Фото радња судбине - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Мало поезије и по која прича

Фото радња судбине

Oceni ovaj blog
За моју сестру Биљу:

Била сам послом у Њу Орлеансу тог дана. Иако сам желела да мало обиђем град, поподне

ме је у мојој намери спречило мноштво оловних облака.
Шетала сам се старим делом града. Из зграда око мене допирале су мелодиј ен а

емглеском и француском, латино, франко ритмови.
Улица ј ебила пуна туриста, који нису бирали у које ће радњице да улазе.
Када сам помислила да ћу стићи да ухватим такси који би ме вратио у хотел, почео је

невиђени пљусак!
Нисам имала куда. Као и остали туристи, склонила сам се у прву радњу на коју сам нашла.
Брисала сам марамом косу када сам се мало осврнула око себе… Била је то фотографска

радња.
Једна од оних старинских, са мноштвом фотографија по зидовима, без компјутера, и

наравно без радника за пултом….
Мало сам посматрала фотографије, да скратим себи време док не престане пљусак, или док

ме власник не избаци напоље.
Неколико минута је прошло, када се из дна радње, иза застора, појави једна старија

црнкиња.
Иако сам очекивала грдње, зачудо, када ме је погледала, покаса ниску дивних бисерних

зуба…
- Ох… залутали сте, претпостављам- итала ме је мелодичним, дубоким гласом.
- Не… пљусак па сам утрчала да не покисмен….
- Ма нема везе, наставила је…слободно погледајте слике…
Осмехнула сам се помало збуњена, и поново погледала слике које су виселе без неког реда на зидовима.
Биле су то слике срећних људи, парова, породица.
Оно што сам приметила, било ј ето да нико није био сам на фотографији. Увек парове, са или ез деце, са кућним љубимцима и кућама у позадини,или пак покрај неке колибице у планини.

Из размишљања м трже глас црнкиње:
- Судбине људи су веома интересантне. Зар не?
-Судбине- била сма помало збуњена…
- Да… свака фотографија говори о некој судбини зар не? билај евеома орна за разговор.
- Како мислите фотографиеј и судбине?
Видиш- наставила је седајући у плетену фотељу у углу, тик поред мене-
Свако на фотографији жели да покаже нешто лепо, оно што жели да има, кућу, авион, камион…
- Не разумем…
- Видите, фотографија увек показује не нас, него наше жњље. Неко љели да се слика из профила јер је тако лепши, неко целу фигуру, неко поред аутомобила какав жели аима, али сви баш сви показују каква нам је судбина…
Била сам тек сада збуњења.
црнкиња то виде, и устаде. Пришла ми је и готово туторски повела по радњи показујући фотографије.
- Видите, ово су слике судбина. Сваки пар који се сликао, је скуп људских судбина.
- Ево ова фотографија- и показа на насмејани пар како лежи покрај логорске ватрице у неком парку-
Ово двоје су се срели на забави за нову годину. Он је неки директор, а она ј ебила обична девојка која је кувала кафу на првом спрату.

Повела ме је даље:

-Ово је слика једне лепе и срећне породице! Били со заљубљени још у средњој школи. Он је после на факултету имао доста девојака, лудовао и напијао се. Он аг аје чекала код куће,намерно га оставившида се излудује, све се надајући да ће је сде сетити.

завршио ј ефакултет и постао доктор. Судбина га је вукла да једног дана дође у посету родитељима. Ту је сазнао да се његова стара девојка разболела и да је практично на самрти.

Он ју је лечио, али узалуд. Он аједноставно није хтела да се бори. Једном приликом у очајању,рекао јој је:

- Реци шта желиш, све ћу да урадим да ти буде боље. Мораш се борити иначе сви лекови и сво моје знање тинеће помоћи! реци шта да урадим да ти макар вратим осмех н алице!?

- Ожени ме, рекла је.

И он је пристао. венчао их је свештеник, још ј еон лежала у болничкој постељи.

И чудо се десило. Почела је да једе, поправила се и за пар емсеци стала на ноге. Он је био толико одушевљен, да никада није помсилио да се развде од ње! Сада су срећни.

- Погледајте како су лепи заједно. Зар им деца нису слатка. Оно иза њих она велика кућа им је породични дом и ординација…

“Лепа прича”- помислила сам док ме је газдраица водила ка другој фотографији.

- Малена колибица, зар не?
Потврдила сам климањем главе. Наставила је:
ово двоје су одавно били у браку. Нису имали деце, посао, рутина… Удаљили су се једно од другог.
Једног дана, добили су неку награду. “Романтични викенд у планини”
Нису хтели да ису. Али онда је он ненадано добио отказ. Она, да га одобровољи, натерала га је да оду на тај викент. Али када су дошли настало је невреме. олуја. Покидала је телефонске водове, и однела мост н ареци.Били со њох двоје одсечени од света пуних двадесет дана! на срећу имали су доста конзерви хране… И када су спасиоци дошли по њих, затекли су их у кревету поред гомиле отворених конзерви. Срећне и загрљене. У тој колиби тада зачели су своје прво дете….

Морам рећи била сам понесена овим причама.Нисам била сигурна измишља ли црнкиња или говори истину, али није било битно…

Преникула ме је у размишљању:

Желите ли да сликам и вас!?
- Јао, па покисла сам, немам ни намештени шминку… изговарала сам се…
- нема везе, наставила је намештајући велики,старински апарат за сликање- само седите испред и немојте бринути… ја частим!
- Седала сам поласкана и збуњена:
- Да се насмејем? -питала сам више се шалећи. Изненадио ме је њен одговор:
- не, није потребно, само се сместите и пустите да ја обавим све…
Села сам и нисам заиста стигла да се насмешим када је севнуо блиц.
Сигурно сам изгледала ужасно….

- Ето! Готово! Рекла је црнкиња…

Док сам излазила из радње, јер је стала киша, пажњу ми језаокупила слика једног младог пара на некој тераси. Седели су и испијали пиће….

- Ко су ови? упитала сам.
- Дођите нам опет!.
- Нисте чули… желела бих да знам ко су ово двоје?
Она застаде, помало нервозна:
Не знам још. Још се нису упознали, али савршено одговарају једно другом…
Практично ме је изгуривала из радње.
- Нисам разимела, како се нису упознали!? инсистирала сам.
Мало је застала, а онда рекла:
- Још их нисам упознала… знате не могу све постићи! и насмешивши се угурала ми коверат са фотографијом у руке буквално м еизгуравши из радње.
Била сам помало увређена њеним понашање. Али на следећем ћочку сам видела такси и пожурила да га ухватим.
Побегао ми ј еиспред носа.
У досати или из неког беса, узела сам коверат и погледала га.
замало нисам пала у несвест. Моја фотографија…
Била сам насмејана… и имала предивну фризуру… и седела за столом у неком хотелу, загрљена са једним младићем предивних плавих очију….
Из неверице пренуо ме је такси, испрскавши ме водом из баре од главе до пете!
- Улазиле ли или не госпоја? питао ме је возач…
Ушла сам….

Pošalji "Фото радња судбине" na Facebook Pošalji "Фото радња судбине" na Google Pošalji "Фото радња судбине" na My Yahoo! Pošalji "Фото радња судбине" na Live Pošalji "Фото радња судбине" na MySpace Pošalji "Фото радња судбине" na Twitter Pošalji "Фото радња судбине" na Digg Pošalji "Фото радња судбине" na del.icio.us

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari