Juče sam se video sa nekim drugovima... i jedan mi je pričao priču o nekom momku, mojih godina, kome su roditelji platili školovanje u inostranstvu, Grčka, valjda, kome je palo na pamet da uči engleski jezik, pa su ga poslali u London kako bi „učio“, i „usput“ je za nedelju – dve potrošio par hiljada evra... pa žurke, ekskluzivne devojke, letovanja, kola, pa kako mu je obezbeđena budućnost kao direktor u nekom predzeću... i nakon te priče, osetio sam nešto što već dugo nisam osetio... Ljubomoru.
"Kako to da se ja borim, radim za svaki dinar, dok neko dobija brdo novca da bi "učio engleski" i zezao se? Kako to da je on uvek imao sigunost iz svojih roditelja, dok sam ja rano morao da naučim da ću do kraja svog života morati da se oslonim na sebe kako bi se razvijao, da me niko neće spasiti sem mene samog..." - i slične misli su se nizale jedna za drugom, "nije fer" isl.
Neka bujica, ma kakva bujica, oluja snažnih osećanja je odjednom ušla u mene... bes, ljutnja, ljubomora, tuga, razočarenje, zbunjenost... Identifikovao sam se sa tim momkom jer je mojih godina, i kao da je njegov uspeh nekako moj uspeh kočio, i osetio sam mržnju prema njemu, iako ga i ne poznajem...
Ovde ću podeliti sa vama način na koji sam se suočio sa tim emocijama u glavi i kako sam prebrodio to osećanje koje je uzrok nepotrebne patnje velikog broja ljudi... nadam se da će vam ovaj blog biti od pomoći...
I da nastavim, nekako, osetio sam se čudno... Stvarno dugo nisam osetio tako snažnu emociju...
Ljubomora je po meni, osećanje da uspeh ili sreća neke druge osobe nekako smeta mom sopstvenom uspehu i sreći... Kao da se takmičim sa svima oko mene... Osećao sam se kao da sam ja na jednoj strani ringa, protiv drugih ljudi na drugoj strani... nakon što sam se te noći rastao od drugova, išao sam ulicom i razmišljao... Znao sam da to osećanje ni na koji način ne pomaže... Da čak koči moj razvoj, jer gubim vreme na razmišljanje koje nema nikakav ishod sem da me razbesni... I sve je bilo tako – nelogično, idem dakle ulicom, mrak, prolaze momak i prelepa, predivna devojka pored mene... i nekako sam ponesen svim tim osećanjima postao ljubomoran na tog momka...Iako njega i nju vidim prvi put u životu! Ako je on „dobio“ tu predivnu devojku, znači da ja automatski ne mogu da imam prelepu devojku. On je pobedio. Ja izgubio.
Znam da sad to zvuči nelogično, ali ja i nisam razmišljao, ja sam osećao. I onda sam čak shvatio potpunu nelogičnost celog tog razmišljanja, i kao da sam sam sebi pričao argumente kako i zašto je to sve nelogično, ali to je samo pojačalo emocije... Počeo sam da pričam sebi kako svako ima svoj put, kako je nelogično biti besan na nekog kome su rodielji pružili sve, to nema nikakve veze samnom, da me takva osećanja samo koče... ali to ništa nije pomoglo, emocije su bile sve jače i jače, kao kad nekog ujede pas, i što se više bori sa njim, to on više stiska i napada...
I došao sam kući, sav besan... i shvatio sam da nešto moram preduzeti... I odgovor je sam došao kad sam ga prizvao...
Zamislimo da je ljubomora i čitav skup emocija poput besa, tuge, razočarenja itd. jedna velika oluja...
Sa olujom ne možemo da se borimo... Ona će doći i otići, hteli mi to ili ne, bilo bi nemoguće da kad oluja u vašem gradu počne, vi izađete napolje i pokušate da je oterate... Isto tako je nemoguće eliminisati osećanja... ona su najčešće reakcija na nešto... i kad dođu, teško da se nekim argumentom možemo izboriti i otkloniti ih...
Druga stvar, kad pogledamo oluju, možemo biti uznemireni. Ipak sva ta buka, grmljavina, kiša, vetar, može biti neprijatno. Ali postoji i neka smirenost koju takođe možemo iskusiti... iako emocije dolaze iz svesti one nisu svest, i imate divnu mogućnost izbora, da stanete, udahnete duboko, i posmatrate „oluju“... To neće otkloniti emocije, one će i dalje biti prisutne... ali ćete početi da ih vidite iz trećeg lica, umesto da se indetifikujete sa njima... Tako isto može napolju duvati jak vetar, padati kiša, i jako grmeti, ali možete mirno da posmatrate sadašnjost, i da mirno izaberete da se ne indetifikujete sa njom, već samo da je posmatrate. Posmatram oluju, ali ne postajem oluja.
Kad iskusimo ovakvu promenu pogleda na stvari, počinjemo da budemo čudno opčinjeni samim fenomenom... Kao da gledamo film. To ne mogu nazvati osećanje, to je nešto drugo...
Tako kad se osećate tužno, ljuto, ljubomorno na nekog, možete stati i primetiti drugačiju prirodu cele te stvari... Da bi primetili taj „događaj“, „senzaciju“, morate otići izvan te trenutne oluje i jednostavno biti svedok tog događaja... Kao što rekoh, ne bih to nazvao osećanjem, već to je nešto kao radost, ili tako nekako bi mogli da nazovemo to stanje... Svest možda?
Tako da tuga nije više tuga, to prerasta u nešto drugo... u nešto čak i divno... tada ne osuđujem svoja osećanja, ne pokušavam da ih sprečim, ne ocenjujem ih, samo stanem, i posmatram... To je divno iskustvo, umesto da se suprodstavljamo svojim emocijama, mi ih prihvatamo. Tako otkrivamo neku tihu radost, iza osećanja koje je inače neprijatno...
Ni jedna oluja ne traje večno, čak su veoma trenutne... Ali možete produžiti osećanje oluje tako što ćete se indetifikovati sa njim... vezati za nju, pratiti oluju gde god da ide... Tako sam i ja pratio tu ljubomoru, i jačao je kad je par prošao pored mene... Ali ako ostanemo mirni i posmatramo oluju, ona će proći i nestati nekud... Nema potrebe da se opiremo ovim osećanjima, niti da se indetifikujemo sa njima. Ona su prirodni deo života, realnosti, svega...
Polako izlazim iz tog stanja, iako se ne osećam kao da je sve prošlo, polako se oluja smiruje, i vidim da ja uopšte ne bih ni pisao sve ove blogove, da ne želim da se vi razvijate. Ustvari, bilo bi lepo da ste razvijeni, i više od mene, onda će vaš razvoj povući mene, ma da to nije ni bitno, ne postoji više i manje... Sve što vi ili ja posedujemo, je trenutno, postoji sada, ali će pre ili kasnije nestati, tako da se ne treba previše vezati za stvari, sve se menja, već treba uživati u životu koji se stalno odmotava pred nama i donosi nam nešto novo...
"Kako to da se ja borim, radim za svaki dinar, dok neko dobija brdo novca da bi "učio engleski" i zezao se? Kako to da je on uvek imao sigunost iz svojih roditelja, dok sam ja rano morao da naučim da ću do kraja svog života morati da se oslonim na sebe kako bi se razvijao, da me niko neće spasiti sem mene samog..." - i slične misli su se nizale jedna za drugom, "nije fer" isl.
Neka bujica, ma kakva bujica, oluja snažnih osećanja je odjednom ušla u mene... bes, ljutnja, ljubomora, tuga, razočarenje, zbunjenost... Identifikovao sam se sa tim momkom jer je mojih godina, i kao da je njegov uspeh nekako moj uspeh kočio, i osetio sam mržnju prema njemu, iako ga i ne poznajem...
Ovde ću podeliti sa vama način na koji sam se suočio sa tim emocijama u glavi i kako sam prebrodio to osećanje koje je uzrok nepotrebne patnje velikog broja ljudi... nadam se da će vam ovaj blog biti od pomoći...
I da nastavim, nekako, osetio sam se čudno... Stvarno dugo nisam osetio tako snažnu emociju...
Ljubomora je po meni, osećanje da uspeh ili sreća neke druge osobe nekako smeta mom sopstvenom uspehu i sreći... Kao da se takmičim sa svima oko mene... Osećao sam se kao da sam ja na jednoj strani ringa, protiv drugih ljudi na drugoj strani... nakon što sam se te noći rastao od drugova, išao sam ulicom i razmišljao... Znao sam da to osećanje ni na koji način ne pomaže... Da čak koči moj razvoj, jer gubim vreme na razmišljanje koje nema nikakav ishod sem da me razbesni... I sve je bilo tako – nelogično, idem dakle ulicom, mrak, prolaze momak i prelepa, predivna devojka pored mene... i nekako sam ponesen svim tim osećanjima postao ljubomoran na tog momka...Iako njega i nju vidim prvi put u životu! Ako je on „dobio“ tu predivnu devojku, znači da ja automatski ne mogu da imam prelepu devojku. On je pobedio. Ja izgubio.
Znam da sad to zvuči nelogično, ali ja i nisam razmišljao, ja sam osećao. I onda sam čak shvatio potpunu nelogičnost celog tog razmišljanja, i kao da sam sam sebi pričao argumente kako i zašto je to sve nelogično, ali to je samo pojačalo emocije... Počeo sam da pričam sebi kako svako ima svoj put, kako je nelogično biti besan na nekog kome su rodielji pružili sve, to nema nikakve veze samnom, da me takva osećanja samo koče... ali to ništa nije pomoglo, emocije su bile sve jače i jače, kao kad nekog ujede pas, i što se više bori sa njim, to on više stiska i napada...
I došao sam kući, sav besan... i shvatio sam da nešto moram preduzeti... I odgovor je sam došao kad sam ga prizvao...
Zamislimo da je ljubomora i čitav skup emocija poput besa, tuge, razočarenja itd. jedna velika oluja...
Sa olujom ne možemo da se borimo... Ona će doći i otići, hteli mi to ili ne, bilo bi nemoguće da kad oluja u vašem gradu počne, vi izađete napolje i pokušate da je oterate... Isto tako je nemoguće eliminisati osećanja... ona su najčešće reakcija na nešto... i kad dođu, teško da se nekim argumentom možemo izboriti i otkloniti ih...
Druga stvar, kad pogledamo oluju, možemo biti uznemireni. Ipak sva ta buka, grmljavina, kiša, vetar, može biti neprijatno. Ali postoji i neka smirenost koju takođe možemo iskusiti... iako emocije dolaze iz svesti one nisu svest, i imate divnu mogućnost izbora, da stanete, udahnete duboko, i posmatrate „oluju“... To neće otkloniti emocije, one će i dalje biti prisutne... ali ćete početi da ih vidite iz trećeg lica, umesto da se indetifikujete sa njima... Tako isto može napolju duvati jak vetar, padati kiša, i jako grmeti, ali možete mirno da posmatrate sadašnjost, i da mirno izaberete da se ne indetifikujete sa njom, već samo da je posmatrate. Posmatram oluju, ali ne postajem oluja.
Kad iskusimo ovakvu promenu pogleda na stvari, počinjemo da budemo čudno opčinjeni samim fenomenom... Kao da gledamo film. To ne mogu nazvati osećanje, to je nešto drugo...
Tako kad se osećate tužno, ljuto, ljubomorno na nekog, možete stati i primetiti drugačiju prirodu cele te stvari... Da bi primetili taj „događaj“, „senzaciju“, morate otići izvan te trenutne oluje i jednostavno biti svedok tog događaja... Kao što rekoh, ne bih to nazvao osećanjem, već to je nešto kao radost, ili tako nekako bi mogli da nazovemo to stanje... Svest možda?
Tako da tuga nije više tuga, to prerasta u nešto drugo... u nešto čak i divno... tada ne osuđujem svoja osećanja, ne pokušavam da ih sprečim, ne ocenjujem ih, samo stanem, i posmatram... To je divno iskustvo, umesto da se suprodstavljamo svojim emocijama, mi ih prihvatamo. Tako otkrivamo neku tihu radost, iza osećanja koje je inače neprijatno...
Ni jedna oluja ne traje večno, čak su veoma trenutne... Ali možete produžiti osećanje oluje tako što ćete se indetifikovati sa njim... vezati za nju, pratiti oluju gde god da ide... Tako sam i ja pratio tu ljubomoru, i jačao je kad je par prošao pored mene... Ali ako ostanemo mirni i posmatramo oluju, ona će proći i nestati nekud... Nema potrebe da se opiremo ovim osećanjima, niti da se indetifikujemo sa njima. Ona su prirodni deo života, realnosti, svega...
Polako izlazim iz tog stanja, iako se ne osećam kao da je sve prošlo, polako se oluja smiruje, i vidim da ja uopšte ne bih ni pisao sve ove blogove, da ne želim da se vi razvijate. Ustvari, bilo bi lepo da ste razvijeni, i više od mene, onda će vaš razvoj povući mene, ma da to nije ni bitno, ne postoji više i manje... Sve što vi ili ja posedujemo, je trenutno, postoji sada, ali će pre ili kasnije nestati, tako da se ne treba previše vezati za stvari, sve se menja, već treba uživati u životu koji se stalno odmotava pred nama i donosi nam nešto novo...
.
.
i tako to... mozda i taj sa lepom devojkom nije srecan jer nema nesto drugo, onaj sto je prosao sve nema nesto trece i sigurno bi i oni tebi ''zavidili'' na nekom delu tvog zivota,... prema tome- nista nije savrseno! uzivaj i nadji srecu i u malim zadovoljstvima.