Bio je petak. Dan koji obično najviše volim. Vikend, dva slobodna dana. Valjda svi to vole. Zaista neznam kako sam izgurao taj radni dan. Stalno sam mislio na nju. Toga dana nije se pojavljivala u moju kancelaru. Logično. Ne bih ni ja. Ja sam se trudio do što manje špartam okolo. Ni sam neznam kako sam utucao taj dan. Pomalo sam se osećao rasterećen, zbog svega što se desilo, a pomalo sam se osećao kao poslednja budala. Nije mi se dopadalo to, što dolazi vikend. Jedno sam sasvim bio siguran. Ono što je trebalo da se reši između nas dvoje, a dovoljno sam je poznavao, rešiće se u četri oka, bez telefona. Treba izdržati ovih par dana. Treba. Ali kako?
Proveo sam vikend sa prijateljima, trudeći se da što manje budem sam. Samoća ubija. Misli lutaju i sve se opet završava na nju. Dan je bio nekako dobar, ali noću su bile zaista teške. Malo sam spavao. Dosta plakao. Pitajući se uvek iznova, zašto se to baš meni dešava. Snovi su bili teški. Uvek sam se budio mokar od znoja. Čak sam i mobilni isključio. Nedelja uveče. Najzad! Istuširao se, popio nešto za smirenje i zaspao. Nećete verovati, kakva me je jeza hvatala, toga jutra kada sam krenuo na posao, pri pomisli da je moram sresti. Agonija. Šta da kažem? Kako da se ponašam? Šta će biti? Ponedeljak je na svu sreću protekao mirno. Imao sam kolegijum, kao i svakog sumornog ponedeljka. To je dobro. Nikada ga nisam voleo, ali sada po prvi put ću utucati par sati, a posle, posle će mo videti. Verovatno zbog lošeg spavanja i još goreg izgleda, generalni mi je rekao da uzmem par slobodnih dana i odem negde. Da, ali gde? Zvonio je mobilni!
-'' Ćao tata!'', prepoznao sam glas sa druge strane, bila je to moja ćerka.
-'' Volela bih da odem sa tobom do Sofije! Svakako ako možeš da izmeš niki slobodan dan.'', nastavila je ona;'' I sam znaš da nisam bila kod sestre i tetke 10 godina!''
Bingo!! Ovo je dobra ideja. Bar ću se skloniti na neki dan iz firme, a sa druge strane udovoljiću ćerki.
-''Dogovoreno mala. Smatraj da je učinjeno. Polazimo sutra. Pakuj kofere! Ćao! ''.
Moja ćerka, devojka od sada već 18 godina, inače razvedeni smo već pet godina, ali mala živi kod moje bivše žene. Ideju koju je dala, mogla je da me spasi agonije.
Sledećeg dana krenuli smo za Sofiju. Put je bio dobar, a dan sunčan. Vreme koje smo proveli u Sofiji, nepamtim. Bar ne onih prvih par dana. Bilo je bezveze to što sam misli da ću lako zaboraviti ono što se desilo. Noćima sam sedeo na balkonu i zverao u svetlima Bugarske prestonice, tražeći odgovor. Moram o svemu malo trezvenije da razmislim.
OK. Tu smo gde smo. Deslo se. Nije trebalo, ali se desilo to, to kako se beše ono kaže, a da ljubav . Šta sad? Ona, kada kažem ona, ja uvek mislim samo na nju. Evo čak i sada dok pišem ove redove. Opet se čuju otkucaji usplahirenog srca. Ona je zaista predivna osoba, samo.....samo ima jedna malenkost. Malenkost koja ruši sve. Udata je i ima dvoje predivne dece. Jedno dete ima 4 godina, a drugo 5. Naj bolje bi bilo da se sve ovo nije ni dogodilo. Naj bolje.
Nakon provedenih par predivnih dana u Sofiji, bližio se vikend i put nazad. Stigli smo kući kasno poslepodne. Ćerku sam odvezao do njenog stana, a ja, ja sam se vratio svojoj kući. Još jedna nemirna noć. Još jedna noć. Proći će, znam to!
Običaj kod nas u firmi je da kada neko ode na put, van države, po povratku počasti duštvo kolačima, i pićem karakterističnim za tu državu.
Momak iz obezbeđenja se nasmejao i poželeo mi dobro jutro. Ušao sam u kancelariju, otvorio piće, masline i kolače. Okrenuo sam telefon i pozvao, pogađate. Nju – ma ne! Pozvao sam njenog kolegu, da zajedno dođu na čast. Očekivao sam da će se osećatio neprijatno, ako pozovem samo nju. A ovako ako dođe ceo tim, ipak će biti drugačije.
Moj kolega, inače jako dobar prijatelj, odgovorio mi je onako usput:
-''Mislim da bi trebalo da ti nju pozoveš da dođe, znaš ja eto pijem kafu!''
Pomalo mi je bilo čudno ovo njegovo izbegavanje prenošenja informacije koleginici. Do sada je uvek to činio. Mada iskreno govoreći, svi su bili svesni da se nešto dešava između nas dvoje, ali izgleda da niko nije hteo to glasno da kaže. Jednostavno nisu hteli da se mešaju, što je potpuno ispravno. Jedino što mi je ostalo je to da je nazovem. Okrenuo sam njen broj. Telefon je zvonio. Prvi put, drugi put...
-''Da'', čuo se njen glas sa druge strane. Neznam ni sam, koliko mi je bilo potrebno snage da izgovorim prvu reč. Uspeo sam nekako, izustio sam napokon:
-''Ćao, Tatjana! Kristijan. Hajde kada završite sa kafom, dođite kod mene u kancelariju. Došao sam iz Sofije, pa je red da se malo počastimo.''
-''OK! Ćao!'' rekla je i prekinula vezu.
Tišina. Nisam hteo u prvi mah da zovem nikog sem ljude iz jednog tima, a i onako nije bilo mesta za više. Kada oni odu, pozvaću druge. I tako redom. U mislima sam preturao, naredni splet događaja.
Neko je pokucao na vratima i ušao. Bila je to ona. Sama!!
-''Ćao!'' rekla je i zatvorila vrata,
-''A drugi, gde su drugi?'', pitao sam?
-''Znaš kakvi su oni, piju kafu po pola sata!'' rekla je prilazeći mome stolu.
(nastaviće se)
© 2012 Christian Forty
Proveo sam vikend sa prijateljima, trudeći se da što manje budem sam. Samoća ubija. Misli lutaju i sve se opet završava na nju. Dan je bio nekako dobar, ali noću su bile zaista teške. Malo sam spavao. Dosta plakao. Pitajući se uvek iznova, zašto se to baš meni dešava. Snovi su bili teški. Uvek sam se budio mokar od znoja. Čak sam i mobilni isključio. Nedelja uveče. Najzad! Istuširao se, popio nešto za smirenje i zaspao. Nećete verovati, kakva me je jeza hvatala, toga jutra kada sam krenuo na posao, pri pomisli da je moram sresti. Agonija. Šta da kažem? Kako da se ponašam? Šta će biti? Ponedeljak je na svu sreću protekao mirno. Imao sam kolegijum, kao i svakog sumornog ponedeljka. To je dobro. Nikada ga nisam voleo, ali sada po prvi put ću utucati par sati, a posle, posle će mo videti. Verovatno zbog lošeg spavanja i još goreg izgleda, generalni mi je rekao da uzmem par slobodnih dana i odem negde. Da, ali gde? Zvonio je mobilni!
-'' Ćao tata!'', prepoznao sam glas sa druge strane, bila je to moja ćerka.
-'' Volela bih da odem sa tobom do Sofije! Svakako ako možeš da izmeš niki slobodan dan.'', nastavila je ona;'' I sam znaš da nisam bila kod sestre i tetke 10 godina!''
Bingo!! Ovo je dobra ideja. Bar ću se skloniti na neki dan iz firme, a sa druge strane udovoljiću ćerki.
-''Dogovoreno mala. Smatraj da je učinjeno. Polazimo sutra. Pakuj kofere! Ćao! ''.
Moja ćerka, devojka od sada već 18 godina, inače razvedeni smo već pet godina, ali mala živi kod moje bivše žene. Ideju koju je dala, mogla je da me spasi agonije.
Sledećeg dana krenuli smo za Sofiju. Put je bio dobar, a dan sunčan. Vreme koje smo proveli u Sofiji, nepamtim. Bar ne onih prvih par dana. Bilo je bezveze to što sam misli da ću lako zaboraviti ono što se desilo. Noćima sam sedeo na balkonu i zverao u svetlima Bugarske prestonice, tražeći odgovor. Moram o svemu malo trezvenije da razmislim.
OK. Tu smo gde smo. Deslo se. Nije trebalo, ali se desilo to, to kako se beše ono kaže, a da ljubav . Šta sad? Ona, kada kažem ona, ja uvek mislim samo na nju. Evo čak i sada dok pišem ove redove. Opet se čuju otkucaji usplahirenog srca. Ona je zaista predivna osoba, samo.....samo ima jedna malenkost. Malenkost koja ruši sve. Udata je i ima dvoje predivne dece. Jedno dete ima 4 godina, a drugo 5. Naj bolje bi bilo da se sve ovo nije ni dogodilo. Naj bolje.
Nakon provedenih par predivnih dana u Sofiji, bližio se vikend i put nazad. Stigli smo kući kasno poslepodne. Ćerku sam odvezao do njenog stana, a ja, ja sam se vratio svojoj kući. Još jedna nemirna noć. Još jedna noć. Proći će, znam to!
Običaj kod nas u firmi je da kada neko ode na put, van države, po povratku počasti duštvo kolačima, i pićem karakterističnim za tu državu.
Momak iz obezbeđenja se nasmejao i poželeo mi dobro jutro. Ušao sam u kancelariju, otvorio piće, masline i kolače. Okrenuo sam telefon i pozvao, pogađate. Nju – ma ne! Pozvao sam njenog kolegu, da zajedno dođu na čast. Očekivao sam da će se osećatio neprijatno, ako pozovem samo nju. A ovako ako dođe ceo tim, ipak će biti drugačije.
Moj kolega, inače jako dobar prijatelj, odgovorio mi je onako usput:
-''Mislim da bi trebalo da ti nju pozoveš da dođe, znaš ja eto pijem kafu!''
Pomalo mi je bilo čudno ovo njegovo izbegavanje prenošenja informacije koleginici. Do sada je uvek to činio. Mada iskreno govoreći, svi su bili svesni da se nešto dešava između nas dvoje, ali izgleda da niko nije hteo to glasno da kaže. Jednostavno nisu hteli da se mešaju, što je potpuno ispravno. Jedino što mi je ostalo je to da je nazovem. Okrenuo sam njen broj. Telefon je zvonio. Prvi put, drugi put...
-''Da'', čuo se njen glas sa druge strane. Neznam ni sam, koliko mi je bilo potrebno snage da izgovorim prvu reč. Uspeo sam nekako, izustio sam napokon:
-''Ćao, Tatjana! Kristijan. Hajde kada završite sa kafom, dođite kod mene u kancelariju. Došao sam iz Sofije, pa je red da se malo počastimo.''
-''OK! Ćao!'' rekla je i prekinula vezu.
Tišina. Nisam hteo u prvi mah da zovem nikog sem ljude iz jednog tima, a i onako nije bilo mesta za više. Kada oni odu, pozvaću druge. I tako redom. U mislima sam preturao, naredni splet događaja.
Neko je pokucao na vratima i ušao. Bila je to ona. Sama!!
-''Ćao!'' rekla je i zatvorila vrata,
-''A drugi, gde su drugi?'', pitao sam?
-''Znaš kakvi su oni, piju kafu po pola sata!'' rekla je prilazeći mome stolu.
(nastaviće se)
© 2012 Christian Forty
