Moj sin i ja - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Borac za prava zivotinja

Moj sin i ja

Oceni ovaj blog
Pre neki dan konstatujem kako je došlo vreme da moj stariji sin izvadi prvu ličnu kartu. On negoduje što mora da ustane rano, a ja znam i zbog čega: ne ustaje mu se pre podneva jer svake noći, sve do zore, četuje i lunja po nekim forumima (mamin sin ).
Objašnjavam mu kliše: redove i stajanje pred šalterom a on s gađenjem mreška nos, mrsi sebi nešto u bradu i, na kraju, preko volje pristaje da odemo do MUP-a, udaljenog nešto više od 300m od našeg stana.

Nije razmažen ništa više od prosečnog beogradskog srednjoškolca; možda čak i manje.
Jednostavno, njegove godine nose obeležje slatkog bunta – sa ili bez razloga.

Sedim, spremna, za trpezarijskim stolom i čekam da on doručkuje, istušira se i obuče. "Brzo ću", kaže mi. Treba mu pola sata za rasanjivanje, petnaestak minuta da nešto pojede, dvadesetak minuta za tuširanje, dobrih petnaest za feniranje (otkako se ošišao, mada - mereno vremenom utrošenim na češljanje i feniranje – uviđam svega 5 min. razlike u odnosu na ranijih dvadeset minuta), desetak minuta za oblačenje i obuvanje (ako se posreći pa iz prve smisli šta će obući; u protivnom, duplo više).

I, tako – ucrvljah se za trpezarijskim stolom. Sat i po nakon što sam ga probudila, moj sin je spreman za polazak, svež, mirišljav i napokon potpuno rasanjen.

Na putu do zgrade MUP-a iz fotografske radnje podižemo njegove taze slike. Vrlo je kritičan prema svom izgledu; ne sviđa mu se što je morao da skloni šiške sa čela (mamin sin ). Kažem mu da je baš zgodno ispao na fotografijama, i da me na njima podseća na Breda Pita. Nezadovoljan je; nikako mu se ne sviđa Bred Pit, hteo bi da liči na Kristijana Bejla, novog Betmena.

Dok koračamo, primećujem da je, takoreći preko noći, postao visok. Kaže da je na poslednjem merenju u gimnaziji imao 1,83, a meni se čini da ima još koji centimetar pride.
Inače, moj sin ide u gimnaziju u koju sam išla i ja i, čak, nekim sticajem okolnosti, sedi u istoj učionici, u istoj klupi pored prozora.

U MUP-u je uobičajena gužva. Ne radi im klima uređaj. Užasno je vruće. Smrdi na mešavinu duvana i znoja. Službenica na šalteru za kupovinu obrazaca jede pogačice i daje mi formular nakon što je masne prste na brzinu i, tobože diskretno, obrisala o krajeve svoje bluze. (Ne znam kako je to uspela, jer joj je bluza tesna kao čarapa.) Mlada je, zgodnjikava, i krajičkom usana smeška se mom sinu. "Vaša prva lična karta?" pita ga. On klima glavom. "Ko bi rekao", obraća mu službenica nekakvim umiljatim tonom.
Vidim – moj sin ne primećuje njeno treptanje i koketni ton, ne zuri joj u dekolte već gleda negde kroz musavi prozor.

"Zgodna je", kažem mu dok stojimo u redu ispred sobe br.8.
"Ko?"
"Ona devojka sa šaltera".
"Ne znam", odgovara, "nisam obratio pažnju. Zar je tamo bila neka devojka?"
Ćutim. Ne znam šta bih mu kazala.

Pored mene stoje sredovečan muškarac i mlada ženska osoba – otac i ćerka. Ispostavlja se da su došli zbog istog razloga. Muškarac je raspoložen za ćaskanje sa mnom; vidim - neki prijatan i druželjubiv lik. Pošto je primetio da se moja hemijska polomila, ljubazno mi nudi svoju kako bih ispunila formular. Nudi mi čak i svoja leđa da na njih podmetnem to parče papira. Moj sin je zgranut, prevrće očima. "Imaš MOJA leđa, mama", šapuće mi.
Uzvraćam mu kiselim šapatom da je gori pandur od pravog pandura.

Nakon skoro sat vremena čekanja, ulazimo u sobu br. 8.Opet žena - službenica, toliko naraslih bokova da previru preko stolice poput uskvašenog testa, uzima dokumentaciju iz moje ruke, prevrće, prevrće... "Ako je prva lična karta, onda morate otići u sobu br.4.", kaže. "Ali, rekli su mi da dođemo ovde", bunim se. "Ne znam ja, gospođo, ko vam je i šta rekao... Ovo nije TA soba", odgovara nemilosrdno, vraća mi fasciklu i viče: "Daljeee!"

Po izlasku iz sobe pod nesrećnim brojem 8, moj sin gunđa: "Izem ti sistem" (mamino dete )

U sobu br. 4 ulazimo relativno brzo, nakon svega petnaestak minuta čekanja. Tamo nas dočekuje (opet!) žena, uzima dokumenta i pita: "Ko vam je rekao da dođete kod mene?" "Službenica iz sobe br. 8", odgovaram, osećajući kako mi se znoj već sliva niz leđa.
"Ccccc.... To mora da je ona nova, zamena... Znate šta, idite vi sad lepo u sobu br.1, na kraju hodnika. Za prvu ličnu kartu mora da se zakaže."
"Šta da se zakaže?" pitam.
"Pa postoji procedura".
"Kakva procedura?" - uporna sam.
"Sve će vam lepo objasniti u sobi br.1."

Odlazimo (lepo) u sobu br. 1, na kraju hodnika, gde nam (lepo) objašnjavaju (DVE žene koje puše, ispijaju kafu i tamane kikiriki u ljusci) da je sve bilo pogrešno, od samog starta, tj. da je trebalo odmah doći kod njih. "Ali, kako sam to mogla znati?" pitam napola ljutito. "Pobogu, skoro dva sata se vrzmamo po hodniku i sobama. Kakva vam je to organizacija?"

Jedna od njih me gleda preko naočara i kaže lažno saosećajnim tonom: "Znam kako vam je...", pa nastavlja: "Zamislite kako je tek nama: uvek gužva, vidite i sami uslove u kojima radimo, dolaze nam svakavi ljudi... a klima crkla".
Prosto mi dođe da zaplačem od navale sažaljenja, ali me sin vraća u realnost glasno izgovorenom rečenicom: "Izem vam sistem."
Pri tom se šarmantno osmehuje. Poznajem taj sinovljev osmeh – na usnama, kao i u krupnim, plavim očima; taj osmeh otkriva jamice na obrazima i svakog raskravi, zbog njega svaka ljutnja pada u vodu. To mu je urođeno, kao i sposobnost ležerne i neposredne komunikacije sa ljudima koje prvi put sreće.

Žena mu uzvraća osmehom. "Znači, prva lična karta, a? Sad ćemo to da sredimo", kaže ona. "Evo, ubacila sam te u prvi slobodan termin, za dve nedelje". Upisuje njegovo ime i prezime u veliku svesku a njemu daje papirić na kome je naškraban datum "ulaska u proceduru."
"Baš ste ljubazni. Hvala vam", kaže moj sin. Samo ja mogu da osetim trunku ironije u njegovom glasu; ona ne može, ne poznaje ga, nije mu majka. Znam zašto je takav moj sin – istinska umetnička duša, sanjar. Prvi put se suočio sa birokratijom... grozi se zagušljive atmosfere, uzaludnih čekanja u redovima, smrada duvana i znoja, ljuski kikirikija koje su se rasule po stolu sobe br.1... aljkavosti i traljavosti.... svega onog što odstupa od njegovog poimanja reda. Suočavao se sa svim i svačim u ovoj zemlji, kao i ostali pripadnici mlađih generacija... ali ne uspeva da ogugla. Hteo bi da menja svet, misli da je to moguće.
"A ti si lep dečko", odgovara mu žena.

Vraćamo se kući, žedni, znojavi ali zadovoljni što smo makar nešto uradili. Ej, nije mala stvar: zakazali su nam ulazak u proceduru!
"Znaš, mama, ponekad mi je žao što sam se rodio ovde", priča mi usput, moj pomalo zamišljen sin. "Ili da sam makar sposoban za ravnodušnost ... kao neki."
"Dobar si baš takav, kakav jesi."
"Voleo bih da živim negde drugde."
"Samo zbog ove glupe situacije oko lične karte?"
"Ne", kaže. "Ma, ne razumeš ti to..."
"Kaži mi, razumeću... Pa majka sam ti."
"E, na to nemam primedbi", odgovara moj visoki, odjednom tako odrasli sin.

Kod kuće odmah uključuje kompjuter i stavlja jednu od fotografija u skener; znam i zašto - da bi je posle, mejlom, prosledio nekom, njemu bitnom... negde, tamo daleko.

Pošalji "Moj sin i ja" na Facebook Pošalji "Moj sin i ja" na Google Pošalji "Moj sin i ja" na My Yahoo! Pošalji "Moj sin i ja" na Live Pošalji "Moj sin i ja" na MySpace Pošalji "Moj sin i ja" na Twitter Pošalji "Moj sin i ja" na Digg Pošalji "Moj sin i ja" na del.icio.us

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari

  1. gost 105733 (avatar)
    [QUOTE][I]"On negoduje što mora da ustane rano i............................., na kraju, preko volje pristaje da odemo .........................................................................
    Prvi put se suočio sa birokratijom... "[/I][/QUOTE]

    Mali nije glup ,znao je sta ga ceka.:lol:

    [QUOTE][I]
    ..."odjednom tako odrasli sin."...
    [/I][/QUOTE]

    Ko se suocio sa nasom birokratijom ,brzo se ocelici.. :cool:

    :lol:

    Lepa prica.
  2. Jupiter7 (avatar)
    Svidja mi se ovaj tekst. Mislim da bi mogla da da se ozbiljnije bavis pisanjem.
  3. Gost_katja (avatar)
    Fascinantna moc zapazanja.. lepo je kad roditelj tako razume svoje dete.. i divi mu se i ceni ga i ne pokusava da ga koriguje po svome vec ga samo posmatra..
    i ja u novembru vadim prvu licnu.. znaci soba br.1
  4. Stjepan Herceg (avatar)
    Bok! Krasno! A za kaj je tak u Srbiji? Pa da su se oni pitali - pa nikaj ne bi imal državu. Trebalo je da Montenegro kaže NE za SCG pa da Srbija bum postal država. Sram.
  5. blogica (avatar)
    a ja mislim da je strasno sto nie sposoban sam da vadi licnu kartu,vec ga MAMA voda naokolo,a zivite 300m odatle....... a ujedno i ne mogu da smislim mamine sinove,koji se jos i feniraju,hoce i lak za nokte uskoro da trazi od tebe???
  6. Borac za prava zivotinja (avatar)
    Blogice... Nemaš ti pojma.
    Maloletnik vadi ličnu kartu u pratnji roditelja.
    Maliciozna si, po starom običaju.
  7. blogica (avatar)
    kada sam je ja vadila toga nije bilo,a to nije bilo davno!!! nisam maliciozna samo realna.....a sve i da jesam to ne menja ono sto sam rekla i iza cega stojim.....izvinite
  8. ristob (avatar)
    A, ima li mamin sin što tatino?
  9. Borac za prava zivotinja (avatar)
    Ima, lep je na tatu, ljubi ga majka.
  10. faraonn (avatar)
    ...servus Borac ,
    -svidja mi se sto dodjoh.
    -svidja mi se sto je sin,-momcina i ima stila a imao je i od koga dga izgradjivat.
    -svidja mi se realan pristup svakidasnjici i ne-kukanje nase klasicno na formalije koje su svuda iste , anajgore su uvijek upravo tu gdje zivimo . To je zakon i tako je ...
    - svidja mi se , sinovo podmetanje ledja za ispunjavanje formulara,- jednom u jednoj zemlji i moj Damjan je imao obicaj s ocem...
    -svidja mi se relej majka-sin !


    P.S.
    da je skica-price ,-lijepa je ...a jos istina !
    Drago mi je da ce mi dugo zvoniti u glavi ova bajka,- nek su sretni, Boze, i SIN i MAJKA !
  11. Strela (avatar)
    Дакле, какво је моје искуство са вађењем пасоша, ово ваше са личном картом је дечија игра...
    Кад сам кренула да вадим трећи пасош, прво сам их питала телефоном шта је све потребно од докумената, побројали су потребне документе, а ја сам све то лепо записала и прибавила све што ми је речено, да не причам сад о томе колико сам за сваки од тих папира чекала и плаћала разне таксе. Однела им сву тражену документацију, а затим су ми рекле две службенице, знате треба да нам донесете, још то и то...Е ту су ми већ дигле притисак и кажем им, а зашто ми то није одмах речено у телефонском разговору...
    Све у свему, ја рођена Београђанка, од родитеља Београђана, удата за Београђана, која никада нисам напуштала овај град и наравно и државу Србију, испало је да нисам држављанин Србије...:confused:
    Наравно, лична карта, возачка дозвола, здравствена књижица, речју сва моја документација је београдска, односно српска...
    И тако да не дужим, од подношења захтева до добијања пасоша, а претходно сам напокон постала држављанка Србије, прошло је око 8 месеци... :roll:
    Е да најважније сам заборавила, ко зна колико би све потрајало, да након 6 месеци чекања, нисам нашла везу, која је мало погурала ствар.
  12. dragannz (avatar)
    Ovo je prica iz sadasnjosti, zar ne ?!
    Sluzbenice koje puse u kancelariji, i to javnoj !???
    Upisuju nesto u svesku !??
    Daju ceduljicu !?
    Zovu ono sto rade procedura!!
    Zakazuju nesto za dve nedelje!?

    Razumem tvog sina koji bi zeleo da se rodio negde drugde.
    Skoro petnaest godina nisam bio u Beogradu, ali stalno sam imao ideju da se stvari menjaju.
    Gledao slike novih zgrada, citao po forumima kako se pametni, moderni ljudi zezaju, iz daljine ima se utisak da su se promene desile, prave promene.. Steta.

    Imam ovde osamnaestogodisnjaka s kojim se druzim slicno, doduse ne treba mu licna karta ali treba vozacka dozvola pa ga ucim da vozim, zezamo se pisuci njegov CV (cv osamnaestogodisnjaka je po definiciji zabavna stvar), ucim ga kako da se ponasa u restoranu, pravom, ne KFC, svasta...
    : )
    Za ovih nekoliko godina koliko smo porodica, on, njegova majka i ja, i zivimo zajedno, svadjali smo se i smejali, raspravljali, nervirali, ucio sam ga tolikim stavrima a u stvari sam ja naucio vise cini mi se.

    Pre mesec dana morao sam zbog posla da se prebacim iz Aucklanda u Wellington tako da se nasa porodica privremeno rasturila. Zanimljivo je da naravno njegova majka mi nedostaje, ali mozda i vise, on.

    pozdrav tvom sinu s NZ : )
  13. Borac za prava zivotinja (avatar)
    Dragannz, nije da se ne menja... Niču nove, moderne, staklene zgrade, ali u sred ambijentalnih celina iz prošlih vekova; rade se fasade ali se prečesto omane u boji ... Prave se parkinzi ali na mestu nekadašnjih kultnih beogradskih kafana. Otvaraju se banke, butici, parfimerije ... ali umesto knjižara i starih zanatskih radnji.
    A one prave, suštinske promene - u ljudima, nekako taljigaju.
  14. ludopileglodjekosku (avatar)
    Svidja mi se priča.... Samo istinski talenat ume da iskaže ljubav bez patetike i suvišnih reči....Hvala za uživanje koje mi je čitanje tvojom rukom napisanih redova poklonilo...