Otvorim vrata – Tuga
Zatvorim vrata – Tuga
…
Liči mi na ono; ‘’Ne vidi se šuma od drveća’’, a opet mislim … možda šuma medj drvećem i ne postoji, možda je i šuma sama u oku posmatrača? Tako i ja, samo možda, od sreće ne vidim sreću il’ ona samo je u oku i čežnji… mozda se svi samo sagledamo zavidimo i gorcimo od zavisti….
Mozda i kada si u g….a teško sebi priznaš?
Ili je sreća ono malo što od radosti proleti u trenu, pa te tera da dišeš I tragaš do sledećeg trena? Možda je sreća samo postojanje? Možda je sreca spokoj kada drugom poželis srecu, kada zbog tudje srece vreme počne da leti, a smejalice - bore da prave nove obrise toploga lica?
A onda, se samoživ Ja setim, tebe Smiljka, u kojoj za ove godine nisam našao zrno pakosti već samo davanja. Čujem Ja tvoje tuge nekada, ali zavist nikad I to mi da spokoj – hvala ti!
Mogao bih sad otići u digresiju I pisati o lepoti, o liniji tvog vrata, o tome kako ti stoji trenerka… ali ne, oko mene tuga, u meni spokoj samo kad pomislim na sva tvoja davanja, žrtve, toplinu, veselja, snagu, istrajnost…
Slabi ne mogu oprostiti, praštanje je vrlina jakih reče otprilike tako Gandhi. Samoživo samo u pomisli na tebe nadjem mir.
Otvorim vrata – Tuga
Zatvorim vrata – Tuga …. Samim tim mora da ovo u čemu sam je sreća?
Danas nije petak, a opet me tvoja dobrota umiri… i pokušam da praštam.
Želim ti osmeh i toplinu, želim ti snove, želim ti nekog kao što si ti.
Zatvorim vrata – Tuga
…
Liči mi na ono; ‘’Ne vidi se šuma od drveća’’, a opet mislim … možda šuma medj drvećem i ne postoji, možda je i šuma sama u oku posmatrača? Tako i ja, samo možda, od sreće ne vidim sreću il’ ona samo je u oku i čežnji… mozda se svi samo sagledamo zavidimo i gorcimo od zavisti….
Mozda i kada si u g….a teško sebi priznaš?
Ili je sreća ono malo što od radosti proleti u trenu, pa te tera da dišeš I tragaš do sledećeg trena? Možda je sreća samo postojanje? Možda je sreca spokoj kada drugom poželis srecu, kada zbog tudje srece vreme počne da leti, a smejalice - bore da prave nove obrise toploga lica?
A onda, se samoživ Ja setim, tebe Smiljka, u kojoj za ove godine nisam našao zrno pakosti već samo davanja. Čujem Ja tvoje tuge nekada, ali zavist nikad I to mi da spokoj – hvala ti!
Mogao bih sad otići u digresiju I pisati o lepoti, o liniji tvog vrata, o tome kako ti stoji trenerka… ali ne, oko mene tuga, u meni spokoj samo kad pomislim na sva tvoja davanja, žrtve, toplinu, veselja, snagu, istrajnost…
Slabi ne mogu oprostiti, praštanje je vrlina jakih reče otprilike tako Gandhi. Samoživo samo u pomisli na tebe nadjem mir.
Otvorim vrata – Tuga
Zatvorim vrata – Tuga …. Samim tim mora da ovo u čemu sam je sreća?
Danas nije petak, a opet me tvoja dobrota umiri… i pokušam da praštam.
Želim ti osmeh i toplinu, želim ti snove, želim ti nekog kao što si ti.