Psihosocijalni razvoj – prva godina života
Životni ciklus – osam stupnjeva psihosocijalnog razvoja, Erik Erikson
Osam faza u teoriji razvoja Erika Eriksona ili životnom ciklusu, koje karakterišu specifični problemi sa kojima se jedinka susreće u odnosima sa stvarnošću tokom razvoja
priredio prof. dr Ljubomir Erić
Prvi stupanj razvoja , “osnovno poverenje nasuprot osnovnom nepoverenju” traje tokom prve godine života i odgovara Frojdovom oralnom stadijumu. Ima za cilj sticanje osnovnog poverenja u osobe iz okoline i unutrašnju sigurnost u sebe, delimično svesnu ali većim delom nesvesnu, što je preduslov za dalji zdrav razvoj. Razvoj osnovnog poverenja kao svojevrsne sigurnosti zavisi od majke ili osobe koja se brine za dete, koja je tim postojanija što je kvalitet nege i zaštite na višem nivou. Kod svoje dece majke stvaraju osećanje poverenja načinom na koji se dive detetu poštujući pre svega njegove individualne potrebe, što detetu daje osećanje da je povezano sa majkom, da je sve u redu i da će njegove potrebe biti zadovoljene što rezultira osećanjem poverenja u odrasle osobe. Istovremeno dete razvija i porevenje u sebe i verovaće svojim mogućnostima zadovoljavanja bioloških potreba. To će mu omogućiti da bez konflikta i straha podnosi odsutnost majke ili negovatelja.
Psihološka kriza u ovo razdoblju može da nastane kada se uz osnovno poverenje razvija osnovno nepoverenje. Ona je tim veća što je srazmera između poverenja i nepoverenja manja, odnosno što je količina nepoverenja veća u odnosu prema poverenju.
Osnovno nepoverenje u socijalnu okolinu kod deteta stvaraju postupci majke, oba roditelja ili staratelja. Ključni momenti su kada se majka ponovo posvećuje radu sa koga je odsustvovala za vreme trudnoće i postnatalnog perioda i zanemaruje dete, kada među roditeljima postoje neslaganja u vezi s brigom oko deteta, kada su roditelji nesigurni prema detetu i ne nalaze pravi način o brizi deteta, kada postoje razlike u prihvatanju sistema vrednosti između roditelja i ostale socijalne okoline i društva, i sl. Tada se kod deteta mogu pojaviti različitiji oblici nepoverenja u okolinu i u sebe, sumnja i strahovanje. Osećanje nepoverenja može da bude duboko usađeno i može imati vrlo neželjene posledice u kasnijem razvoju, posebno u domenu razvoja ljubavi i seksualnog ponašanja i funkcionisanja, bliskosti i intimnosti itd.
Erikson je podvukao da se osnovna kriza ovog razvojnog stupnja nikada ne rešava trajno pa se pojavljuje u svakom od kasnijih stupnjeva razvoja i na njega utiče. Međutim, ako je došlo do povoljnog rešenja krize, ona će se kasnije u životu ponovo pojaviti, pa će dete, a potom i odrasla osoba, krize poverenja u druge ljude rešavati na način kako ih je rešilo u tom prvom razdoblju svog razvoja. Uspostavljanje poverenja i pouzdanja u sebe i u majku, odnosno roditelje, omogućava, prema tome, trpljenje frustracija i u kasnijem životu, što znači da je dete naučilo da ima poverenje.
Situacije nepoverenja, takođe, su realne. Sticanjem takvog iskustva dete će naučiti čemu ne treba ili čemu ne sme verovati. I jedno i drugo iskustvo je važno za snalaženje u životu.
Kada je srazmera između poverenja i nepoverenja povoljna javiće se prva i najvažnija pozitivna karakteristika detetove ličnosti - nada. Ona mu omogućava da u kasnijem životu svoje poverenje koje je steklo uvek ponovno testira u najrazličitijim prilikama, da ga pojačava ili ponovno pronalazi.
(Erik Erikson (1902-1994), nemačko-američki psihoanalitičar. Školovao se u Beču kod Ane Frojd. U svom radu bavio se dečijom psihoanalizom, socijalnom psihologijom, interakcijom psihologije i istorije, politike i kulture.)
Životni ciklus – osam stupnjeva psihosocijalnog razvoja, Erik Erikson
Osam faza u teoriji razvoja Erika Eriksona ili životnom ciklusu, koje karakterišu specifični problemi sa kojima se jedinka susreće u odnosima sa stvarnošću tokom razvoja
priredio prof. dr Ljubomir Erić
Prvi stupanj razvoja , “osnovno poverenje nasuprot osnovnom nepoverenju” traje tokom prve godine života i odgovara Frojdovom oralnom stadijumu. Ima za cilj sticanje osnovnog poverenja u osobe iz okoline i unutrašnju sigurnost u sebe, delimično svesnu ali većim delom nesvesnu, što je preduslov za dalji zdrav razvoj. Razvoj osnovnog poverenja kao svojevrsne sigurnosti zavisi od majke ili osobe koja se brine za dete, koja je tim postojanija što je kvalitet nege i zaštite na višem nivou. Kod svoje dece majke stvaraju osećanje poverenja načinom na koji se dive detetu poštujući pre svega njegove individualne potrebe, što detetu daje osećanje da je povezano sa majkom, da je sve u redu i da će njegove potrebe biti zadovoljene što rezultira osećanjem poverenja u odrasle osobe. Istovremeno dete razvija i porevenje u sebe i verovaće svojim mogućnostima zadovoljavanja bioloških potreba. To će mu omogućiti da bez konflikta i straha podnosi odsutnost majke ili negovatelja.
Psihološka kriza u ovo razdoblju može da nastane kada se uz osnovno poverenje razvija osnovno nepoverenje. Ona je tim veća što je srazmera između poverenja i nepoverenja manja, odnosno što je količina nepoverenja veća u odnosu prema poverenju.
Osnovno nepoverenje u socijalnu okolinu kod deteta stvaraju postupci majke, oba roditelja ili staratelja. Ključni momenti su kada se majka ponovo posvećuje radu sa koga je odsustvovala za vreme trudnoće i postnatalnog perioda i zanemaruje dete, kada među roditeljima postoje neslaganja u vezi s brigom oko deteta, kada su roditelji nesigurni prema detetu i ne nalaze pravi način o brizi deteta, kada postoje razlike u prihvatanju sistema vrednosti između roditelja i ostale socijalne okoline i društva, i sl. Tada se kod deteta mogu pojaviti različitiji oblici nepoverenja u okolinu i u sebe, sumnja i strahovanje. Osećanje nepoverenja može da bude duboko usađeno i može imati vrlo neželjene posledice u kasnijem razvoju, posebno u domenu razvoja ljubavi i seksualnog ponašanja i funkcionisanja, bliskosti i intimnosti itd.
Erikson je podvukao da se osnovna kriza ovog razvojnog stupnja nikada ne rešava trajno pa se pojavljuje u svakom od kasnijih stupnjeva razvoja i na njega utiče. Međutim, ako je došlo do povoljnog rešenja krize, ona će se kasnije u životu ponovo pojaviti, pa će dete, a potom i odrasla osoba, krize poverenja u druge ljude rešavati na način kako ih je rešilo u tom prvom razdoblju svog razvoja. Uspostavljanje poverenja i pouzdanja u sebe i u majku, odnosno roditelje, omogućava, prema tome, trpljenje frustracija i u kasnijem životu, što znači da je dete naučilo da ima poverenje.
Situacije nepoverenja, takođe, su realne. Sticanjem takvog iskustva dete će naučiti čemu ne treba ili čemu ne sme verovati. I jedno i drugo iskustvo je važno za snalaženje u životu.
Kada je srazmera između poverenja i nepoverenja povoljna javiće se prva i najvažnija pozitivna karakteristika detetove ličnosti - nada. Ona mu omogućava da u kasnijem životu svoje poverenje koje je steklo uvek ponovno testira u najrazličitijim prilikama, da ga pojačava ili ponovno pronalazi.
(Erik Erikson (1902-1994), nemačko-američki psihoanalitičar. Školovao se u Beču kod Ane Frojd. U svom radu bavio se dečijom psihoanalizom, socijalnom psihologijom, interakcijom psihologije i istorije, politike i kulture.)