Danas mi je bio ratni drug.Razgovarali smo o svemu od globalne ekonomske krize,fudbala pa do nesrećnog rata.
Bilo je to Juna 92,datuma se ne sjećam.Probudile su me eksplozije granata.Napadnuto je selo ispod nas,po drugi put od početka rata a to je nekih mjesec dana.U prvom napadu muslimanski vojnici su upali u selo i ubili nekoliko nedužnih civila.Bilo je svega od klanja do pucanja u vaginu neke bake.
Sada je u selu samo vojska.
Strahovita artiljerijska priprema .Vojnici se posakrivali u ono malo rovova što su iskopali onako reda radi.Naša artiljerija na livadi.Juče sam i sam bio tu ali nekom srećom noćas me prebaciše ovde.
Na dva dana prije u selu je bio pukovnik Živanović.Rekao nam je da smo tu da bi smo štitili povlačenje pitomaca iz kasarne Pazarić.
.Oružje ne možemo izvući(samo lično)ali smo ga onesposobili ispuštajući azot.Na moju opasku da će taj kvar trajati samo dok ne nabave novi azot(a vjerovatno su ga već i imali) rekao je ti da ćutiš.
Pitomci su juče napustili kasarnu."Turci "su jutros udarili po nama(stigo azot reklo bi se).
Sad gledam pet naših haubica 105mm,vbr,nekoliko minobacača, na jednom je i moj brat,nemoćno ćute.
Pomažemo im koliko možemo.Mićo tuče iz brovinga po njihovoj pješadiji koja se lagano izvlači iz igmanske šume.Ja uporno tražim njihovu artiljeriju. Bez uspijeha.
Prelazim na zis(top 76mm)na kome sam nišandžija.Ispalim nekoliko granata u pravcu Igmana onako nasumice da bih omeo njihovu pješadiju.Odjednom iz šume izlazi njihov tenk T-34.Pokušavam da ga nanišanim.Nalazi se na livadi idealna meta. Pošto sam visočiji od njega ne mogu da dovoljno spustim cijev. Bijesan sam.Goja počinje da ga gađa minobacačem osamdeset dvojkom.Mine padaju oko tenka ni jedna dovoljno blizu.Negdje iz naše pozadine počinje da ga gađa haubica, sve mu je bliža.Tenk se okreće i bježi nazad u šumu.Među nama ne opisiva radost.
Naši u selu su se reorganizovali, i uz upornu odbranu ono što je ličilo na potpuni poraz pretvara se u potpunu pobjedu.
Mićo i dalje tuče iz brovinga uz psovanje balijske majke.Dva brata su mu u silosu(zatvor) uhvaćeni kao civili u kući bez oružja.
Našim u selu je stigla pomoć.Balije bježe.Jedna grupa u našem pravcu.
Sve se smirilo čuo se samo po neki pucanj.Sjeli smo da zapalimo potpuno zaboravljajući na onu grupu muslimana.Sad smo svi bili generali trebalo je ovo ,ono,ovako postaviti odbranu.... Svako iskustvo se plača.
Potpuno smo se opustili kad se na našem isturenom rovu začu pucnjava.
Bilo je to Juna 92,datuma se ne sjećam.Probudile su me eksplozije granata.Napadnuto je selo ispod nas,po drugi put od početka rata a to je nekih mjesec dana.U prvom napadu muslimanski vojnici su upali u selo i ubili nekoliko nedužnih civila.Bilo je svega od klanja do pucanja u vaginu neke bake.
Sada je u selu samo vojska.
Strahovita artiljerijska priprema .Vojnici se posakrivali u ono malo rovova što su iskopali onako reda radi.Naša artiljerija na livadi.Juče sam i sam bio tu ali nekom srećom noćas me prebaciše ovde.
Na dva dana prije u selu je bio pukovnik Živanović.Rekao nam je da smo tu da bi smo štitili povlačenje pitomaca iz kasarne Pazarić.
.Oružje ne možemo izvući(samo lično)ali smo ga onesposobili ispuštajući azot.Na moju opasku da će taj kvar trajati samo dok ne nabave novi azot(a vjerovatno su ga već i imali) rekao je ti da ćutiš.
Pitomci su juče napustili kasarnu."Turci "su jutros udarili po nama(stigo azot reklo bi se).
Sad gledam pet naših haubica 105mm,vbr,nekoliko minobacača, na jednom je i moj brat,nemoćno ćute.
Pomažemo im koliko možemo.Mićo tuče iz brovinga po njihovoj pješadiji koja se lagano izvlači iz igmanske šume.Ja uporno tražim njihovu artiljeriju. Bez uspijeha.
Prelazim na zis(top 76mm)na kome sam nišandžija.Ispalim nekoliko granata u pravcu Igmana onako nasumice da bih omeo njihovu pješadiju.Odjednom iz šume izlazi njihov tenk T-34.Pokušavam da ga nanišanim.Nalazi se na livadi idealna meta. Pošto sam visočiji od njega ne mogu da dovoljno spustim cijev. Bijesan sam.Goja počinje da ga gađa minobacačem osamdeset dvojkom.Mine padaju oko tenka ni jedna dovoljno blizu.Negdje iz naše pozadine počinje da ga gađa haubica, sve mu je bliža.Tenk se okreće i bježi nazad u šumu.Među nama ne opisiva radost.
Naši u selu su se reorganizovali, i uz upornu odbranu ono što je ličilo na potpuni poraz pretvara se u potpunu pobjedu.
Mićo i dalje tuče iz brovinga uz psovanje balijske majke.Dva brata su mu u silosu(zatvor) uhvaćeni kao civili u kući bez oružja.
Našim u selu je stigla pomoć.Balije bježe.Jedna grupa u našem pravcu.
Sve se smirilo čuo se samo po neki pucanj.Sjeli smo da zapalimo potpuno zaboravljajući na onu grupu muslimana.Sad smo svi bili generali trebalo je ovo ,ono,ovako postaviti odbranu.... Svako iskustvo se plača.
Potpuno smo se opustili kad se na našem isturenom rovu začu pucnjava.
