EM Online, Z.L.Dragaš
Uz izrazito ofanzivan privredni razvoj i spoljnotrgovinsku politiku Kina već dugi niz godina primenjuje i vrlo efikasan devizno-monetarni pristup.
Zapravo, njen razvoj se mora u nekom smislu sasvim usko vezati i za krajnje suptilnu politiku u toj sferi. Nepristajanje na američke ucene oko revalvacije sopstvene monete Kini obezbeđuje vrlo konkurentnu poziciju, pre svega, na američkom tržištu. A sada, kada dolar praktično kapitulira, i kada evro doživljava svoje zvezdane trenutke, kineski juan vrlo uspešno nosi svoju privrednu lađu i u drugom smeru, onom evropskom. Jer, stari kontinent sve konkretnije oseća kako joj uz slab juan, izmiču sve donedavno izrazite konkurentske prednosti.
Poslednjih par godina evro značajno apresira prema dolaru. Budući da juan, u istom periodu, opet, minimalno pliva prema istoj valuti, a i da su srodne monete iz susedstva vezane za američki dolar to znači da evro prema svima njima povećava svoju vrednost. Ovakva situacija, međutim, značajno hendikepira izvozne mogućnosti evropskih zemalja. Od svoje najniže tačke prema dolaru iz oktobra 2000. godine evro je aprecirao negde oko 70 procenata a sve to je imalo i svoj rezon jer su zemlje evropske integracije imale veliki spoljnotrgovinski višak sa Sjedinjenim Američkim Državama.
Vrhunac je dostignut 2005. godine i od tada stvari se kreću u suprotnom pravcu, jer evro se sve jače izdiže prema dolaru. Takav razvoj pogađa neke važne evropske zemlje a nije tajna da Francuzi, pre svega, nisu previše zadovoljni ovakvim tokom stvari pa upozoravaju na probleme u izvozu sa kojima se neminovno suočavaju. Istina je, međutim, i to da je evro jedva povećao za nekih 20 odsto svoju vrednost u odnosu na relaciju koju je spram dolara imao pri svom rođenju, 1999. godine. Sa ovog aspekta, trebalo bi onda zamerke upućivati na druge adrese. Možda, tek na kraju američkoj valuti.
Ključna moneta u tom smislu bi onda morala biti kineski juan koji, uz to, ima i ubedljivo najveći spoljnotrgovinski višak. Druge zemlje iz kineskog susedstva odbijaju aprecijaciju svoje monete kako ne bi izgubile konkurentne prednosti u odnosu na velikog takmaca. Cela problematika oko balansiranja valuta tako se ponovo prebacuje na evropska pleća te time ugrožava privredni rast na starom kontinentu. Evropa, zapravo, doživljava dvostruku nevolju jer na jednoj strani ulazi u period u kome će zbog jačanja vrednosti evra njena konkurentna sposobnost sve više padati, dok sa druge strane, u relaciji spram glavnih azijskih trgovinskih partnera, ona upada u sve dublji spoljnotrgovinski manjak.
Između 2002. i 2006. godine njen deficit sa Kinom je narastao sa 54 milijarde evra na svih 128 milijardi evra. Prema tekućoj razmenskoj stopi to je još više, 179 milijardi evra. Ove godine, pak, prema podacima Evropske privredne komore, očekuje se manjak i od svih 260 milijardi evra. Sve to, pak, podseća na poziciju u kojoj su se našle SAD krajem devedesetih godina prošlog veka. Amerikance su tada spopali narastajući trgovinski deficit, sve mršavija ulaganja u kapitalne investicije ali i gubitak radnih mesta u proizvodnom sektoru.
Potcenjeni juan čini evropski izvoz sve nekonkurentnijim a kineski sve kurentnijim. To Evropljane sve više košta njihovih radnih mesta, dok smanjena tražnja i profitabilnost najprominentnijih evropskih kompanija smanjuju investicione rashode. To će, skoro je izvesno, slično Amerikancima, naterati evropske kompanije da počnu sa zatvaranjem pogona na domaćem tlu i transformišu kapital i pogone na kineski atar. I dok bi tome, još nekako sa svojim visokokvalitetnim proizvodima, mogli da se odupru, pre svega, Nemci, mnogo teže bi to mogli da urade Italijani, Španci kao i oni još slabiji od njih. Proizvodnja u novoprimljenim zemljama centralne i istočne Evrope bila bi i pravi žrtveni jarac takvog sleda događaja. Pobednikom bi svakako bio proglašen kineski spoljnotrgovinski višak koji bi, po drugi put bio finansiran stranim, ovaj put sve više evropskim investicijama. To bi trebalo da uputi Ameriku i Evropu na zajedničku stazu saradnje i otpora takvoj politici Kine. Sve do skora Evropa, zbog relativno povoljne situacije sa sopstvenom monetom, i nije bila previše zainteresovana za preganjanja sa narastajućom privrednom silom kakva je Kina.
Istina je i da su evropske i američke kompanije, kada je u pitanju kinesko tržište sve više u specifičnom konkurentskom odnosu pa je i to na neki način kočilo zajednički nastup u traženju da Kina ozbiljnije revalvira svoju monetu. Stvari se, međutim, brzo menjaju pa sada i Evropa sve glasnije počinje da razmišlja u već zadanom pravcu i traži pravilnije raspoređivanje tereta.
Uz izrazito ofanzivan privredni razvoj i spoljnotrgovinsku politiku Kina već dugi niz godina primenjuje i vrlo efikasan devizno-monetarni pristup.
Zapravo, njen razvoj se mora u nekom smislu sasvim usko vezati i za krajnje suptilnu politiku u toj sferi. Nepristajanje na američke ucene oko revalvacije sopstvene monete Kini obezbeđuje vrlo konkurentnu poziciju, pre svega, na američkom tržištu. A sada, kada dolar praktično kapitulira, i kada evro doživljava svoje zvezdane trenutke, kineski juan vrlo uspešno nosi svoju privrednu lađu i u drugom smeru, onom evropskom. Jer, stari kontinent sve konkretnije oseća kako joj uz slab juan, izmiču sve donedavno izrazite konkurentske prednosti.
Poslednjih par godina evro značajno apresira prema dolaru. Budući da juan, u istom periodu, opet, minimalno pliva prema istoj valuti, a i da su srodne monete iz susedstva vezane za američki dolar to znači da evro prema svima njima povećava svoju vrednost. Ovakva situacija, međutim, značajno hendikepira izvozne mogućnosti evropskih zemalja. Od svoje najniže tačke prema dolaru iz oktobra 2000. godine evro je aprecirao negde oko 70 procenata a sve to je imalo i svoj rezon jer su zemlje evropske integracije imale veliki spoljnotrgovinski višak sa Sjedinjenim Američkim Državama.
Vrhunac je dostignut 2005. godine i od tada stvari se kreću u suprotnom pravcu, jer evro se sve jače izdiže prema dolaru. Takav razvoj pogađa neke važne evropske zemlje a nije tajna da Francuzi, pre svega, nisu previše zadovoljni ovakvim tokom stvari pa upozoravaju na probleme u izvozu sa kojima se neminovno suočavaju. Istina je, međutim, i to da je evro jedva povećao za nekih 20 odsto svoju vrednost u odnosu na relaciju koju je spram dolara imao pri svom rođenju, 1999. godine. Sa ovog aspekta, trebalo bi onda zamerke upućivati na druge adrese. Možda, tek na kraju američkoj valuti.
Ključna moneta u tom smislu bi onda morala biti kineski juan koji, uz to, ima i ubedljivo najveći spoljnotrgovinski višak. Druge zemlje iz kineskog susedstva odbijaju aprecijaciju svoje monete kako ne bi izgubile konkurentne prednosti u odnosu na velikog takmaca. Cela problematika oko balansiranja valuta tako se ponovo prebacuje na evropska pleća te time ugrožava privredni rast na starom kontinentu. Evropa, zapravo, doživljava dvostruku nevolju jer na jednoj strani ulazi u period u kome će zbog jačanja vrednosti evra njena konkurentna sposobnost sve više padati, dok sa druge strane, u relaciji spram glavnih azijskih trgovinskih partnera, ona upada u sve dublji spoljnotrgovinski manjak.
Između 2002. i 2006. godine njen deficit sa Kinom je narastao sa 54 milijarde evra na svih 128 milijardi evra. Prema tekućoj razmenskoj stopi to je još više, 179 milijardi evra. Ove godine, pak, prema podacima Evropske privredne komore, očekuje se manjak i od svih 260 milijardi evra. Sve to, pak, podseća na poziciju u kojoj su se našle SAD krajem devedesetih godina prošlog veka. Amerikance su tada spopali narastajući trgovinski deficit, sve mršavija ulaganja u kapitalne investicije ali i gubitak radnih mesta u proizvodnom sektoru.
Potcenjeni juan čini evropski izvoz sve nekonkurentnijim a kineski sve kurentnijim. To Evropljane sve više košta njihovih radnih mesta, dok smanjena tražnja i profitabilnost najprominentnijih evropskih kompanija smanjuju investicione rashode. To će, skoro je izvesno, slično Amerikancima, naterati evropske kompanije da počnu sa zatvaranjem pogona na domaćem tlu i transformišu kapital i pogone na kineski atar. I dok bi tome, još nekako sa svojim visokokvalitetnim proizvodima, mogli da se odupru, pre svega, Nemci, mnogo teže bi to mogli da urade Italijani, Španci kao i oni još slabiji od njih. Proizvodnja u novoprimljenim zemljama centralne i istočne Evrope bila bi i pravi žrtveni jarac takvog sleda događaja. Pobednikom bi svakako bio proglašen kineski spoljnotrgovinski višak koji bi, po drugi put bio finansiran stranim, ovaj put sve više evropskim investicijama. To bi trebalo da uputi Ameriku i Evropu na zajedničku stazu saradnje i otpora takvoj politici Kine. Sve do skora Evropa, zbog relativno povoljne situacije sa sopstvenom monetom, i nije bila previše zainteresovana za preganjanja sa narastajućom privrednom silom kakva je Kina.
Istina je i da su evropske i američke kompanije, kada je u pitanju kinesko tržište sve više u specifičnom konkurentskom odnosu pa je i to na neki način kočilo zajednički nastup u traženju da Kina ozbiljnije revalvira svoju monetu. Stvari se, međutim, brzo menjaju pa sada i Evropa sve glasnije počinje da razmišlja u već zadanom pravcu i traži pravilnije raspoređivanje tereta.
