Ja sabiram - oduzimam nas,
a ostaje mi prazna kutija cigara.
Otvorim prozor da viknem na glas
u vreme parkiranih tramvaja.
Nema san rep da ga za njeg povučem,
pa blagoslovim jutro što zatiče me živu.
Žurim da se još jednom pesmom dotučem,
jer me ni ona ne ostavlja na miru.
Čeznem, jer šta se može,
u doba svezanih mi prstiju
- prošaptam žmurke: pomozi, Bože,
skloni mi mrak sa očiju.
Otiče vreme kao neispravni klozet.
Radujem se što bar ubija tišinu.
Na kapcima dok tvoj oslikavam portret,
prodajem dušu za neku sitninu.
Moj drugar, bol, zgur'o se uz mene,
peva one naše: ne da mi da trenem.
Živi li se uvek na račun bivše sene?
Moram li i ovaj put od nule da krenem?
Ne nadaj se tome da se i ja nadam
da će pasti Beograd samo da prebolim.
Jedno je što ćutim, a drugo što stradam.
Jedno je što nećeš, a drugo što volim.
a ostaje mi prazna kutija cigara.
Otvorim prozor da viknem na glas
u vreme parkiranih tramvaja.
Nema san rep da ga za njeg povučem,
pa blagoslovim jutro što zatiče me živu.
Žurim da se još jednom pesmom dotučem,
jer me ni ona ne ostavlja na miru.
Čeznem, jer šta se može,
u doba svezanih mi prstiju
- prošaptam žmurke: pomozi, Bože,
skloni mi mrak sa očiju.
Otiče vreme kao neispravni klozet.
Radujem se što bar ubija tišinu.
Na kapcima dok tvoj oslikavam portret,
prodajem dušu za neku sitninu.
Moj drugar, bol, zgur'o se uz mene,
peva one naše: ne da mi da trenem.
Živi li se uvek na račun bivše sene?
Moram li i ovaj put od nule da krenem?
Ne nadaj se tome da se i ja nadam
da će pasti Beograd samo da prebolim.
Jedno je što ćutim, a drugo što stradam.
Jedno je što nećeš, a drugo što volim.
