Seo sam da večeram. Sam. Preko puta mene prazna stolica. Njena. Nikad se kockice mozaika nisu sklopile tako da večeramo zajedno na njen rodjendan. Ma, šta pričam bezveze. Na prste jedne ruke mogu da izbrojim sve zajedničke večere, kamoli posebna rodjendanska. I moje večite planove da, za njen rodjendan, zauzme tu stolicu preko puta mene. Ništa spektakularno, dve čaše vina i pohovani karfiol. To me uvek podseti kako sam otkrio da je to ukusno jelo. Ručao sam u studenskoj menzi, učinilo mi se da je u ponudi neko pohovano meso. Uzmem, pojedem, ukusno... Nisam nikako mogao da pogodim o čemu se radi, pa sam isto uzeo i sledećeg dana. I onog posle, ali mi bilo glupo da pitam šta ja to jedem. Četvrtog dana sam imao sreće. Kolega u redu ispred mene upita kuvaricu šta je to, ona odgovori:
"Pohovani karfiol."
"Pohovani karfiol?" ne verujući upita kolega.
"Da. Ne svidja vam se?"
"Ma, ne... Ukusno je, a nisam imao pojma šta je. Mogu li da dobijem dva parčeta?"
"Dajte i meni, ako kolega ne uzme sve!" dobacio sam.
Kolega se okrene i, uz smešak, mi reče:
"Nisam ni znao da ovo može ovako ukusno da bude."
"Kome pričaš, da mi je keva to kući iznela na sto, gadjao bih je time..."
Ta ista keva je bila zgranuta kad sam, par dana kasnije, upitao što nikad ne spremi pohovani karfiol.
"Od kada ti to jedeš?"
"Uh, otkad. Odavno, ima dve nedelje..."
I tako... Maštao sam da ona naleti na taj specijalitet koji bih joj baš ja spremio. Nije joj se dalo. Isuviše brzo je odlutala u neki drugi film, a meni ostavila propali plan. Nikad nisam hteo da to sprovedem u delo sa nekom drugom. Imao bih utisak da sam je prevario. Malo tupav način razmišljanja, jer kako možeš da prevariš nekoga ko nije s tobom. Kako možeš da izgubiš ono što nemaš? Ali, eto, u mojoj glavi je pohovani karfiol bio samo za njen rodjendan...
I tako, svake godine na taj dan ja sedim, kao najgori alkos sam pijuckam vino, večeram karfiol i gledam u praznu stolicu.
Srećan ti rodjendan.
"Pohovani karfiol."
"Pohovani karfiol?" ne verujući upita kolega.
"Da. Ne svidja vam se?"
"Ma, ne... Ukusno je, a nisam imao pojma šta je. Mogu li da dobijem dva parčeta?"
"Dajte i meni, ako kolega ne uzme sve!" dobacio sam.
Kolega se okrene i, uz smešak, mi reče:
"Nisam ni znao da ovo može ovako ukusno da bude."
"Kome pričaš, da mi je keva to kući iznela na sto, gadjao bih je time..."
Ta ista keva je bila zgranuta kad sam, par dana kasnije, upitao što nikad ne spremi pohovani karfiol.
"Od kada ti to jedeš?"
"Uh, otkad. Odavno, ima dve nedelje..."
I tako... Maštao sam da ona naleti na taj specijalitet koji bih joj baš ja spremio. Nije joj se dalo. Isuviše brzo je odlutala u neki drugi film, a meni ostavila propali plan. Nikad nisam hteo da to sprovedem u delo sa nekom drugom. Imao bih utisak da sam je prevario. Malo tupav način razmišljanja, jer kako možeš da prevariš nekoga ko nije s tobom. Kako možeš da izgubiš ono što nemaš? Ali, eto, u mojoj glavi je pohovani karfiol bio samo za njen rodjendan...
I tako, svake godine na taj dan ja sedim, kao najgori alkos sam pijuckam vino, večeram karfiol i gledam u praznu stolicu.
Srećan ti rodjendan.
stvarno je super jelo...
....nije isto!