Psihosocijalni razvoj – od 13. do 20. godine života
Životni ciklus – osam stupnjeva psihosocijalnog razvoja, Erik Erikson
Osam faza u teoriji razvoja Erika Eriksona ili životnom ciklusu, koje karakterišu specifični problemi sa kojima se jedinka susreće u odnosima sa stvarnošću tokom razvoja
priredio prof. dr Ljubomir Erić
S petim stupnjem u razvoju , “identitet nasuprot konfuziji identiteta”, koji traje od 13 do 20 godina, i duže , završava se detinjstvo i započinje adolescencija. To je doba kada dete treba da postane jedinstveno i posebno ljudsko biće, uključeno u društvo u kome treba da nađe svoje mesto i svoju ulogu i da tako reši krizu identiteta koja prati taj proces. Zapravo, tada dete želi da utvrdi šta je i kakvo je, na šta ga prisiljava društvo koje očekuje da on postane njegov punopravan član.
Unutarnji organizator ličnosti koji u tom razdoblju ima važnu ulogu je ego, zbog čega se govori i o identitetu ega pojedinca. Ego ima ili treba da poseduje mogućnost integracije sposobnosti, talenata, veština i obeležja pojedinca. Osim toga ego treba da bude i brana od pretnji i anksioznosti koje se u tim prelomnim trenucima razvoja mogu pojaviti. Kao rezultat takvog delovanja ega formira se psihosocijalni identitet pojedinca, kao najvažniji produkt koji nastaje u toku adolescencije.
Adolescent je pojedinac koji više nije dete ili koji je svakim danom to sve manje, a koji još nije ni odrastao čovek. U tako delikatnoj situaciji on se nalazi pred važnim odlukama i izazovima života. Da bi na njih mogao da odgovori on mora da formira sopstvenu ličnost i sopstveni identitet koji će mu to omogućavati i koji će ga štititi i osiguravati.
Kriza koju je karakteristična za taj period nastaje zbog složenosti procesa integracije svih osobitosti ličnosti u jednu koherentnu celinu u svetlosti očekivanja i zahteva koje društvena okolina postavljaju pred mladog čoveka i zadataka u kome se spaja njegova prošlost s nedovoljno jasnom budućnosti.
Ako se kriza identiteta pozitivno reši, pojedinac iz nje izlazi kao celovita, samostalna i autonomna ličnost, različita od drugih. Ako se kriza loše reši ili se reši samo delimično, identitet pojedinca neće biti formiran, pojedinac neće znati ko je on i šta je on, niti će njegova ličnost biti jedinstvena. Takva negativna rešenja učiniće da pojedinac ne zna koja je njegova uloga u životu i u društvenoj okolini, a to znači da je zapao u stanje difuzije uloga ili konfuzije identiteta.
U adolescenciji dolazi do daljeg socijalnog i emocionalnog razvoja. Adolescenti su sposobni da stvaraju mnoge nove načine procenjivanja sveta i okoline, kao i svog mesta u njoj. Oni su zaokupljeni idealima i idealnim ostvarenjima kao što su, na primer, idealno društvo, idealan čovek, idealna porodica. Stoga su zaokupljeni filozofijom, religijom, ideologijom i naukom. Te ideale i idealne koncepcije o ljudima, sebi, društvu i svetu uopšte oni upoređuju sa stvarnošć koja je nesavršena, razočaravajuća i neskladna, bar što se tiče njihovog soptvenog iskustva. Iz takvih upoređivanja proizlaze katkada vrlo negativni zaključci u vezi sa stvarnošću u kojoj žive, težnje za menjanjem ili poboljšavanjem te stvarnosti ili za njenim odbacivanjem, odnosno begom iz nje.
Za formiranje identiteta važno je i rešavanje seksualnog konflikta prihvatanjem odgovarajuće seksualne uloge. Dete koje to ostvari formiraće identitet bez teškoća, ali ono koje to ne ostvari imaće velikih teškoća, jer je formiranje seksualne uloge zapravo formiranje seksualnog identiteta, a kada seksualni identitet nije razvijen i jasan on će slabiti identitet ega. Nedovoljno razvijen seksualni identitet stvara "biseksualnu difuziju" koja predstavlja abortivno stanje seksualnog identiteta.
Ideologija i religija, kao socijalne institucije imaju, takođe, veliku ulogu u formiranju ličnosti i identiteta mladih ljudi. Ideologija se prihvata kao skup nesvesnih vrednosti i pretpostavki koje leže u osnovi religiozne, političke i naučne misli neke kulture. Svrha ideologije je da stvori jednu dovoljno uverljivu predstavu sveta na osnovu koje se može formirati kolektivno i individualano osećanje identiteta. Ideologije pružaju mladim ljudima suviše pojednostavljene ali zato određene odgovore na mnoga osnovna pitanja vezana za konflikt identiteta. To su, na primer, pitanja: "ko sam" "šta sam" šta hoću" "kuda idem", itd. Ideologije zbog toga predstavljaju sredstvo mobilizacije i usmeravanja energije mladih ljudi, često i protiv postojećih društava. U ime tih ideologija mladi ljudi traže disciplinu i odlučnost. Energija stvorena ideologijom može se koristiti pozitivno ili negativno.
Osećanje identiteta u normalnim okolnostima je nesvesno. Međutim, onog časa kad se javi kriza on postaje svestan. Osećanje identiteta nikada nije stalno i nikada se ne formira trajno, ali se uvek ponovo uspostavlja. Iznenadne promene u društvu, nove informacije doprinose zamagljivanju identiteta kod mladih. Tome pridonose i istine i pretpostavke koje za mlade ljude nisu iste kao za starije. Tu se javlja i generacijski jaz.
Treba spomenuti da se ne smatra da jednom stečeni identitet pojedinca ostaje njegova trajna tekovina. Identitet se može, u kasnijim fazama, kao i u fazi adolescencije, izgubiti ili oslabiti, on se može i menjati. Prema tome, ni identitet, kao uostalom ni jedna psihosocijalna kategorija ili obeležje, nije trajan. Isto tako, neuspeh u formiranju identiteta u adolescenciji ne znači da će pojedinac doživotno ostati konfuzan u pogledu samog sebe, svoje uloge u društvu i svog značenja. Identitet se može formirati i kasnije. S tim u vezi je još jedna pojava koja je karakteristična za mlade ljude u savremenom društvu. Zbog složenog procesa formiranja identiteta u savremenim društvima u nekima od njih je omladini dopušteno da produži vreme koje im je potrebno za formiranje identiteta. To znači da društvo toleriše adolescente kojima je potrebno više vremena da bi formirali sami sebe i pronašli svoje mesto u društvu. Takav period socijalnog moratorijuma može u nekim društvima (kao što je i naše) potrajati i do sredine dvadesetih godina, pa i duže.
Na osnovi uspešno rešene krize identiteta razvija se vrlina vernosti, koja je osnovna tekovina tog razvojnog doba. Ta osobina ili odlika osposobljava adolescenta za dalje postupke i akcije u životu. Kad nema tako formirane vrline, adolescenti, iako seksualno zreli, ne mogu postati ni bračni partneri ni roditelji. To traje sve dok u njima nije razvijena ta vrlina vernosti na kojoj se zasnivaju bračne i porodične veze i obaveze. Bez braka nema, opet, seksualne slobode koju uživaju odrasli ljudi. Takva je vernost osnova na kojoj se može izgraditi trajni identitet pojedinca. Vernost je sposobnost da se održi slobodno obećana lojalnost usprkos neminovnim kontradikcijama u vrednosnim sistemima. Takva vernost omogućava mladom čoveku da trajno prihvata i da se pridržava socijalnih normi, pravila, institucija, etike i ideologije koju je usvojio. Nepostojanje vernosti u nekim socijalnim sistemima dovodi do konfuzije i do nepoštovanja onih koji tim ili takvim sistemom upravljaju. Sadržaj vernosti čine, prema tome, prihvaćene istine i ideologije. Pripadanje nekoj socijalnoj grupi kroz posvedočenu ili obećanu vernost ojačava identitet pojedinca. Takva pripadnost znači ujedno da pojedinac pripada nekoj specijalnoj grupi ili vrsti, a to znači da on ima određene specijalne karakteristike. Posedovanje takvih specijalnih karakteristika ili obeležja znači potvrdu da on ima identitet. Stoga nije čudno što mnogi mladi ljudi naglašavaju, ističu svoju pripadnost nekoj etničkoj, religioznoj ili socijalnoj grupi, političkoj stranci, što su spremni da usvajaju određene rituale, ceremonije, učenja i spoljašnja obeležja takve pripadnosti.
Životni ciklus – osam stupnjeva psihosocijalnog razvoja, Erik Erikson
Osam faza u teoriji razvoja Erika Eriksona ili životnom ciklusu, koje karakterišu specifični problemi sa kojima se jedinka susreće u odnosima sa stvarnošću tokom razvoja
priredio prof. dr Ljubomir Erić
S petim stupnjem u razvoju , “identitet nasuprot konfuziji identiteta”, koji traje od 13 do 20 godina, i duže , završava se detinjstvo i započinje adolescencija. To je doba kada dete treba da postane jedinstveno i posebno ljudsko biće, uključeno u društvo u kome treba da nađe svoje mesto i svoju ulogu i da tako reši krizu identiteta koja prati taj proces. Zapravo, tada dete želi da utvrdi šta je i kakvo je, na šta ga prisiljava društvo koje očekuje da on postane njegov punopravan član.
Unutarnji organizator ličnosti koji u tom razdoblju ima važnu ulogu je ego, zbog čega se govori i o identitetu ega pojedinca. Ego ima ili treba da poseduje mogućnost integracije sposobnosti, talenata, veština i obeležja pojedinca. Osim toga ego treba da bude i brana od pretnji i anksioznosti koje se u tim prelomnim trenucima razvoja mogu pojaviti. Kao rezultat takvog delovanja ega formira se psihosocijalni identitet pojedinca, kao najvažniji produkt koji nastaje u toku adolescencije.
Adolescent je pojedinac koji više nije dete ili koji je svakim danom to sve manje, a koji još nije ni odrastao čovek. U tako delikatnoj situaciji on se nalazi pred važnim odlukama i izazovima života. Da bi na njih mogao da odgovori on mora da formira sopstvenu ličnost i sopstveni identitet koji će mu to omogućavati i koji će ga štititi i osiguravati.
Kriza koju je karakteristična za taj period nastaje zbog složenosti procesa integracije svih osobitosti ličnosti u jednu koherentnu celinu u svetlosti očekivanja i zahteva koje društvena okolina postavljaju pred mladog čoveka i zadataka u kome se spaja njegova prošlost s nedovoljno jasnom budućnosti.
Ako se kriza identiteta pozitivno reši, pojedinac iz nje izlazi kao celovita, samostalna i autonomna ličnost, različita od drugih. Ako se kriza loše reši ili se reši samo delimično, identitet pojedinca neće biti formiran, pojedinac neće znati ko je on i šta je on, niti će njegova ličnost biti jedinstvena. Takva negativna rešenja učiniće da pojedinac ne zna koja je njegova uloga u životu i u društvenoj okolini, a to znači da je zapao u stanje difuzije uloga ili konfuzije identiteta.
U adolescenciji dolazi do daljeg socijalnog i emocionalnog razvoja. Adolescenti su sposobni da stvaraju mnoge nove načine procenjivanja sveta i okoline, kao i svog mesta u njoj. Oni su zaokupljeni idealima i idealnim ostvarenjima kao što su, na primer, idealno društvo, idealan čovek, idealna porodica. Stoga su zaokupljeni filozofijom, religijom, ideologijom i naukom. Te ideale i idealne koncepcije o ljudima, sebi, društvu i svetu uopšte oni upoređuju sa stvarnošć koja je nesavršena, razočaravajuća i neskladna, bar što se tiče njihovog soptvenog iskustva. Iz takvih upoređivanja proizlaze katkada vrlo negativni zaključci u vezi sa stvarnošću u kojoj žive, težnje za menjanjem ili poboljšavanjem te stvarnosti ili za njenim odbacivanjem, odnosno begom iz nje.
Za formiranje identiteta važno je i rešavanje seksualnog konflikta prihvatanjem odgovarajuće seksualne uloge. Dete koje to ostvari formiraće identitet bez teškoća, ali ono koje to ne ostvari imaće velikih teškoća, jer je formiranje seksualne uloge zapravo formiranje seksualnog identiteta, a kada seksualni identitet nije razvijen i jasan on će slabiti identitet ega. Nedovoljno razvijen seksualni identitet stvara "biseksualnu difuziju" koja predstavlja abortivno stanje seksualnog identiteta.
Ideologija i religija, kao socijalne institucije imaju, takođe, veliku ulogu u formiranju ličnosti i identiteta mladih ljudi. Ideologija se prihvata kao skup nesvesnih vrednosti i pretpostavki koje leže u osnovi religiozne, političke i naučne misli neke kulture. Svrha ideologije je da stvori jednu dovoljno uverljivu predstavu sveta na osnovu koje se može formirati kolektivno i individualano osećanje identiteta. Ideologije pružaju mladim ljudima suviše pojednostavljene ali zato određene odgovore na mnoga osnovna pitanja vezana za konflikt identiteta. To su, na primer, pitanja: "ko sam" "šta sam" šta hoću" "kuda idem", itd. Ideologije zbog toga predstavljaju sredstvo mobilizacije i usmeravanja energije mladih ljudi, često i protiv postojećih društava. U ime tih ideologija mladi ljudi traže disciplinu i odlučnost. Energija stvorena ideologijom može se koristiti pozitivno ili negativno.
Osećanje identiteta u normalnim okolnostima je nesvesno. Međutim, onog časa kad se javi kriza on postaje svestan. Osećanje identiteta nikada nije stalno i nikada se ne formira trajno, ali se uvek ponovo uspostavlja. Iznenadne promene u društvu, nove informacije doprinose zamagljivanju identiteta kod mladih. Tome pridonose i istine i pretpostavke koje za mlade ljude nisu iste kao za starije. Tu se javlja i generacijski jaz.
Treba spomenuti da se ne smatra da jednom stečeni identitet pojedinca ostaje njegova trajna tekovina. Identitet se može, u kasnijim fazama, kao i u fazi adolescencije, izgubiti ili oslabiti, on se može i menjati. Prema tome, ni identitet, kao uostalom ni jedna psihosocijalna kategorija ili obeležje, nije trajan. Isto tako, neuspeh u formiranju identiteta u adolescenciji ne znači da će pojedinac doživotno ostati konfuzan u pogledu samog sebe, svoje uloge u društvu i svog značenja. Identitet se može formirati i kasnije. S tim u vezi je još jedna pojava koja je karakteristična za mlade ljude u savremenom društvu. Zbog složenog procesa formiranja identiteta u savremenim društvima u nekima od njih je omladini dopušteno da produži vreme koje im je potrebno za formiranje identiteta. To znači da društvo toleriše adolescente kojima je potrebno više vremena da bi formirali sami sebe i pronašli svoje mesto u društvu. Takav period socijalnog moratorijuma može u nekim društvima (kao što je i naše) potrajati i do sredine dvadesetih godina, pa i duže.
Na osnovi uspešno rešene krize identiteta razvija se vrlina vernosti, koja je osnovna tekovina tog razvojnog doba. Ta osobina ili odlika osposobljava adolescenta za dalje postupke i akcije u životu. Kad nema tako formirane vrline, adolescenti, iako seksualno zreli, ne mogu postati ni bračni partneri ni roditelji. To traje sve dok u njima nije razvijena ta vrlina vernosti na kojoj se zasnivaju bračne i porodične veze i obaveze. Bez braka nema, opet, seksualne slobode koju uživaju odrasli ljudi. Takva je vernost osnova na kojoj se može izgraditi trajni identitet pojedinca. Vernost je sposobnost da se održi slobodno obećana lojalnost usprkos neminovnim kontradikcijama u vrednosnim sistemima. Takva vernost omogućava mladom čoveku da trajno prihvata i da se pridržava socijalnih normi, pravila, institucija, etike i ideologije koju je usvojio. Nepostojanje vernosti u nekim socijalnim sistemima dovodi do konfuzije i do nepoštovanja onih koji tim ili takvim sistemom upravljaju. Sadržaj vernosti čine, prema tome, prihvaćene istine i ideologije. Pripadanje nekoj socijalnoj grupi kroz posvedočenu ili obećanu vernost ojačava identitet pojedinca. Takva pripadnost znači ujedno da pojedinac pripada nekoj specijalnoj grupi ili vrsti, a to znači da on ima određene specijalne karakteristike. Posedovanje takvih specijalnih karakteristika ili obeležja znači potvrdu da on ima identitet. Stoga nije čudno što mnogi mladi ljudi naglašavaju, ističu svoju pripadnost nekoj etničkoj, religioznoj ili socijalnoj grupi, političkoj stranci, što su spremni da usvajaju određene rituale, ceremonije, učenja i spoljašnja obeležja takve pripadnosti.
