TRENUCI BEZ KRAJA

Nisu li to trenuci života ...bez kraja
pored nas dugo promicali
kao lađe neuhvatne
kod okolnih magli prikrivene

Nisu li se to životne reči prevodile
a zapravo nikud nisu vodile
penušalo li se to more naših životnih misli
na providnoj pučini iskre se sjaje
i tek kad sumrak u životu prekrije sve
one se zgasnu na naše sne

I nisu li se ti trenuci
što ih životnim beskrajem zovem ja
ispisali u srcu mom bolnim perima
i nisu li se njihova mastila
Po tužnoj nasušnoj vodi našoj prelila

Ja bih te tražila
u životu mom ti trenutku poslednji
Ja bih te pitala
gde su to tvoje životne snage otišle
Ja bih ti priznala
da su moji živi tragovi izbrisani
Ja bih ti čitala
svoje tužne životne balade

I gde li si se sakrio u životu mom
moj poslednji trenutče
kao nekadašnje moje unuče
što sam te posadila kraj skutu svojih

I gde li je tvoja toplina u životu mom
moj poslednji poglede
ne iskri se pred drugima
ni tvoja dobrota

Gde li si to
poslednji trenu u životu mom
svoj lik u ogledalu zaboravom obojio

M.S.Marstoj