Povukao je već pruženu ruku. „Onda ništa“, rekao je razočarano. „Doviđenja“, okrenuo se i otišao istim putem kojim je i došao.

Nastavila sam šetnju, i već bih zaboravila na tako nevažnu epizodu, da ga nisam ugledala – crnu mrlju na drugom kraju parka. Žurila sam kući, jer se razduvao neprijatan vetar, koji mi je oštro sekao lice. Palo mi je na pamet kako je, s njegove strane, mladalački neoprezno što šeta po tako hladnom vremenu, i u trenutku se setih kako sam i ja u njegovim godinama bila ležerna prema sopstvenom zdravlju.

Nekoliko dana kasnije, srela sam ga na istom mestu. Bio je u istoj jakni, sa istim rancem. Na mene je delovao podjednako uznemirujuće. Prišao mi je kao da se odavno poznajemo. „Dobar dan“, uljudno mi se obratio i krenuo u korak sa mnom. Nigde nisam mogla pobeći od njegove nametljive druželjubivosti. Zapalila sam cigaretu. Gledao je u nju gladno, kao u sočan odrezak. Izvadila sam kutiju i ponudila ga. „Hvala“, rekao je, uzimajući jednu, „vi mi baš čitate misli.“
„Ne bi trebalo da pušiš.“
Nasmejao se, pokazujući niz nepravilnih zuba: „Gle ko mi kaže! Zvučite kao moja keva.“
Pogledao je u psa. „Šta mislite“, pitao je, „da li me već dovoljno poznaje da bih mogao da je pomilujem? Evo: ja znam kako se ona zove – Brenda. Brenda, ja sam Gagi.“

Pomislih kako je to prilično glupavo predstavljanje, detinjasto za jednog odraslog mladića. Nisam znala pokušava li da bude duhovit na neki, njemu svojstven način, ili, jednostavno, nešto nije u redu sa njegovom inteligencijom. S druge strane, pitala sam se, zašto bih mu uskratila zadovoljstvo da pomiluje mog psa? Možda, naprosto, momak voli životinje? U tom slučaju – ne može biti loš. Uostalom, ko sam, pa, ja, da sudim o dušama drugačije anatomije nego što je moja? Sunce, iako zubato, prijalo je, a i bio je to jedan od onih dana, kada sam se osećala samozadovoljnom i spremnom da svoje raspoloženje podelim sa svakim.
„Izvoli.“

I tako je Gagi – Brendin novopečeni obožavalac, čučnuo i pomazio je po glavi. Izgledao je poput deteta koje je dobilo novu igračku. Nije bio gadljiv ni na njene bale, koje mu je otrla o pantalone. Primetila sam da ima tikove: jedno oko mu je nekontrolisano žmirkalo, a i glavu je na čudan način zabacivao unazad.
„Voleo bih i ja jednog ovakvog“, rekao je, pošto se Brenda zasitila milovanja i okrenula mu leđa, usmerivši pažnju na usamljenog gačca. „Sigurno je bio mnogo skup.“
U toj konstataciji nije bilo nikakvog prebacivanja. Nisam osećala ni trunku potrebe da mu pričam o nekim boljim vremenima, kada je bilo dovoljno para za sve, pa i za luksuz u vidu psa skupocene rase.
„Jeste“, odgovorila sam, „ a treba ga i nahraniti.“
Uzdahnuo je. „Planirao sam da nabavim nekog psa, oštrog, da sluša samo mene.“
„Od svakog možeš napraviti zver, ako ti je to cilj“, rekoh, „no, to je mač sa dve oštrice.“
Činilo se kao da me nije razumeo.
„Hoću da kažem: pas je velika obaveza; ako nekoga ugrize, ti odgovaraš pred svojom savešću, i pred zakonom. On nije oružje, nego živo biće.“
Klimnuo je glavom: „Ma, znam ja to… Ali, mogao bi, na primer, da mi bude nešto kao telohranitelj. U tome nema ničeg ružnog, zar ne? Ja ga volim, hranim, izvodim u šetnju, a on mene, zauzvrat, brani…“
Složila sam se kako u tome nema ničeg lošeg; štaviše, potreba za čuvanjem je potpuno prirodna pseća odlika. Ali, preplavilo me je neko turobno osećanje; nešto je lebdelo između redova… nešto zlokobno, što mi je nagoveštavala moja ženska intuicija.

Pošalji "Priča s Kalemegdana 1" na Facebook Pošalji "Priča s Kalemegdana 1" na Google Pošalji "Priča s Kalemegdana 1" na My Yahoo! Pošalji "Priča s Kalemegdana 1" na Live Pošalji "Priča s Kalemegdana 1" na MySpace Pošalji "Priča s Kalemegdana 1" na Twitter Pošalji "Priča s Kalemegdana 1" na Digg Pošalji "Priča s Kalemegdana 1" na del.icio.us

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari

  1. ristob (avatar)
    Htedoh mu reći kako je moja Brenda pravi krvolok, da skače za vrat i ubija po komandi – tek da vidim šta će se desiti, ali, bila bi to nepravda, takoreći, kleveta.
    Imaš ti duha.