Bezizlaz

Kada sve krene kuda ne treba, treba ne krenuti kuda je poslo. Treba znati stati. Sesti ili leci, zatvoriti oci, prekinuti svaki priliv misli, spreciti reci, ljutnju, osecaj krivice, oluju koja ce razvaliti zidove. Treba onemoguciti nemoc iako je iz onemogucenosti i rodjena. Treba odbaciti samopretnju jer ce oslabiti volju.

Uspela sam. Juce sam dovrsila nesto znacajno, nesto veliko. Osecanje prethodno nagomilanog umora je malo zatamnjivao rezultat ali je prijatnost klizila niz samopouzdanje. To se zove nagradom za napor. On podrazumeva jos malo guranja kamena uz brdo ali je vrh na domaku, meri se nedeljama. Onda ce vec dosegnutom cilju biti dolivena jos jedna tura perja koje cu sa uzdahom olaksanja razvejati. Nadam se da ce se desiti upravo to. Ako ne verujem nece se ni desiti. Cemu onda zastajkivanje? I uporedni osecaj praznine? Kada shvatis da je to nedeljivo ili ni minimalno vredno da bi neko shvatio, zaustavis se i priupitas - platila sam ali sam dobila zauzvrat samo taj majusni odsjaj srece koji mi se mozda vise nikad nece vratiti? I da onaj ko to treba da zna i ne mari da podrzi. Ili si toliko zeljan da upravo to sto si uspeo sam, sada na kraju, nekom bar zbog bliskosti znaci? I onda se pretvori u prah jer ... mozda zaista ne znaci bas nista. Samo sam htela pitanje na koji bih dala odgovor. Dobila sam odgovor na pitanje koje nikada nisam sumnjala da ce se ponoviti a mrzela da se desi. Desila se praznina.
Ne volim da pisem o ruznim stvarima, svojim stvarima, nepromenljivim stvarima. Ali osecam da ce me rasporiti. Pustam krv da ne dobijem trovanje.
Izvinjavam se...ne sebi.

 

[123loncar]

 

[lanavi]

hvala...iako jos uvek sve hoda ... u mestu.

 

[gost 198065]

Svaki je uložen trud; iskren uložen trud bez poštapanja o druge, bez dozvole nekome/nečemu da te spreči, zaustavi, uplaši; vredan poštovanja. Obzirom da si već poodavno pisala ovaj blog, dosad si verovatno mudrija za kasnije iskustvo, pa možda imaš argumente kojima bi me pobila; ali ja verujem da praznina i zamor i čak i beznađe, vrlo često prate čitav taj proces. Pomisli samo na uloženu energiju!.. To nije pitanje da li je uopšte bilo vredno. Radi se o tome da čovek nema nepresušne zalihe energije i volje, i da se one mogu iscrpsti.

Dobra je stvar što se uvek nanovo pune.

 

[123loncar]

...pomalo kontradiktorn o zvuči ovo : "Radi se o tome da čovek nema nepresušne zalihe energije i volje, i da se one mogu iscrpsti.
Dobra je stvar što se uvek nanovo pune.".....

....volja za ovim ili onim produk je stanja nečijeg duha / tako ja bra vidim tu stvar /...pa ako je duh bezvoljan , onda biće i nema volje nizačim - živo a da ne živi ( da tako kažem )... dakle , bez volje nema ni životnih energija , a bez ovih zadnjih nema ni životnih moći- tad čovek lagano umire....
...nekako biva i obrnuto - mislim kad je čovek živahan , pun života....
...dakle, volja i životne energije direktno zavise od stanja našeg duha....
...mnogi lekari koji imaju dug klinički staž , nezavisno od specijalnosti , bolesnicima prvo zalečuju duh ; vraćaju ga u optimističke životne tokove , pa tek onda zalečuju obolenje....bez prvog , kažu nema uspeha u drugom - kažu...
...dakle, životne energije izviru iz našeg duha.... i rekao bih da tu nema ikakvog " punjenja / pražnjenja " ...kažu da u normalnim okolnostima dok duh čovekov ne odluči o pitanju žpvota , smrt stoji ispred vrata ... a ta odluka u većini slučajeva je svesna čovekova odluka ; te u manjem broju slučajeva biva da kažem i podsvesna ...sve u svemu , o vovome mi odlučujemo !
....tako nekako vidim volju, životne energije , životne moći - sam život i smrt....samo tu svest nemogu da postavim uvek u prvi plan i da budem u svakom trenutak svesan nje ; naročito kad činim stvari uzaludne , beskorisne i psihološki škodljive...kad radim protivu sebe...no , štaje tuje...tuga , radost...živahnost, potištenost....sve je to život - na neki način...nemože čovek biti u svakom trenutku premudar , ali nemora biti ni dominantno protivu života / mislim , nerazumno glup /....

 

[gost 198065]

Nema ih nepresušne u smislu da ne možeš živeti, raditi, kretati se, kopati na njivi - zauvek i doveka, prosto zato što si jeo.

To što si sit, znači da si, teoretski, u stanju sve pobrojano neko vreme. Nakon toga, moraš da jedeš opet.

Ja ne mislim da postoje ljudi koji imaju neiscrpnu životnu energiju. Ja mislim da se svačija jednom isprazni. Neki ju imaju više, to je tačno, ali ne verujem da imaju bezgraničan kapacitet. Jer, kad bih verovala u to, onda bi me još više sablažnjavao svet u kojem živim.


Onda mi uopšte ne bi bila jasna letargija, apatija, konačni slomovi jakih ljudi - koji se dešavaju. Ti bi mi sad mogao reći: da, ali da su bili energični zaista, ne bi pukli, zar ne?

Ne mislim tako. Mislim da su ljudi, prosto, ljudi; i da ima stvari koje su nam imanentne. I da perpetum mobile još uvek nije izmišljen tako da funkcioniše u praksi.

Ja mislim da svako mora da ide na punjač povremeno. Jer stanje duha nije nepromenjiva konstanta. Ali opet, to je samo moje mišljenje.