Указаћу на овом блогу на нека факта о спољашњем свету која се умногоме превиђају иако их свакодневно, буквално, имамо пред очима.
Узмимо дакле спољашњи свет ткз. реалност. Од чега се он састоји? Од чега је састављен?
Одговор је јасан. Састављен је из мојих перцепција, из слика које су испред мене. Те слике зовемо "предмети" и сматрамо да они постоје као такви и када их не опажамо. (Баркли је показао сву апсурдност тога , али пустимо овде свет који не опажамо и обратимо пажњу само на предмете када их опажамо).
Шта се тада дешава?
Видимо да предмети не остају исти, да само у апстракцији имамо мисао која каже "Овај предмет је одређене величине и својстава " док у реалности заправо имамо предмет који се мења. Који мења своја својства од дна до врха зависно од положаја мог тела. Довољно је да се неком предмету приближиш и да се он увећа десетинама пута и обрнуто. Цео космос се на тај начин мења , повећава или смањује ешалонирајући се око нечијег тела. То је факт опажања..јасан по себи када се узме независно од сваке апстракције.
Узмимо рецимо неку зграду. Када сам удаљен 100 метара и када мерим оно што видим, величина те зграде биће неколико сантиметара . Када се приближим њена величина се повећава на рецимо двадесет метара.
Сада, нема везе што ће та зграда бити увек висока три сантиметра ако је мерим са даљине од 100 метара. Или бити увек висока рецимо 20 метара ако јој се приближим.У оба случаја ради се о мојој представи зграде која се мења зависно од положаја мог тела и о мом мерењу тога што опажам, и једино од конвенције, од договора зависи коју ћемо величину узети за ону која наводно увек остаје иста независно од положаја мога тела? Иако нема такве апсолутне величине!
Свака величина неког предмета мора се променити зависно од положаја мог тела и даљине са које је мерим из простог разлога јер се ради о представи а не о нечему што само по себи постоји.
Вероватно се неко сада пита. "Па мора да постоји нека стварна величина зграде која је апсолутна и која се не мења зависно од положаја мог тела.?"
Не постоји тако нешто. Јер да би нешто опазили неопходан је простор.. Неопходна је подела на субјекат и објекат и РАСТОЈАЊЕ између њих. И сваки предмет који опажамо биће промењиве величине зависно од тог растојања.
Тек када би се теоријски приближили предмету на 0 растојања могли бисмо наводно доћи до његове стварне величине. Али, то је заблуда, јер са тим потпуним приближењем телу губимо и саму перцепцију истог, и губимо и сам појам величине. Јер губимо основну форму која чини опажање тј.субјекат који нешто опажа ИСПРЕД себе и то нешто мери. Субјекат који је на растојању од од тог нечег и мери то што опажа.
Ако нема тог растојања нема ни опажања, нити сазнања, па ни мерења било чега! Јер меримо наше опажаје а они су на неком растојању и на неком растојању морају бити.
Дакле, ако имамо и морамо имати растојање приликом сваког мерења, имамо самим тим и промењиву величину тога што меримо...зависно од растојања.
Јер ту очито имамо посла једино са својим представама а не са нечим што постоји као такво само по себи независно од нашег опажања.
ps. Управо оваква размишљања о свету када га опажамо (чак и када склонимо на страну Барклијева размишљања о свету када га не опажамо) воде оном основном ставу идеалистичке филозофије:
Узмимо дакле спољашњи свет ткз. реалност. Од чега се он састоји? Од чега је састављен?
Одговор је јасан. Састављен је из мојих перцепција, из слика које су испред мене. Те слике зовемо "предмети" и сматрамо да они постоје као такви и када их не опажамо. (Баркли је показао сву апсурдност тога , али пустимо овде свет који не опажамо и обратимо пажњу само на предмете када их опажамо).
Шта се тада дешава?
Видимо да предмети не остају исти, да само у апстракцији имамо мисао која каже "Овај предмет је одређене величине и својстава " док у реалности заправо имамо предмет који се мења. Који мења своја својства од дна до врха зависно од положаја мог тела. Довољно је да се неком предмету приближиш и да се он увећа десетинама пута и обрнуто. Цео космос се на тај начин мења , повећава или смањује ешалонирајући се око нечијег тела. То је факт опажања..јасан по себи када се узме независно од сваке апстракције.
Узмимо рецимо неку зграду. Када сам удаљен 100 метара и када мерим оно што видим, величина те зграде биће неколико сантиметара . Када се приближим њена величина се повећава на рецимо двадесет метара.
Сада, нема везе што ће та зграда бити увек висока три сантиметра ако је мерим са даљине од 100 метара. Или бити увек висока рецимо 20 метара ако јој се приближим.У оба случаја ради се о мојој представи зграде која се мења зависно од положаја мог тела и о мом мерењу тога што опажам, и једино од конвенције, од договора зависи коју ћемо величину узети за ону која наводно увек остаје иста независно од положаја мога тела? Иако нема такве апсолутне величине!
Свака величина неког предмета мора се променити зависно од положаја мог тела и даљине са које је мерим из простог разлога јер се ради о представи а не о нечему што само по себи постоји. Вероватно се неко сада пита. "Па мора да постоји нека стварна величина зграде која је апсолутна и која се не мења зависно од положаја мог тела.?"
Не постоји тако нешто. Јер да би нешто опазили неопходан је простор.. Неопходна је подела на субјекат и објекат и РАСТОЈАЊЕ између њих. И сваки предмет који опажамо биће промењиве величине зависно од тог растојања.
Тек када би се теоријски приближили предмету на 0 растојања могли бисмо наводно доћи до његове стварне величине. Али, то је заблуда, јер са тим потпуним приближењем телу губимо и саму перцепцију истог, и губимо и сам појам величине. Јер губимо основну форму која чини опажање тј.субјекат који нешто опажа ИСПРЕД себе и то нешто мери. Субјекат који је на растојању од од тог нечег и мери то што опажа.
Ако нема тог растојања нема ни опажања, нити сазнања, па ни мерења било чега! Јер меримо наше опажаје а они су на неком растојању и на неком растојању морају бити.
Дакле, ако имамо и морамо имати растојање приликом сваког мерења, имамо самим тим и промењиву величину тога што меримо...зависно од растојања.
Јер ту очито имамо посла једино са својим представама а не са нечим што постоји као такво само по себи независно од нашег опажања.
ps. Управо оваква размишљања о свету када га опажамо (чак и када склонимо на страну Барклијева размишљања о свету када га не опажамо) воде оном основном ставу идеалистичке филозофије:
