Tренуци естетске контемплације наша су једина веза са оностраним, са трансцендентним. И то је заслуга уметности. Сва остала ткз. "задовољства" су само прости нагони засновани на приниципу хомеостазе чија је примарна сврха да нас ставе у службу индивидуалне воље и не могу се мерити са оним што нам пружа естетска контемплација уметности. Шта нам она пружа писао сам у овом блогу:
http://forum.krstarica.com/entry.php/16385-Danaide-i-bure-bez-dna
Међутим, када смо код тога, постоји један својеврстан проблем и то управо код најмоћније од свих уметности...музике. Ту постоји један феномен који се побринуо да нам упрља и то мало узвишеног задовољства које нам музика пружа. А то је........ кашаљ у публици.
Било да се ради о позоришту, концерту или што је најгоре опери, одвајкада је нападано тим својеврсним психолошким феноменом да публика има неодољиву потребу да кашље, и то баш када се подигну завесе па све до њиховог спуштања. И то нема никакве везе са грипом, прехладом и слично, већ се ради о психолошком феномену који се исказује код оних који оперу слушају само зарад показивања, зарад снобизма, а такви су нажалост у већини, и који протест и нервозу пред музиком коју не разумеју и која их не дотиче, исказују несвесно кроз кашаљ. Ето, то је фундамент те појаве.
Али, са тим се нажалост морамо помирити. Нема лека за то. Било да одемо у оперу, или пустимо неки снимак опере,чека нас једно исто, узвишена музика на сцени и хор кашљача у позадини. Тако је како је.
Остаје нам једино да некако то надвладамо. Да се концетришемо на музику а не на жабљи хор кашљача у публици.
Shut up with your damn coughing!
http://forum.krstarica.com/entry.php/16385-Danaide-i-bure-bez-dna
Међутим, када смо код тога, постоји један својеврстан проблем и то управо код најмоћније од свих уметности...музике. Ту постоји један феномен који се побринуо да нам упрља и то мало узвишеног задовољства које нам музика пружа. А то је........ кашаљ у публици.
Било да се ради о позоришту, концерту или што је најгоре опери, одвајкада је нападано тим својеврсним психолошким феноменом да публика има неодољиву потребу да кашље, и то баш када се подигну завесе па све до њиховог спуштања. И то нема никакве везе са грипом, прехладом и слично, већ се ради о психолошком феномену који се исказује код оних који оперу слушају само зарад показивања, зарад снобизма, а такви су нажалост у већини, и који протест и нервозу пред музиком коју не разумеју и која их не дотиче, исказују несвесно кроз кашаљ. Ето, то је фундамент те појаве.
Али, са тим се нажалост морамо помирити. Нема лека за то. Било да одемо у оперу, или пустимо неки снимак опере,чека нас једно исто, узвишена музика на сцени и хор кашљача у позадини. Тако је како је.
Остаје нам једино да некако то надвладамо. Да се концетришемо на музику а не на жабљи хор кашљача у публици.
Shut up with your damn coughing!