SAM ISPOD ŠLJIVE - Poglavlje sedmo /2 - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Stipanov Dućan

SAM ISPOD ŠLJIVE - Poglavlje sedmo /2

Oceni ovaj blog
.
.
Roman u nastajanju; u kolaboraciji sa Lazarom Janićem


„Kad ste, u stvari, ponovo videli Anu?“, najzad je upita, prekidajući njeno okolišanje. Ona uzdahnu.
„Bila je nedelja, neradni dan. Prethodnih nekoliko dana nisam tamo odlazila. Ali tu sam noć samo na nju mislila. Mrzela sam je, krivila sam je što me je Milan ostavio. Rano ujutro sam počela da pijem. Oko podneva uzela sam pištolj, utovarila Adolfa u kola i zapucala ka Zmijarniku. Ali tog dana nisam oklevala. Uspela sam se stepenicama i ušla u njen stan sa oružjem u ruci. Da sam je zatekla, najverovatnije sad ne bih bila ovde.“, nasmeši se sumorno, „Upucala bih je kao zeca. Ali tamo nikog nije bilo.“, reče pa zastade spuštajući pogled.
„Kako ste se srele?“, nastavi da propituje islednik.
„Vratila sam pištolj u džep i pozvala Adolfa. Bila sam već na pragu, kad se oglasilo jedno: „ko je to“?“, glas joj se gotovo pretvorio u šaptanje.
„Znači, Ana je ipak bila tamo?“, zaključi ovaj kao da otkriva toplu vodu.
„Izašla je sva mokra iz kupatila. Uvila se u neki peškirić i delovala je zbunjeno.“
„Šta ste uradili?“ Angela se trže, zastade, podiže pogled, a onda uspomene provališe iz nje poput prolećne bujice: „Stegla sam oružje u džepu. Prst mi je podrhtavao na orozu, ali ona me je posmatrala tako radosno, tako... Tako toplo... Ona... Ona...“ Angela zastade i nastade duga pauza. Onda spusti pogled i nastavi: „ Ispustila sam pištolj, prišla joj i ošamarila sam je... Onda još jednom, pa opet. Kod četvrtog šamara peškir je spao sa nje i otkrila mi se. Spustila je ruke i prkosno podigla glavu. Gledala me je izazivački i pomislila sam da će me udariti. Potegla sam pištolj i uperila ga u nju. Ali ona je samo stajala i gledala me inadžijski...“ Opet nastade pauza. „Onda sam je zgrabila i počela sam da je ljubim. Bila je mokra i vrela, kože mekane i mirisne pod mojim željnim šakama. Pištolj mi je ispao iz ruke, a da to nisam ni primetila. Oborila sam je na krevet, gurala joj koleno među prepone, milovala predivno telo i ljubila, ljubila... Usne su joj bile podatne i meke, ukusa prvih jagoda, onih što u maju pristižu sa polja izvan kupole, a njen jezik predusretljiv, spreman da prati svaku moju želju. Posle sam je ujedala za vrat. Bila je tek okupana i vlažna i mirisala je po jeftinom sapunu, sva glatka i baršunasta. Onda sam joj sisala bradavice kao novorođenče, pa klizila jezikom niz stomak, sve dok nisam stigla do prepona. Međunožje joj je bilo depilirano, glatko kao u devojčice. Zaronila sam joj među usmine. Bila je slana i kiselkasta i slatka, sve u isti mah, otvorena poput knjige. Gubila sam se među njenim nogama, zaronila u njenu ženstvenost i ne znam ni sama koliko je to trajalo. Dugo, predugo. Sve dok se najednom nisam postidela. Tek tako, bez ikakvog prelaza, postala sam svesna da vodim ljubav sa ženom i znala sam da je to zabranjeno, da to nisam ja. Otrgla sam se tom zamamnom viru i dohvatila pištolj sa poda. Prislonila sam joj ga na glavu i prst mi zadrhta na orozu, a ona... Ona...“
„Kako je ona reagovala?“, zapita sagovornik bezizražajno.
„Samo me je gledala. Sva se pretvorila u oči, sva je bila ljubav i tuga. Uspravila se u sedeći položaj potiskujući mi ruku sa oružjem, ali nijednog momenta nije pokušala da pomeri cev sa svoga čela. Onda je rekla: učinite to gospodarice. Hoću da mi vi oduzmete život“, glas joj ponovo zadrhta.
„To me je razbesnelo. Gurnula sam joj cev među zube i bila na ivici da povučem oroz. Ipak sam je samo odgurnula i krenula ka izlazu gde me je Adolf disciplinovano čekao. Ne znam šta me je tada spopalo. Želela sam da je kaznim, da je nateram da pati... i... i... Napujdala sam Adolfa na nju!“
„Naredili ste psu da je napadne?“, sad je islednik delovao zbunjeno.
„Ne... Ne... Adolf je mužjak i on je... On je...“, zamuca Angela nemajući hrabrosti da izgovori.
„Pario se sa Anom?“, pitanje je postavljeno neutralnim tonom i Angeli laknu.
„Da, da!“, žestoko zaklima glavom.
„Kako je ona reagovala?“, pitanja su bila nemilosrdna. Nije želela da se seća.
„Okrenula je glavu u stranu i plakala je... Molila me je da opozovem psa, ali nije se opirala. Primala ga je potpuno otvorena, nogu oslonjenih o patos tek vrhovima prstiju i tela opruženog po postelji. Male su joj se šake stezale gužvajući čaršave, obraze joj obliše suze, pa ipak je laganim pokretima bokova pomagala životinji. Uživala sam u njenoj agoniji, glasno sam se kikotala i podstrekivala psa. Posle nekog vremena Adolf je postao agresivniji i počeo je da ujeda. Bili su to blagi ugrizi tek da bi je primorao da se pomera prema njegovim potrebama. Kmečala je poput deteta i poslušno pratila Adolfove komande. Nije prestajala da me moli da prekinem to poniženje, ali meni ni na kraj pameti nije padalo da to učinim.“
„Samo jedno pitanje“, oglasi se islednik muklo. Angela podiže pogled spremna da se suoči sa njegovom osudom, ali u pogledu nije bilo ni prezrenja ni ljutnje. Izraz mu je bio prepun neverice, možda čak i iznenađenja. „Jeste li primetili na Aninom telu neke ožiljke ili rane?“
„Rekla sam vam da je bila savršena u svakom pogledu. Koža joj je bila glatka i negovana.“
„Tako sam i mislio. Šta se onda desilo?“, nastavi on sa pitanjima.
„ Onda sam pozvala Adolfa i otišla bez pozdrava.“ Nastade pauza i tišina poče da je pritiska.
„Viđali ste Anu i posle toga, pretpostavljam.“, prekide muk najzad islednik.
„Idućeg jutra sam angažovala službu unutrašnjeg uređenja da joj srede stan. Celog dana sam bila rastresena. Jedva sam čekala da okončam posao i ravno iz kancelarije pošla sam tamo. Dočekala me je vedra, skuvala kafu, pripremila ručak. Ćaskale smo kao dve najbolje prijateljice.“
„Je li pominjala prethodni dan?“, zapita islednik.
„Ne. Ni tada ni ikada više. Posle sam joj svakog dana odlazila. Kupovala sam joj haljine, nakit, kozmetiku. Vodila ljubav sa njom...“
„Svakodnevno ste putovali do Zmijarnika? Zar ne bi bilo jednostavnije da se Ana preselila kod vas?“, oglasi se pitanje koje je i sam sebi bezbroj puta postavljala.
„Stidila sam je se. Nisam želela da moje komšije saznaju da sam u vezi sa... sa...“
„Doplgengerom?“, zaključi on.
„Da... I to ženskim.“, dopuni ga Angela.
„Recite, nije vam bilo sumnjivo da jedan doplgenger ima toliko slobodnog vremena.“ Angela se trže. Nikad na to nije pomislila. Radni klonovi su bili angažovani i po dvadeset časova dnevno.
„Nisam o tome razmišljala. Bilo mi je lepo.“, reče najzad.
„Kad ste najzad shvatili da imate posla sa nekim drugačijim od doplgengera?“
„Dve nedelje kasnije mi je rekla da postoji način da našu ljubav učinimo drugačijom.“
„Drugačijom? Šta je to značilo“, sad je delovao radoznao.
„Rekla je da postoji mesto zvano Lakići. Mesto u koje se može vratiti i promeniti mi hromozome pre no što se rodim“, reče porumenevši. “Obećala je da će me vaskrsnuti kao muškarca.“
„Mislite, rekla je da se može vratiti kroz vreme?“ Angela shvati da govori o stvarima koje ne bi smela pominjati.
„Ja... Ja...“, zamucala je.
„Ne brinite, upućen sam. Juče me je primio vaš upravnik, gospodin Batista.“, reče policajac,
„Da, na to je mislila. Rekla je da je to već činila.“, reče ohrabrena pominjanjem direktorovog imena.
„Poverovali ste joj?“ naravno da joj je poverovala. Ko bi osim agenta znao za adapter?
„Znala je za stvari o kojima sam ja tek načula u poverljivim šaputanjima! Kako ne bih poverovala.“
„I tražila je od vas uređaj koji će joj to omogućiti, zar ne?“, tonom zaključka reče on.
„Da. Znate... Znate... Rekla mi je: Nikad me se više nećeš stideti kad se rodiš kao muškarac. Ulazićeš u mene kad god poželiš i biću tvoja do smrti.“ Policajac se nelagodno promeškolji na te reči. Neko vreme ju je pažljivo motrio, pa se najzad oglasi:
„ I onda ste joj doneli adapter. Šta se potom desilo.“
„ Nestala je idućeg dana. Nikad je više nisam videla.“
„Angela, pomozite mi u svom interesu. Beskrajno ste naivni i pomoćiću vam koliko mogu, ali morate mi još nešto reći. Da li je Ana pominjala neko mesto? Da li se sa nekim susretala?“
„ Po... pominjala je te Lakiće i nekoliko puta nekakve Kremane... Nije se ni sa kim viđala, samo jednom... Tada sam još verovala da je doplgenger... Vraćala sam se sa posla, a ona je bila pred zgradom i pričala je sa nekim visokim tamnokosim čovekom. Nisam jasno videla o kome se radi, ali znam da mu je jedna ruka nedostajala sve do iznad lakta.“
„Invalid? U zmijarniku?“, obrve mu se naglo izviše.
„Da... Znam da je to neobično...“
„Možda i nije. Možda uopšte nije neobično.“ Islednik posegnu za tasterom pred sobom. Vrata se otvoriše i u prostoriju stupi žena lica nalik buldogu u vikoplast opremi. Prišla je Angeli i ona pruži ruke. Lisice škljocnuše i njih dve pođoše, ostavljajući inspektora Jovanovića samog i zamišljenog u isledničkoj sobici.
.

.

Pošalji "SAM ISPOD ŠLJIVE - Poglavlje sedmo /2" na Facebook Pošalji "SAM ISPOD ŠLJIVE - Poglavlje sedmo /2" na Google Pošalji "SAM ISPOD ŠLJIVE - Poglavlje sedmo /2" na My Yahoo! Pošalji "SAM ISPOD ŠLJIVE - Poglavlje sedmo /2" na Live Pošalji "SAM ISPOD ŠLJIVE - Poglavlje sedmo /2" na MySpace Pošalji "SAM ISPOD ŠLJIVE - Poglavlje sedmo /2" na Twitter Pošalji "SAM ISPOD ŠLJIVE - Poglavlje sedmo /2" na Digg Pošalji "SAM ISPOD ŠLJIVE - Poglavlje sedmo /2" na del.icio.us

Oznake: sam
Kategorije
Roman

Komentari