Najzad, ona prikupi snage i ustade sa klupe tako žustro da je rastela sve golubove i veverice uputivši se k njemu. Prešavši preko opalog lišća što prekrivaše stazu, devojčica se zaustavi nakon čega ponovo krenu malo nesigurnija u sebe, da bi se, naposletku, zaustavila na svega par koraka od njega. Stajala je tik iza njega par minuta. On se nije ni pomerio. Još uvek je sedeo naslonjen na drvo. Jedna noga mu beše savijena u kolenu na kom je prekrstio ruke. Glava mu veše povijena, a skloplene.
Najzad, pala je i prva kap kiše. Put joj je preseklo devojčicino čelo nakon čega je lenjo i tužno skliznula do ugla njenog oka i nastavila celom dužinom obraza. Potom je usledila i druga krap, pa treća i četvrta nakon koje se prolomi snažan i kratkotrajan pljusak. Ni jedno od njijh dvoje se ne pomeriše – on je sedeo, ona je stajala. Naposletku, kada je kiša stala i blago jesenje sunce se sa radošću probijaše kroz teške oblake, mladić se, još uvek ne pokrenuvši ni jedan mišić, obrati devojčici.
„Zašto stojiš tu?“
Ona, pomalo zbunjena, već i uplašena da neće uspeti da ispuni svoja maštanja, promuca.
„Htee... htela sam... ovaj...“
„Šta si htela?“ – prekide je mladić ravnim tonom svog glasa.
„Pa.. htela sam da te ponudim suncokretovim semenom. Uzmi!“ – reče ona pružajući skoro prazan, mokar papirni fišek u pravcu mladića, ali on se ne pomače – „Uzmi!“ – navaljivala je uporna da uspe u svojim namerama. Tada je mladić pogleda preko ramena i blago se osmehnu. Ustavši, on priđe devojčici i reče „Hvala“ nakon čega prođe kraj nje kao da i ne postoji. Prešavši par koraka, mladić se okrenu i pogleda u devojčicu. Još uvek je stajala ispružene ruke u kojoj je držala skoro prazan, sad već i mokar, papirni fišek. Posmatrao ju je nekoliko trenutaka. Osmehnuo se i odmahnuo glavom spreman da ode. Ne prešavši ni pet koraka, mladić stade i ponovo pogleda devojčicu preko ramena.
„Heh... što da ne. – pomislio je – ionako mogu samo da dobijem. “
Pogledavši malo bolje, mladić spazi da devojcica jeca.
„Hej!“
Na ovaj doziv devojčica se uplaši. Okrenuvši se ka maldiću, zagledala se u njegovo lice svojim tužnim očima. Njegove oči privukoše njen pogled. Odlutala je u njima. Odlutala je negde daleko. Dalje od tog parka, dalje od tog grada. Izgubila se nekuda iza horizonta.
„Dođi ovamo.“ – dodade mladić uz osmeh.
Radosno klimnuvši glavom, devojčica mu priđe i uhvati ga za ruku. Uz mladićev osmeh i njenu radost, krenuše iz parka. Dugo su hodali i ništa nisu govorili. Naposletku, on je upita za godine.
„Četrnaest – odgovori – a ti?“
„Imam dvadeset i tri godine. Kako se zoveš? “ – nastavi mladić dobroćudnim glasom ne skidavši blagi osmeh sa lica.
„Irina.“
„E, pa, Irina, reci mi, zašto si onako dugo bila u parku sama?“
Irina se na ovo pitanje rastuži i ništa ne odgovori te su nastavili da koračaju ulicama u tišini. Naposletku, stigavši ispred jedne zgrade, mladić spusti jedno koleno na zemlju oslanjajući se rukom na drugu nogu, savijenu u kolenu. Gledao ju je još uvek vešto držeći isti osmeh na licu.
„Znaju li tvoji roditelji da si ovako dugo van kuće?“
„Ne. – tužno odgovori Irina – Nemam roditelje, živim sa tetkom. Često me pušda da satima šetam ako nemam obaveza oko škole.“
Brižni osmeh koji je mladić do malopre držao na licu, pretvori se u jedan zadovoljni koji on prikri nastavivši da razgovara sa Irinom.
„Šta se desilo tvojim roditeljima?“ – upita mladić sažaljivo.
„Ubijeni su.“ – odvrati devojčica sa prizuvkom ogorčenosti u glasu.
„Žao mi je. – reče mladić – hoćes sa mnom unutra da vidiš moj stan i mog kućnog ljubimca?“
Irina klimnu glavom i oni uđoše u zgradu. Popevši se na prvi sprat, zaustavili su se pred oronulim drvenim vratima sa kojih je visila bronzana plocica na kojoj beše urezan broj 7.
Najzad, pala je i prva kap kiše. Put joj je preseklo devojčicino čelo nakon čega je lenjo i tužno skliznula do ugla njenog oka i nastavila celom dužinom obraza. Potom je usledila i druga krap, pa treća i četvrta nakon koje se prolomi snažan i kratkotrajan pljusak. Ni jedno od njijh dvoje se ne pomeriše – on je sedeo, ona je stajala. Naposletku, kada je kiša stala i blago jesenje sunce se sa radošću probijaše kroz teške oblake, mladić se, još uvek ne pokrenuvši ni jedan mišić, obrati devojčici.
„Zašto stojiš tu?“
Ona, pomalo zbunjena, već i uplašena da neće uspeti da ispuni svoja maštanja, promuca.
„Htee... htela sam... ovaj...“
„Šta si htela?“ – prekide je mladić ravnim tonom svog glasa.
„Pa.. htela sam da te ponudim suncokretovim semenom. Uzmi!“ – reče ona pružajući skoro prazan, mokar papirni fišek u pravcu mladića, ali on se ne pomače – „Uzmi!“ – navaljivala je uporna da uspe u svojim namerama. Tada je mladić pogleda preko ramena i blago se osmehnu. Ustavši, on priđe devojčici i reče „Hvala“ nakon čega prođe kraj nje kao da i ne postoji. Prešavši par koraka, mladić se okrenu i pogleda u devojčicu. Još uvek je stajala ispružene ruke u kojoj je držala skoro prazan, sad već i mokar, papirni fišek. Posmatrao ju je nekoliko trenutaka. Osmehnuo se i odmahnuo glavom spreman da ode. Ne prešavši ni pet koraka, mladić stade i ponovo pogleda devojčicu preko ramena.
„Heh... što da ne. – pomislio je – ionako mogu samo da dobijem. “
Pogledavši malo bolje, mladić spazi da devojcica jeca.
„Hej!“
Na ovaj doziv devojčica se uplaši. Okrenuvši se ka maldiću, zagledala se u njegovo lice svojim tužnim očima. Njegove oči privukoše njen pogled. Odlutala je u njima. Odlutala je negde daleko. Dalje od tog parka, dalje od tog grada. Izgubila se nekuda iza horizonta.
„Dođi ovamo.“ – dodade mladić uz osmeh.
Radosno klimnuvši glavom, devojčica mu priđe i uhvati ga za ruku. Uz mladićev osmeh i njenu radost, krenuše iz parka. Dugo su hodali i ništa nisu govorili. Naposletku, on je upita za godine.
„Četrnaest – odgovori – a ti?“
„Imam dvadeset i tri godine. Kako se zoveš? “ – nastavi mladić dobroćudnim glasom ne skidavši blagi osmeh sa lica.
„Irina.“
„E, pa, Irina, reci mi, zašto si onako dugo bila u parku sama?“
Irina se na ovo pitanje rastuži i ništa ne odgovori te su nastavili da koračaju ulicama u tišini. Naposletku, stigavši ispred jedne zgrade, mladić spusti jedno koleno na zemlju oslanjajući se rukom na drugu nogu, savijenu u kolenu. Gledao ju je još uvek vešto držeći isti osmeh na licu.
„Znaju li tvoji roditelji da si ovako dugo van kuće?“
„Ne. – tužno odgovori Irina – Nemam roditelje, živim sa tetkom. Često me pušda da satima šetam ako nemam obaveza oko škole.“
Brižni osmeh koji je mladić do malopre držao na licu, pretvori se u jedan zadovoljni koji on prikri nastavivši da razgovara sa Irinom.
„Šta se desilo tvojim roditeljima?“ – upita mladić sažaljivo.
„Ubijeni su.“ – odvrati devojčica sa prizuvkom ogorčenosti u glasu.
„Žao mi je. – reče mladić – hoćes sa mnom unutra da vidiš moj stan i mog kućnog ljubimca?“
Irina klimnu glavom i oni uđoše u zgradu. Popevši se na prvi sprat, zaustavili su se pred oronulim drvenim vratima sa kojih je visila bronzana plocica na kojoj beše urezan broj 7.