Psihosocijalni razvoj – između 25. i 65. godine života
Životni ciklus – osam stupnjeva psihosocijalnog razvoja, Erik Erikson
Osam faza u teoriji razvoja Erika Eriksona ili životnom ciklusu, koje karakterišu specifični problemi sa kojima se jedinka susreće u odnosima sa stvarnošću tokom razvoja
priredio prof. dr Ljubomir Erić
Sedmi stupanj razvoja , “plodnost nasuprot stagnaciji”, obuhvata period srednjeg doba, periodu između dvadeset i pete i šezdeset i pete godine života . Osnovni konflikt koji čovek rešava u ovom razdoblju je protivučenost između plodnosti ili plodotvornosti nasuprot stagnaciji ili sterilnosti.
Plodnost ili plodotvornost nije samo briga za dobrobit sledeće generacije ili potomaka, već i briga za prirodu društva u kojem će ta sledeća generacija živeti i raditi. Pred svakog odraslog čoveka u tom dobu se postavlja dilema da prihvati ili odbije odgovornost za sve ono što može unaprediti ili poboljšati odredenu kulturu ili što takvu kulturu može produžiti.
Takav razvoj je prirodan nastavak iz prethodnog životnog doba. Samo posedovanje i vaspitanje dece nije još i generativnost ili plodnost. Za većinu ljudi je upravo suprotno. Većina ljudi ima decu, ali nije stigla do ovog stupnja psihosocijalnog razvoja, jer se njihovo interesovanje nije pomaklo od interesovanja za svoju porodicu ili za sebe. Tome može biti uzrok u nedostacima ili nepotpunosti prethodnih faza razvoja. Zbog toga se za većinu ljudi može reći da nisu plodni i da je njihov razvoj zastao na nižem nivou. Psihosocijalna ontogeneza pojedinca i evolucija čovečanstva treba od čoveka učiniti "životinju koja je ne samo sposobna za učenje, već i za podučavanje i institucionalizovanje".
Stvaralaštvo i produktivnost koja je karakteristična za generativni nivo psihosocijalnog razvoja obuhvata sve ono što iz jedne generacije prelazi u drugu ili što jedna generacija predaje drugoj. To su, na primer, ideje, naučna saznanja, knjige, tehnologija, mašine, umetnička dela i drugo. Obuzetost prosperitetom čovečanstva posebna je karakteristika ovog stupnja u razvoju ličnosti.
Iz stvaralaštva i plodonosnosti izrasta dalja psihosocijalna vrlina - briga, koja proizilazi iz osećanja da je neko ili nešto važno. Briga se izražava prema onima koji je trebaju. Ona uključuje u sebi i želju ili potrebu da se s takvima podeli i sopstveno znanje ili iskustvo. Prema tome, ona se često izražava u vaspitanju dece, podučavanju, pokazivanju i nadgledanju. Ljudi imaju urođenu potrebu da podučavaju druge i da uživaju u takvim aktivnostima. Takva aktivnost osigurava razvoj i kontinuitet kulture i civilizacije, njom se prenose na sledeće generacije običaji, legende, rituali, mitovi, istine, saznanja.
Aktivnost podučavanja, vođenja i upućivanja mladih pruža pojedincu osećanje da je potreban drugima, da je koristan, osećanje važnosti, i da pojedinci na taj način mogu izbeći opasnost od prevelikog rasta sopstvene ličnosti ili preokupiranosti samim sobom.
Kod pojedinaca koji ne uspevaju ili ne mogu da postignu generativnost, stvaralaštvo ili plodotvornost dolazi do stanja zaokupljenosti i absorbovanosti samim sobom. Kod takvih se pojedinaca razvijaju potrebe za ličnim komforom, udobnošću i ugađanjem sebi. To su osobe koje se ne brinu ni za koga osim za sebe ili za ono što može zasititi njihove potrebe za uživanjem, njihove hirove, razmaženost i sl. Takvi pojedinci razvijaju ili dolaze u stanje pseudointimnosti. Pojedinci tada počinju sami sebe maziti kao da su sami sebi ili drugome jedno i jedino dete. Takve su negenerativne, neproduktivne i nestvaralačke osobe sterilni članovi društva, žive samo za svoje zadovoljstvo i njihov socijalni život je siromašan. U takvoj situaciji pojedinac ima osećanje beznadežnosti i svoj život smatra besmislenim.
Životni ciklus – osam stupnjeva psihosocijalnog razvoja, Erik Erikson
Osam faza u teoriji razvoja Erika Eriksona ili životnom ciklusu, koje karakterišu specifični problemi sa kojima se jedinka susreće u odnosima sa stvarnošću tokom razvoja
priredio prof. dr Ljubomir Erić
Sedmi stupanj razvoja , “plodnost nasuprot stagnaciji”, obuhvata period srednjeg doba, periodu između dvadeset i pete i šezdeset i pete godine života . Osnovni konflikt koji čovek rešava u ovom razdoblju je protivučenost između plodnosti ili plodotvornosti nasuprot stagnaciji ili sterilnosti.
Plodnost ili plodotvornost nije samo briga za dobrobit sledeće generacije ili potomaka, već i briga za prirodu društva u kojem će ta sledeća generacija živeti i raditi. Pred svakog odraslog čoveka u tom dobu se postavlja dilema da prihvati ili odbije odgovornost za sve ono što može unaprediti ili poboljšati odredenu kulturu ili što takvu kulturu može produžiti.
Takav razvoj je prirodan nastavak iz prethodnog životnog doba. Samo posedovanje i vaspitanje dece nije još i generativnost ili plodnost. Za većinu ljudi je upravo suprotno. Većina ljudi ima decu, ali nije stigla do ovog stupnja psihosocijalnog razvoja, jer se njihovo interesovanje nije pomaklo od interesovanja za svoju porodicu ili za sebe. Tome može biti uzrok u nedostacima ili nepotpunosti prethodnih faza razvoja. Zbog toga se za većinu ljudi može reći da nisu plodni i da je njihov razvoj zastao na nižem nivou. Psihosocijalna ontogeneza pojedinca i evolucija čovečanstva treba od čoveka učiniti "životinju koja je ne samo sposobna za učenje, već i za podučavanje i institucionalizovanje".
Stvaralaštvo i produktivnost koja je karakteristična za generativni nivo psihosocijalnog razvoja obuhvata sve ono što iz jedne generacije prelazi u drugu ili što jedna generacija predaje drugoj. To su, na primer, ideje, naučna saznanja, knjige, tehnologija, mašine, umetnička dela i drugo. Obuzetost prosperitetom čovečanstva posebna je karakteristika ovog stupnja u razvoju ličnosti.
Iz stvaralaštva i plodonosnosti izrasta dalja psihosocijalna vrlina - briga, koja proizilazi iz osećanja da je neko ili nešto važno. Briga se izražava prema onima koji je trebaju. Ona uključuje u sebi i želju ili potrebu da se s takvima podeli i sopstveno znanje ili iskustvo. Prema tome, ona se često izražava u vaspitanju dece, podučavanju, pokazivanju i nadgledanju. Ljudi imaju urođenu potrebu da podučavaju druge i da uživaju u takvim aktivnostima. Takva aktivnost osigurava razvoj i kontinuitet kulture i civilizacije, njom se prenose na sledeće generacije običaji, legende, rituali, mitovi, istine, saznanja.
Aktivnost podučavanja, vođenja i upućivanja mladih pruža pojedincu osećanje da je potreban drugima, da je koristan, osećanje važnosti, i da pojedinci na taj način mogu izbeći opasnost od prevelikog rasta sopstvene ličnosti ili preokupiranosti samim sobom.
Kod pojedinaca koji ne uspevaju ili ne mogu da postignu generativnost, stvaralaštvo ili plodotvornost dolazi do stanja zaokupljenosti i absorbovanosti samim sobom. Kod takvih se pojedinaca razvijaju potrebe za ličnim komforom, udobnošću i ugađanjem sebi. To su osobe koje se ne brinu ni za koga osim za sebe ili za ono što može zasititi njihove potrebe za uživanjem, njihove hirove, razmaženost i sl. Takvi pojedinci razvijaju ili dolaze u stanje pseudointimnosti. Pojedinci tada počinju sami sebe maziti kao da su sami sebi ili drugome jedno i jedino dete. Takve su negenerativne, neproduktivne i nestvaralačke osobe sterilni članovi društva, žive samo za svoje zadovoljstvo i njihov socijalni život je siromašan. U takvoj situaciji pojedinac ima osećanje beznadežnosti i svoj život smatra besmislenim.
