Bio je jedan od onih što znaju da opčine, što znaju treptajem svog oka da skrenu pogled na sebe. Za njim su žene ludele. Znalo s eko prolazi ulicom kada njegovi koraci stupe na vreo asfalt. kao što bi se čestice prašine na stazi, kojom bi rešio d atog dana ocrta novu liniju svog đivota, uskomešale pod pritiskom njegovih odlučnih koraka, tako s eženski rod komešao pri susretu s njegovim samouverenim pogledom. Znala sam, uvek sam znala ko je tamo gde sve njihove oči gledaju.
Bogat je. Ima kuću u najlepšem delu grada. Otac mu je bio narko bos. Svi su to znali. pre dvadeset godina to nikome nije smetalo. naprotiv. Mnogi su se okoristili. Tako je stvarao dužnike. bogatstvo je raslo. Uporedo s tim rasla je i ljubav sina prema ocu. Obožavao ga je. za njega je otac bio nešto toliko sveto, da je znao, kao mali, danima da drži očevu sliku u ruci, da čežnjivo zuri u nju pitajući se kada će se tata vratiti sa puta. mnogo godina kasnije znao je da prekoreva sebe,d apriča kako je pogrešio što ga je toliko voleo. Nikada sebe nije ubedio u to. Uprkos tome što je već znao sve, što je znao gde je njegov ćale išao, šta je radio, s kime je provodio dane, i dalje je bio spreman da mu, u mahnitom zanosu, liže pete.
Bio je on jedan veoma srećan i veseo momčić. Za razliku od mnogih njegovih vršnjaka, on je imao sijaset mogućnosti. Bilo mu je dato da se istinski raduje svetu od istoka do zapada, od severa do juga. Nije morao da razmišlja o kori hleba, o poderanoj obući. A nije ni da je bio neki naduvenko. Večito vragolast i nasmejan. Ljudi su ga voleli. potajno opasan. pomalo su is trepeli od njega. Nisu znali d ali mu je otac išta ostavio u amanet. Otac, koji je umro u zatvoru i nikada ni za šta nije do kraja osuđen. Dokazi su nestali. Firme i lokali su ostali. Koja ga je to sila tako zaštitila, nikada se neće saznati. Stari je umro ubeđen u to d aće njegov sin miljenik znati kako da se snađe. I nije pogrešio u tome. "Mali" je imao izuzetan osećaj za ljudsku psihu, izuzetan šarm i, pre svea, dušu otvorenu, moglo bi se reći, sasvim dovoljno da ga ljudi prihvate kao pomalo čudnog prijatelja. Da ga prihvate kao dobrog,a opet pomalo hladnog. Znao je da ih, u isto vreme, i privuče i zbuni. Bilo je prilika kada su, u njegovom prisustvu, ostajali da bez teksta zure u neku neodređenu tačku.
Žene su volele taj osećaj. delovao je na njih kao pauk koji paučinom prvo lagano miluje žrtvu koja se tuda šepuri svojim krilcima, a zatim joj zaludi glavu smrtonosnim poljupcem. A on je voleo da se igra sa njima. Kao s mravima. Nije ih poštovao. Štaviše, posmatrajući ga iz prikrajka, stekla sam utisak da je on nekada toliko voleo, da se toliko davio u ljubavi, da se toliko davao, da sad više ništa od tih osećanja u njemu nije ostalo. Kao da se jedi. Kao da se sada sveti zato što mu je oduzeta tekućina iz Svetog Grala. Kao da više nije mogao da voli.
Zašto? zašto je tako zatvorio svoje srce? zabranio je sebi taj ružičasti pogled na svet, tu toplinu zaljubljenosti i ljubavi. njegova kuća je uvek bila puna. znao je on i za igru i za pesmu i za glumu. Bio je toliko svestran da nisi mogao da ga uhvatiš ni za glavu, ni za rep. Njegova opšta kultura dosezala je neverovatne visine. Možda je to i boi razlog njegove nesreće. Nisu ga shvatale. Doživljavale su ga kao boga. aon je bio samo običan čovek. Voljen, obožavan, ali dalek ovom svetu. Kao da taj svet više nije imao šta da mu kaže. Ali je imao on njemu. imao je da mu ispriča svoju priču. Svoju pravu priču.
Snežni dan u Moskvi ledio mu je obraze, a oko usana stvarao inje istaknuvši mu na taj način oštre, ali prelepe, crte lica i svetao ten. Nebesko plave oči spojile su se sa zaleđenim granama drveća, koje su ga pratile sve do pozorišta. Davala se Ofelija. kako je vreme prolazilo i predstava se približavala kraju, tako je on sve češće hvatao sebe kako uranja u oči te glumice sve dublje i dublje. Bila mu je kao grana. Tanušna. Povija se na vetru. Čas se uzdigne kao mit u nebesa, a onda se strmoglavo sunovrati na dno. Ali to je Ofelija. To nije mogla da bude ona. To je Ofelija. Ona je samo dobro glumi.
Dobio je kasnije priliku da se uvri da je bio u pravu. Nataša Petrovskaja, slikarka po profesiji, bila je, u stvari, jedna veoma uzdržana i tajanstvena žena. Proučavajući njeno ponašanje, čovek bi imao utisak da ona svojim životnim koracima igra neku maštovitu folklornu igru. Njen "hod" nikako nije bio pravolinijski. Možda se zato i sudarila s njim. Oni što u životu zanosne igre igraju, igre nalik plesu derviša, moraju nekad srce da okrznu o nečiju šaku, ili rame. ili da se suoče sa luciferijanski plavim očima i crnom kosom. Želela sam da izbegnem pominjanje Nečastivog u ovoj priči, ali u njemu samom je bilo nečeg nečistog, gotovo krvavo privlačnog. Dozvolila mu je da putuje po njenoj duši, da upoznaje njene planine, ravnice, reke, brda i doline. a on je, kao da je našao more meda, gnjurio sve dublje i dublje u dubine njene ličnosti. Ni danas ne zna d ali je sve bilo samo privid, iluzija. Ta žena ga je toliko očarala, da je mislio da mu je dovoljno da samo sedi pored nje i bio bi najsrećniji čovek na svetu. znao je da je takvo razmišljanje sebično i činio je sve da je usreći, da ona bude zadovoljna pored njega. A ona je bila umetnica. Duša od čvrste svile i žilavog lana. u njoj si mogao d asagledaš stamenu ženu vedrog pogleda na svet i palhovitu srnu. mogao si, negde u nekom majušnom uglu, primetiti i sitničavog mesečara, koji bi da, makar nesvesan svoje budnosti, prebroji sve zvezde na nebu. I jednu sićušnu zver, koja se bavila matematikom. A bila je i mačka. kao d aje sagradila drveni most između dve planete, pa živela kad joj se gde prohte. a u stvari je to sve bio jedan svet. Džungla od Rusije i džungla u njoj samoj. Vešto su se dopunjavale.
Jedan mali, ali neotuđivi deo nje, došao je kasnije. U početku nije ni bio njen,a li se tako uklopio u taj haos njenog življenja da, kad ga je jednom uglavila u tu slagalicu, više nije htela da ga pusti. on je postao boja njenog života. tako je ona to osećala. Mlada. Bujna. Hirovita. U negovom nemiru nalazila je svoj mir. I nije marila za njega, jer je znala da je srećan. Nije marila ni kad ga je ostavila, jer je znala da tako mora.
Nekada čovek bude postavljen između dve vatre, pa izabere onu koja, naizgled, manje peče. neakda mu neku vatru nametnu i nema prava ni da bira. Mislila je da je u njenom slučaju tako. Jer joj je bilo zaprećeno. Njen brat je upao u neke dugove koje nije mogao da vrati. dugovao je nekom lokalnom oficiru sa brčićima. Stariji. Omanji. Zdepast. S razdeljkom na sredini kose. Večito u uniformi. Pred svetom ugledan domaćin. Udovac. Iza kulisa- vlasnik kockarnica. i jo[ koječega. Neumoljiv. Žena, ili smrt. Ona je izabrala da mu bude žena. Šta je žena sumnjivog stranca u poređenju sa suprugom poštovanog ruskog domaćina... Umetnica... Cenjena što zbog intelekta, što zbog prezimena. Znala je ona dobro kakvo breme to prezime nosi, ali.... brat... Tu nije moglo da bude ni reči...
A ljubav? A što taj brat nije mislio na nju kad je rasprodao imanja i nameštaj u kući? Što nije mario dok je dilovao? Zašto ne prihvati mir za svoju dušu? On je bio muškarac. Znao je da se spontano i stvarno zaljubi i nije razumeo vatrene iskre i proračunatost. a sve je to deo jedne devojke- žene u tim godinama. i te vatrene stihije su vrlo lako mogle da je sagore. Nije imao sreće da je upozna kasnije, kada su se, možda, sve bure u njoj smirile.
Možda je postala kao dobro staro vino. Pitka. Klizeća niz grlo. On ju je znao kao tortu sačinjenu od mnogo kremova, koji su ga zagrcnuli. kao kiselu vodu, čiji su mehurići eksplodirali na putu do želuca i on je počeo da boli. Suze su kapale iz očiju, a pluća ko d aje neko rastrgao i od njih napravio krošnju... A samo mu je rekla d aje zaboravi... zar je to toliko teško?
Odlazio je još mnogo puta tamo. Tražio je među prolaznicima. a ona kao da je u zemlju propala. Prijatelji bi zaćutali kad bi pitao za nju. Menjali su temu. Nije im bilo do toga da pričaju. Nije se imalo šta reći. aon je samo žarkoželeo da zna da je ona dobro. da uživa tamo negde, iako ga je povredila, iako je znao da, posle nje, više nijednoj neće verovati. Ljutio se na nju, bolelo ga je kao da je neko sirće na srce njegovo sipao. Ali je morao da je pusti. Baš zato što je bio sebično ljut i povređen. Spoznavši to osećanje, doveo je u pitanje suštinu svoje ljubavi. Jer ljubav ne može da ima dve strane. Kad voliš ne smeš da se ljutiš. Pusti je. Tako je govorio sebi. Pokušavao je da ne prihvati ljubav kao emociju, već samo kao osećanje. I umesto da se lagano prepusti toku života i vremenu i d adozvoli da sve mutne vode lagano oteku i da ostane medovina, on s egrševito borio sa izmišljenim demonima. I istrošio se.
Zato je sad tu gde jeste. Korača ulicama svoga grada, privlačan kao boja crnog vina, ali nem za otvorena srca i osećaje ljubavi.
Za nju kažu da živi loše. Muž je ne tuče, ne svađaju se, ali se i ne vole. Njoj je postalo svejedno. Vreme je izbrisalo skoro sve. Ona je utupila osećanja i kao da je zaboravila. On nije. On pamti sve. iako su prošle godine, više od decenije, još se pita da li bi ga prepoznala. da li bi joj srce poskočilo... kada bis e samo na ulici jednom sreli...
Bogat je. Ima kuću u najlepšem delu grada. Otac mu je bio narko bos. Svi su to znali. pre dvadeset godina to nikome nije smetalo. naprotiv. Mnogi su se okoristili. Tako je stvarao dužnike. bogatstvo je raslo. Uporedo s tim rasla je i ljubav sina prema ocu. Obožavao ga je. za njega je otac bio nešto toliko sveto, da je znao, kao mali, danima da drži očevu sliku u ruci, da čežnjivo zuri u nju pitajući se kada će se tata vratiti sa puta. mnogo godina kasnije znao je da prekoreva sebe,d apriča kako je pogrešio što ga je toliko voleo. Nikada sebe nije ubedio u to. Uprkos tome što je već znao sve, što je znao gde je njegov ćale išao, šta je radio, s kime je provodio dane, i dalje je bio spreman da mu, u mahnitom zanosu, liže pete.
Bio je on jedan veoma srećan i veseo momčić. Za razliku od mnogih njegovih vršnjaka, on je imao sijaset mogućnosti. Bilo mu je dato da se istinski raduje svetu od istoka do zapada, od severa do juga. Nije morao da razmišlja o kori hleba, o poderanoj obući. A nije ni da je bio neki naduvenko. Večito vragolast i nasmejan. Ljudi su ga voleli. potajno opasan. pomalo su is trepeli od njega. Nisu znali d ali mu je otac išta ostavio u amanet. Otac, koji je umro u zatvoru i nikada ni za šta nije do kraja osuđen. Dokazi su nestali. Firme i lokali su ostali. Koja ga je to sila tako zaštitila, nikada se neće saznati. Stari je umro ubeđen u to d aće njegov sin miljenik znati kako da se snađe. I nije pogrešio u tome. "Mali" je imao izuzetan osećaj za ljudsku psihu, izuzetan šarm i, pre svea, dušu otvorenu, moglo bi se reći, sasvim dovoljno da ga ljudi prihvate kao pomalo čudnog prijatelja. Da ga prihvate kao dobrog,a opet pomalo hladnog. Znao je da ih, u isto vreme, i privuče i zbuni. Bilo je prilika kada su, u njegovom prisustvu, ostajali da bez teksta zure u neku neodređenu tačku.
Žene su volele taj osećaj. delovao je na njih kao pauk koji paučinom prvo lagano miluje žrtvu koja se tuda šepuri svojim krilcima, a zatim joj zaludi glavu smrtonosnim poljupcem. A on je voleo da se igra sa njima. Kao s mravima. Nije ih poštovao. Štaviše, posmatrajući ga iz prikrajka, stekla sam utisak da je on nekada toliko voleo, da se toliko davio u ljubavi, da se toliko davao, da sad više ništa od tih osećanja u njemu nije ostalo. Kao da se jedi. Kao da se sada sveti zato što mu je oduzeta tekućina iz Svetog Grala. Kao da više nije mogao da voli.
Zašto? zašto je tako zatvorio svoje srce? zabranio je sebi taj ružičasti pogled na svet, tu toplinu zaljubljenosti i ljubavi. njegova kuća je uvek bila puna. znao je on i za igru i za pesmu i za glumu. Bio je toliko svestran da nisi mogao da ga uhvatiš ni za glavu, ni za rep. Njegova opšta kultura dosezala je neverovatne visine. Možda je to i boi razlog njegove nesreće. Nisu ga shvatale. Doživljavale su ga kao boga. aon je bio samo običan čovek. Voljen, obožavan, ali dalek ovom svetu. Kao da taj svet više nije imao šta da mu kaže. Ali je imao on njemu. imao je da mu ispriča svoju priču. Svoju pravu priču.
Snežni dan u Moskvi ledio mu je obraze, a oko usana stvarao inje istaknuvši mu na taj način oštre, ali prelepe, crte lica i svetao ten. Nebesko plave oči spojile su se sa zaleđenim granama drveća, koje su ga pratile sve do pozorišta. Davala se Ofelija. kako je vreme prolazilo i predstava se približavala kraju, tako je on sve češće hvatao sebe kako uranja u oči te glumice sve dublje i dublje. Bila mu je kao grana. Tanušna. Povija se na vetru. Čas se uzdigne kao mit u nebesa, a onda se strmoglavo sunovrati na dno. Ali to je Ofelija. To nije mogla da bude ona. To je Ofelija. Ona je samo dobro glumi.
Dobio je kasnije priliku da se uvri da je bio u pravu. Nataša Petrovskaja, slikarka po profesiji, bila je, u stvari, jedna veoma uzdržana i tajanstvena žena. Proučavajući njeno ponašanje, čovek bi imao utisak da ona svojim životnim koracima igra neku maštovitu folklornu igru. Njen "hod" nikako nije bio pravolinijski. Možda se zato i sudarila s njim. Oni što u životu zanosne igre igraju, igre nalik plesu derviša, moraju nekad srce da okrznu o nečiju šaku, ili rame. ili da se suoče sa luciferijanski plavim očima i crnom kosom. Želela sam da izbegnem pominjanje Nečastivog u ovoj priči, ali u njemu samom je bilo nečeg nečistog, gotovo krvavo privlačnog. Dozvolila mu je da putuje po njenoj duši, da upoznaje njene planine, ravnice, reke, brda i doline. a on je, kao da je našao more meda, gnjurio sve dublje i dublje u dubine njene ličnosti. Ni danas ne zna d ali je sve bilo samo privid, iluzija. Ta žena ga je toliko očarala, da je mislio da mu je dovoljno da samo sedi pored nje i bio bi najsrećniji čovek na svetu. znao je da je takvo razmišljanje sebično i činio je sve da je usreći, da ona bude zadovoljna pored njega. A ona je bila umetnica. Duša od čvrste svile i žilavog lana. u njoj si mogao d asagledaš stamenu ženu vedrog pogleda na svet i palhovitu srnu. mogao si, negde u nekom majušnom uglu, primetiti i sitničavog mesečara, koji bi da, makar nesvesan svoje budnosti, prebroji sve zvezde na nebu. I jednu sićušnu zver, koja se bavila matematikom. A bila je i mačka. kao d aje sagradila drveni most između dve planete, pa živela kad joj se gde prohte. a u stvari je to sve bio jedan svet. Džungla od Rusije i džungla u njoj samoj. Vešto su se dopunjavale.
Jedan mali, ali neotuđivi deo nje, došao je kasnije. U početku nije ni bio njen,a li se tako uklopio u taj haos njenog življenja da, kad ga je jednom uglavila u tu slagalicu, više nije htela da ga pusti. on je postao boja njenog života. tako je ona to osećala. Mlada. Bujna. Hirovita. U negovom nemiru nalazila je svoj mir. I nije marila za njega, jer je znala da je srećan. Nije marila ni kad ga je ostavila, jer je znala da tako mora.
Nekada čovek bude postavljen između dve vatre, pa izabere onu koja, naizgled, manje peče. neakda mu neku vatru nametnu i nema prava ni da bira. Mislila je da je u njenom slučaju tako. Jer joj je bilo zaprećeno. Njen brat je upao u neke dugove koje nije mogao da vrati. dugovao je nekom lokalnom oficiru sa brčićima. Stariji. Omanji. Zdepast. S razdeljkom na sredini kose. Večito u uniformi. Pred svetom ugledan domaćin. Udovac. Iza kulisa- vlasnik kockarnica. i jo[ koječega. Neumoljiv. Žena, ili smrt. Ona je izabrala da mu bude žena. Šta je žena sumnjivog stranca u poređenju sa suprugom poštovanog ruskog domaćina... Umetnica... Cenjena što zbog intelekta, što zbog prezimena. Znala je ona dobro kakvo breme to prezime nosi, ali.... brat... Tu nije moglo da bude ni reči...
A ljubav? A što taj brat nije mislio na nju kad je rasprodao imanja i nameštaj u kući? Što nije mario dok je dilovao? Zašto ne prihvati mir za svoju dušu? On je bio muškarac. Znao je da se spontano i stvarno zaljubi i nije razumeo vatrene iskre i proračunatost. a sve je to deo jedne devojke- žene u tim godinama. i te vatrene stihije su vrlo lako mogle da je sagore. Nije imao sreće da je upozna kasnije, kada su se, možda, sve bure u njoj smirile.
Možda je postala kao dobro staro vino. Pitka. Klizeća niz grlo. On ju je znao kao tortu sačinjenu od mnogo kremova, koji su ga zagrcnuli. kao kiselu vodu, čiji su mehurići eksplodirali na putu do želuca i on je počeo da boli. Suze su kapale iz očiju, a pluća ko d aje neko rastrgao i od njih napravio krošnju... A samo mu je rekla d aje zaboravi... zar je to toliko teško?
Odlazio je još mnogo puta tamo. Tražio je među prolaznicima. a ona kao da je u zemlju propala. Prijatelji bi zaćutali kad bi pitao za nju. Menjali su temu. Nije im bilo do toga da pričaju. Nije se imalo šta reći. aon je samo žarkoželeo da zna da je ona dobro. da uživa tamo negde, iako ga je povredila, iako je znao da, posle nje, više nijednoj neće verovati. Ljutio se na nju, bolelo ga je kao da je neko sirće na srce njegovo sipao. Ali je morao da je pusti. Baš zato što je bio sebično ljut i povređen. Spoznavši to osećanje, doveo je u pitanje suštinu svoje ljubavi. Jer ljubav ne može da ima dve strane. Kad voliš ne smeš da se ljutiš. Pusti je. Tako je govorio sebi. Pokušavao je da ne prihvati ljubav kao emociju, već samo kao osećanje. I umesto da se lagano prepusti toku života i vremenu i d adozvoli da sve mutne vode lagano oteku i da ostane medovina, on s egrševito borio sa izmišljenim demonima. I istrošio se.
Zato je sad tu gde jeste. Korača ulicama svoga grada, privlačan kao boja crnog vina, ali nem za otvorena srca i osećaje ljubavi.
Za nju kažu da živi loše. Muž je ne tuče, ne svađaju se, ali se i ne vole. Njoj je postalo svejedno. Vreme je izbrisalo skoro sve. Ona je utupila osećanja i kao da je zaboravila. On nije. On pamti sve. iako su prošle godine, više od decenije, još se pita da li bi ga prepoznala. da li bi joj srce poskočilo... kada bis e samo na ulici jednom sreli...
