Prolazi sezona. Sa rostilja prelazim na kotlice. Sa Amstela na lozu. (Hm, ako je A velikim onda je Loza jos vecim. )Jos jednu jesen stariji. Jos jedno leto propustih da budem pametniji.Deca rastu, komsijina kuca raste, doza lekova za depresiju... raste. Moja Mila... Osmeh jos uvek nisam iskrivio, moj je. Ne dam ga.Ona se ljuti kao i uvek. Ne razume. Svojim tek izlakiranim cipelicama lupka besno po hodniku. Lupa vratima... Slatka je, mislim u sebi. Krisom istrcim, popijem stomakliju, popijem lekic. Ha, i osmeh je tu.Srecom, na kancelariji mi ne daju prozor pa me ne stizu jesenje kise. Zaobilazi me vetar, kabanice, promrzli ljudi, vlazno zuto lisce sto se lepi za djonove prolaznika dok jure svoju odbeglu potrosacku groznicu. Zaobilazi me seta.
Ne mozes mi nista, ne mozes mi nista, ne mozes mi nista. Ostajem svoj... i tvrdoglav i tezak i smesan i glup i lud i skriven i pokriven i nasmejan i nerazuman.... ostajem svoj. Samo retko popijem caj, jer ne udara u zeludac i zapalim duvan, jer Loza udara u noge... zazmurim jako spustim se u cucanj, naglo... i zamislim sneg.
Ne mozes mi nista, jer ne verujes, jer bezis, jer pricas, jer vracas, jer caras, recima u besu karas... Ne mozes mi nista, jer si moja takva, svadljiva ,dovitljiva, cupava.... hm....
Zatvoris vrata, zabacis kosu i kazes ’’Sa tobom ne pricam!’’
Zaboravljas, ne vidis, ne mislis. Da trenutak je samo jedan i jednom. Niko nikada nije uspeo da ponovi trenutak... i cemu onda sve knjige koje citas, svi ti svetski pisci, filozofi, kad trenutak zgazis, bacis i kazes... ne igram se ako pobeda nije sigurna! Najcrnje je kad sebi samom ukrades trenutak, neprozivljen, sirov i sakrijes ga u neku fijoku ponosa. To mu dodje kao karika koja nedostaje u evoluciji... zivot bez trenutka.
Nekih 1kg crnog luka sam naseckao i spremio za dinstanje, playlist po sopstvenom nahodjenju, malo crnog vina, govedine, Loze i otvorenu kapiju za goste.
Uopste ne mislim na tebe.
Kad ispratim ove, ostaje mi da zavrsim pripremu ribe. Da naseckam luk, da iz senke uzmem crvenu papriku (jer ovakva paprika se cuva u mraku da ne oksidise na svetlosti), sameljem mlec....
Ne mozes mi nista....
Sutra je novi dan.Nova sansa za potpuno nov trenutak - uhvati ga.
Ne mozes mi nista, ne mozes mi nista, ne mozes mi nista. Ostajem svoj... i tvrdoglav i tezak i smesan i glup i lud i skriven i pokriven i nasmejan i nerazuman.... ostajem svoj. Samo retko popijem caj, jer ne udara u zeludac i zapalim duvan, jer Loza udara u noge... zazmurim jako spustim se u cucanj, naglo... i zamislim sneg.
Ne mozes mi nista, jer ne verujes, jer bezis, jer pricas, jer vracas, jer caras, recima u besu karas... Ne mozes mi nista, jer si moja takva, svadljiva ,dovitljiva, cupava.... hm....
Zatvoris vrata, zabacis kosu i kazes ’’Sa tobom ne pricam!’’
Zaboravljas, ne vidis, ne mislis. Da trenutak je samo jedan i jednom. Niko nikada nije uspeo da ponovi trenutak... i cemu onda sve knjige koje citas, svi ti svetski pisci, filozofi, kad trenutak zgazis, bacis i kazes... ne igram se ako pobeda nije sigurna! Najcrnje je kad sebi samom ukrades trenutak, neprozivljen, sirov i sakrijes ga u neku fijoku ponosa. To mu dodje kao karika koja nedostaje u evoluciji... zivot bez trenutka.
Nekih 1kg crnog luka sam naseckao i spremio za dinstanje, playlist po sopstvenom nahodjenju, malo crnog vina, govedine, Loze i otvorenu kapiju za goste.
Uopste ne mislim na tebe.
Kad ispratim ove, ostaje mi da zavrsim pripremu ribe. Da naseckam luk, da iz senke uzmem crvenu papriku (jer ovakva paprika se cuva u mraku da ne oksidise na svetlosti), sameljem mlec....
Ne mozes mi nista....
Sutra je novi dan.Nova sansa za potpuno nov trenutak - uhvati ga.
), лекови ме само успоре а свест
