Banalna usamljenost;

Šetajući ulicom, po kiši, blatu i truleži... setim se da sam još letos tražila posao kao luda. A sada leta više i nema, polako je otišlo, može se reći da se nije ni pozdravilo kako treba, obično se odjavi nekim žestokim nevremenom, bar je tako bilo poslednjih nekoliko godina... I šta je sad drugačije?

Mislim nešto, gde god da krenem, šta god da uradim, neću izbeći ljude. A letos, na 40 stepeni, omladinska mi je našla posao.
Neću da se žalim, jesam radila za džabe, ali je lokacija bila sasvim fensi. Da se čovek zapita ima li smisla ulaziti unutra po te i tako zarađene pare, a kad jednom uđeš, više nema napolje... i tu iskusim lepotu radničkog života.

Ipak, ništa nije lepo i nema tu čar kao rad sa ljudima. Na svaka dva koraka novo lice, novi zahtev, novi član naše vesele zajednice željan informacija o cenama koje su samo u njegovoj glavi okarakterisane kao previsoke ili preniske... ako su preniske možda odluči da ih ne kupi jer preniske cene nije teško prepoznati na ulici. Šta će reći ortacima, zar na popustu???

Elem, niko, i ništa..... i nikada neće biti kao ona.
Ušla je jedne vrele večeri držeći ćerku za ruku, prolazila je, pomalo nervozno dodirujući robu, izgubljenog izraza lica, misli su joj bile ko zna gde, a oči oslikavale nesklad između godina koje je ostvarilo njeno fizičko telo sa dušom. Raspitivala se za žensku garderobu pa su je uputili u deo u kome sam eto, igrom slučaja, bila ja.
Mislim da nisam došla na posao umornija. Gledala sam je krvavim očima i razmišljala kako možda želi da razgovara, a mene bi razgovor razbudio. Sa ćerkom, izgleda, nije imala puno dodirnih tačaka.
Ubrzo je primetila da radim tu iako nisam imala uniformu, nama indijancima iz omladinske nisu je nudili, a bogme nismo je ni mi tražili..... Dok mi je prilazila u momentu se pokajah što sam poželela da joj pomognem. Oči su joj zakolutale i ja odjednom ugledah samog sotonu u širokoj pamučnoj majici i pantalonama koje su, družeći se sa njenim telom, dobile neobičan, klinast izgled. Kako mi se bližila podvaljak joj je bivao sve veći i veći dok nije došao do stomaka, onog momenta kad bi se izbečila postavljajući mi pitanje čija se važnost poredila sa granicama samog Univerzuma osetila bih njenu šizofreniju direktno pod levom miškom, tu negde iza rebara.
Njena sredovečna, mršava i takođe nervozna ćerka ubrzo se udaljila, shvativši da je dobila par minuta samo za sebe.
"Aaaa, je l' vi radite ovde?" Pitala me je najpre pitomo posmatrajući krpe na stolu, pored lutke.
"Da, izvolite, šta vam treba?"
"Pa, ja bih nešto ako imate ovako... za mene?"
Tu dolazite do onog neugodnog trenutka kada shvatate da je svaki komentar suvišan, a vaš ukus može da bude jedina olakšavajuća okolnost. (Da li misli na to što je matora ušla u butik za omladinu, ili na činjenicu da je, debela kakva jeste, ušla u fensi butik?) Nakon par besmislenih predloga setih se te magične stvari, prostački nazvane "uvali kolegi".
"Gospođo, na donjem nivou imate tako malo elegantnije stvari, možete slobodno sići i pogledati".
Da li na sreću ili nesreću, troje njih okolo, u devet sati uveče, tražilo je neverovatno bitnu asistenciju te, opet, neverovatno bitne persone u okruženju - prodavačice. Dok su oni pričali svoje, ne, nemojte misliti da se ona ustručavala da i dalje postavlja pitanja.....
"A što su vam cene ovako visoke? Juuuuu pa je li moguće?" blaženi osmeh momentalno bi se transformisao u krajnje drski ton: "Ja ne znam da li bi meni ovo stajalo. Mnogo je to para, a ja hoću nešto da kupim..."
"Imate kabine, eto baš tu iza vas, možete probati..."
Spuštajući unutrašnji deo obrva, baca majicu na sto.
"Zar nemate ništa tako, običnih boja?"
...?
"Sve što imamo izloženo je, imate na donjem niv..." (žena iza me cima za ruku.....)
ONA je, mislim, ipak izostavila da prepipa police koje nije uspela dohvatiti. I tada nije sišla na donji nivo. Ali, ipak je odlučila da proba neke od majica u kabini.
"Jel' te, a kako mi stoji ova?"
Iako je ćerka pored već 10 puta izložila svoje mišljenje, njoj je potrebno da joj ja, stručno lice, dam sud o tome da li je ona načinila taj korak napred u odabiru prave, i jedine majice, koja je krojena baš za NJU, baš u tom momentu okačena da bi je ONA uočila i kupila.....
"Između te dve koje ste probali, ova ovde vam je malo komotnija..." kako reći debeloj babi da joj ne stoji majica pravljena za mršavu devojku?
"A imate li nešto drugo, a malo veće, ili nešto što me ne steže ovde 7%"/%)$$ i gde je to, a gde je???"
..... magacin? Pa do sad sam joj donela 4 majice, zar i petu?
"Bojim se da nemamo ništa slično..." štagod.....
"Ja ne znam da li da kupim..... a, šta ti misliš? Ne znam, kad bi bila bela ovakva, neću ja crno, baš ne volim crno.....
A da li imate bele ovakve?"
"Nemamo drugih boja, samo te što su izložene"..... stojim tako i razmišljam, e moja ti, ne radiš ovde ni nedelju dana a već si naučila da ti je laž na raspolaganju..... "Možete pogledati dole, doduše".....
"A ovakve bele?"
............................................................
Ostala je do pola jedanaest, to veče. Butik se zatvara u deset. 1000 ljudi je promarširalo ne uspevši ništa da sazna jer je ona pojela 50% mog vremena. Njena crvena pufnasta pojava udaljila se nakon izuzetnog napora koji je njena ćerka uložila ne bi li je nagovorila da najzad napusti objekat.
"Kasno je, mama, zar ne vidiš da zatvaraju???"
Jasno se mogao nazreti grč na njenom licu, licu koje je bolest njene majke upropastila više nego majku lično.

 

[Nešto]

Dva dana kasnije ušla je ponovo. Ovaj put sama. Ne, zaista ne krivim sirotu mršavu plavušu što je nije pratila i ovaj put. Poput deteta, ne prepoznajem lica osim onih koja vezujem za traumatična iskustva. ONA je jedna od onih ličnosti koje ne biste zapazili na ulici dok joj se zaista ne zagledate u oči. Unezvereni pogled kojim preleće preko šarenila, zenice koje nemaju mira i obrve koje svakih 10 sekundi nude drugu predstavu raspoloženja..... ljubičasto-crvenkasta suva, ispucala kosa, oštećena minivalom, u korenu je bila siva i izgledala kao da pluta na njenoj lobanji. Ali sve je to ono što vam svakodnevno promiče na ulici.....
("Nemoj me slati u ženski deo, ne sada, ne opet!!!")
Prva misao kad sam je ugledala. Ne, taj dan nisam imala čelične živce, znala sam šta me čeka i plašilo me je to. Uspela sam zaista dosta vremena da joj ne uhvatim pogled, iako sam osećala u duši, znala sam, nešto mi je jasno stavilo do znanja da je došla zbog mene..... da je jako želela ponovo da čuje moje mišljenje. Baš moje. Ali to vam je kao kada smrt dođe baš po vas. Iako zvuči laskavo, u suštini vas mnogo više plaši nego što vam imponuje. A strah je najprimitivnija ljudska emocija? Tako kažu oni učeni i pametni ljudi...
Dok sam tako tražila sebi zanimaciju, posao, nešto da radim, u nadi da me neće primetiti, u jednom momentu osetih neopisivo olakšanje. Nije tamo gde je bila. Pogledaću u kabinama, pitaću A. da li je tamo. Nije. Nije, otišla je.
Možda sam siroticu loše procenila, možda je bila na lekovima onaj dan, umesto obrnuto, kako sam najpre pomislila.
40 minuta kasnije, njena crvena čupa izvirila je sa stepeništa. Ovaj put je poslušala moj savet od juče i ipak sišla dole da pogleda. Nema ništa. A ja, ja sam otišla tamo gde nikako nisam smela da budem, u deo koji je pokrivao njena sasvim ograničena interesovanja. Bila sam na kabinama.
"Ja bih da probam ovu tuniku. Ali ne sviđa mi se ova crvena, imate li ovu zelenu samo veći broj?"
"Moraćete da pitate koleginicu, ja ne smem da napuštam kabine"
"C"..... nervozno je odmahnula rukom.
Nakon desetak minuta posmatranja istog seta haljina, ponovo se vratila sa istom haljinom u ruci uz pitanje:
"Ja bih da probam ipak ovu zelenu, možda mi je mala ali ne znam... da probam, a pošto je? Ne... ne vidim cenu nigde, gde su vam cene? Šta je ovo!!!?"
"Cena je... 1490, 1500 dinara, evo piše ovde."
"Ju pa što toliko???" Pogledala me je ljubopitivo, a onda se, pogađate? opet namrštila i unervozila. Nakon 15 minuta odlučila je da bez konsultacije proba, ipak proba tu haljinu, i nakon toga isprobavala je simultano nju i još jednu belu majicu narednih pedesetak minuta, sve vreme konstantno postavljajući 3 ista pitanja kojima je tek povremeno menjala redosled reči kako bi me zavarala.
Dok nije došlo vreme da odem na pauzu. Miris osušenog znoja osvojio je prostor sa kabinama i ja više ništa nisam mogla da uradim jer je sprej, osveživač prostorija, jednostavno bio suviše slab za takav izazov. Pauza? Da li mi se to neko odozgo nasmešio?
Mislim da u životu nisam bila toliko psihički iscrpljena. Razvučene, znojave majice ostale su kod kabina, prepuštene na milost i nemoilst njenom sumanutom tumačenju boja i izvučenih niti. Toliku sam matematiku prevalila preko glave, elektroniku, mehaniku, instrumente i pribor, bila sam na popisima koji su trajali do 1, što bi Ameri rekli, AM..... ali ništa se nije moglo porediti.
Izašla sam na terasu pored generatora, napolju je bilo 40 stepeni, a ispred mene šoljice posrkane kafe na plastičnom stolu, nekoliko različitih dnevnih novina i flaša koka-kole u kojoj je bila vodica narandžasto-smeđe boje, dopola napunjena opušcima. (Blagi Bože, kakav pogled, kakva atmosfera!!!?)
Svu tugu radničke klase prepoznaćete na pauzama. To je onaj jedan momenat kada vam slika prosto izdiktira ko ste, gde ste i šta ste. I koliko je sve to bljutavo, realno i jednostavno. Jedna vam se misao mota po glavi - ne, ne i ne! Ne ovako. Dok malo ne uđete u rutinu, pa vam ta slika postane svakodnevnica koju prihvatate, i odjednom to je mesto, taj prostor od možda 16-ak metara kvadratnih, opkoljen nekom užasno bučnom mašinom za koju niste 100% sigurni šta je, aparatima za gašenje požara i beskrajno visokim zidinama sa raspalom fasadom i ciglama koje vire, a svedoče da je zgrada, koja vas potpuno zaklanja, ili bombardovana ili deo odavno napuštenog pogona (što mi je nekako još tužnija varijanta)..... odjednom je taj majušni prostor sva vaša sloboda i izvor radosti, odjednom vi shvatate da živite za sledeći susret sa njim.
No, tako bi i bilo, da nisam slutila šta me čeka.
Tih 20 minuta kasnije, koji se u bruto iznosu uvek nekako oduže na pola sata, ona je i dalje bila tamo i isprobavala istu haljinu. Sada je već smrdela na daljinu i bilo mi je prilično jasno da je, nervozna i besna, sa svim tim promenama raspoloženja, u stvari imala užasno veliku tremu. Tu je još uvek, i ja moram tamo. Ne verujem!!!
"A kako je moguće da je tako skupa? Hajde ova bela, možda bih i dala 1000 dinara za nju, ne, koliko je? 950?"
.........
"Što ste vi toliko skupi? Od čega je napravljena ova majica, znaš li sastav?"
(Čitam sa deklaracije.....)
"Ja ne znam da li da je kupim".
Otišla je na 10 minuta. Vratila se da bi još jednom isprobala, da bi sa sigurnošću utvrdila da je donela ispravnu odluku u vezi kupovine dotičnog artikla, nećemo ga zvati ni haljinom ni tunikom. Dok izlazi iz kabine već dolazim u iskušenje da prekrijem nos obema rukama, onako baš da bi videla i shvatila što, pošto histerično prskanje osveživačem njoj izgleda ne znači ništa...
"Jao vidite izvukla se žica. Šta sad da radim, a baš sam htela da je kupim...?"
Gleda me. Bulji u mene kao da sam voćna torta. Počinje da se mršti i jasno mi stavlja do znanja da očekuje da joj nekako rešim problem. Da je zašijem, ili da iznedrim drugu, ili možda da je ubedim da to nije ništa strašno..... ali ja ne mogu više, ne mogu da odgovaram na suluda pitanja.
"Mnogo je skupa. Šta da radim kad je izašla žica? Kako sad da je uzmem?"
"To je na vama, ako želite uzmite je, ako ne želite ne morate."
"A kako je ovako pravite ja ne znam da nešto može ovako da se lako opara. Ne, baš nisam nešto ni sigurna da mi dobro stoji. Kako se vama sviđa?"
"Pa, kao što sam i rekla, lepo vam stoji, (samo ja ne mogu da odlučim umesto vas..... ma, da li sam blesava??? oćutim ovaj deo.....) ja bih je definitivno kupila da sam na vašem mestu!"
Oči su počele da mi pulsiraju. Svrbe me leđa, polako i sama počinjem da se znojim.
"Da, ali šta da radim sa ovim koncem? Kako se ovo pravi? Hoće li moći da se ušije?"
..... "Ne znam, gospođo, NISAM JE JA ŠILA!!!"

Tu se negde smorila i najzad odustala. Za njom je ostao rasut miris znoja, nekoliko razvučenih majica i jedna oštećena haljina. I eho u mojoj glavi. Da li je potrebno da kažem da ništa nije kupila?

Pomislih kako će narednih mesec dana, ako ima jednu, onu jednu kao što je ona, što s njom pije čaj i hrani mačke, pričati o svom putešestviju u poznati beogradski butik, u kome je shvatila da je današnja mladež mnogo besna i nestrpljiva, a u njeno vreme......... stvarno nije bilo tako.....

 

[Borac za prava zivotinja]

Lexo, ova priča me podseti na jedno moje iskustvo.
Pre par godina, kad sam prodavala stan, javila mi se, kao potencijalni kupac, izvesna gospođa u poznijim godinama. Omanjeg rasta, glomazna, napirlitana, sa drečavim, narandžastim karminom na ustima i nakinđurena zlatom - predstavila se kao penzionisani dr nečeg, povratnica iz Amerike.
Obilazila je mojih 80kvm ravno sat i kusur, zavirivala u svaki ćošak, čak i plakare otvarala (pod izgovorom da proveri ima li negde, slučajno, skrivene vlage). "Zašto imate tuš-kabinu, kad u kupatilu ima mesta za kadu?" Zašto vam je kuhinja ovde, a ne onde?" "Da sam na vašem mestu, sofu bih premestila uza zid, a ne ovako..."
Kurtoazno sam je ponudila kafom ... i tu sam se zayebala. Može kafa, ali bi radije čaj, ako imam od nane. Nana je zdrava za stomak. Sa medom, a ne sa šećerom. Med sipati drvenom kašičicom tek kad se čaj malo prohladi.
Udavila me je.
Sutradan je opet došla, i dovela nepodnošljivo nemirnu unuku, koja je jurcala kroz stan, treskala vratima, otvarala fioke, dok je njena baba mirno ispijala čaj, grebala mi se o cigarete i prepričavala mi ceo tok 20 godina provedenih u Americi, država Misuri.
Zatim je opet došla 2 dana kasnije, ovog puta sa foto-aparatom i, brzinom puža, škljocala na svaki ćošak stana.
Nijednom se nije izjasnila da li hoće da kupi stan.
Kada sam je, napokon, upitala šta misli, odgovorila je kako se još premišlja, ne zna... mora da se konsultuje sa mužem i sinom, pa i njih da dovede da pogledaju .... Javiće se, naravno, ovih dana.
Nije se više ni javila, ni pojavila.

Par meseci kasnije, kada sam to pričala jednom agentu za nekretnine, čovek je tačno znao o kome govorim; znao je njeno ime i prezime, čak mi je pokazao i njenu vizit kartu. Ispostavilo se da je dotična gospođa već mesecima tako ubijala vreme (i usamljenost?), šetajući od stana do stana i glumeći kupca.
Dokolica je čudo... Stvara isfrustrirane nezadovoljnike, koji nam, poput parazita, isisavaju energiju. A zašto mi to trpimo? - pitanje je. Zašto?
Iako sam znala pravi motiv ove dosadnjakovićke, skoro sasvim sam sigurna da bih je, da se javila još koji put, opet pustila da uđe i skuvala joj glupi čaj od nane. Mada, uopšte mi nije bila simpatična.
Ko je tu proklet?

Btw, priča ti je sjajna.

 

[MaliZen]

najezio sam se... menjaj posao ako vec nisi.
Idi u comtrade, ima konkurs za operatere. Tamo ovim retardima kapiram da mozes jednostavno da odglumis losu vezu... "shhh shhh.. prekida se gospodjo... shh shhh... pozovite opet mater vam *****.... shh shhh."