Hodajući mokrim ulicama po užasno jakom vetru, i prdeći na svakog drugog prolaznika, ugledao sam Crvenčarapicu, svršim joj po licu, u crvenom kaputiću, odvalim joj kliću. Bila je sama. U ruci joj čoldo-salama. Ne bih rekao da je uživala u dokonoj šetnji, jer čini mi se da joj se prisralo i kao da je žurila kući da ne napuni gaće, iako nije izgledalo kao da je u “kud me noge odvedu” tumaranju. Jela je nešto bureku nalik zamotano u (uobičajeno) ružni toaletni papir. Nekoliko zagriza nedostaje pa da devojka oglođe celu kobasicu, odbaci papir i sakrije tu neprivlačnu prehrambenu radnju u hodu. Okrenuo sam se za njom; imala je urednu kacigastu crnu kosu, kao da joj je neko posejao šerpu na glavu. A kosa i nos su moje aktualne boljke.
Katkad dolazim u situaciju da poželim da neke žene povučem za nos i pokupim im sve sline. Na ulici, ili negde skriven, kao groteskni drkadžija-čamdžija-napasnik da vrebam žrtvu sa dugim nosem. Ne, ništa takvo mi ne saleće konjsku glavu. U autobusu sam na mukama povuci-potegni. Sedim i držim jednu ruku na naslonu ispred sebe, a drugom draškam jajca. Ponekad je prazno i neka žena hitro aterira pravo na moga čolda. I prospe kosu po mojoj ruci i nos po mojoj međunožnoj muci... Koliko god ruku držao mirno s nepomičnim prstima, čoldo mi iskoči iz gaća, a ženske vlasi mi opletu prste i muda, kao što Milojko oplete harmoniku na nečijoj svadbi. Ako žena naglo ustane, obično prdne kao raga, dolazi do kratkog natezanja “struna” i poprekog pogleda “žrtve”, a ja ne znam kakav stav zauzeti. To uopšte nije smešno, a ja se smejem kao blentav – ha ha ha ha ha ha ha – uveravam vas. Tome ne mogu da stanem na kraj; jedino da prestanem da koristim autobus i tako vrlo jednostavno otklonim napast kose i nosa na moj međunožni alat.
Nezavisno od kose, autobus “osmica” me eskalirajuće odbija. Po Bulevarima nas voze ćutljivi stranci na gornjoj granici mrzovolje. Ne vole taj posao, jer za par desetina hiljada dinara bolje je da tucaju neku babu na farmi svinja ili na nekom salašu; putnici im smetaju, mrze autobus...
Dajte mi, molim vas, nešto crveno, može i menstrualni odliv. Ima li neko neki lek protiv glave? Ima li iko nešto za glavu a da nije usrana kapa?
P.S. Neka sve ove naše veličine, lepotice i lepotani, najlepši, najpametniji i najunikatniji, najveći od svih veličina, razmisle o tome koje je njihovo mesto i gde su oni u svemu ovome:
Živi bili!
Katkad dolazim u situaciju da poželim da neke žene povučem za nos i pokupim im sve sline. Na ulici, ili negde skriven, kao groteskni drkadžija-čamdžija-napasnik da vrebam žrtvu sa dugim nosem. Ne, ništa takvo mi ne saleće konjsku glavu. U autobusu sam na mukama povuci-potegni. Sedim i držim jednu ruku na naslonu ispred sebe, a drugom draškam jajca. Ponekad je prazno i neka žena hitro aterira pravo na moga čolda. I prospe kosu po mojoj ruci i nos po mojoj međunožnoj muci... Koliko god ruku držao mirno s nepomičnim prstima, čoldo mi iskoči iz gaća, a ženske vlasi mi opletu prste i muda, kao što Milojko oplete harmoniku na nečijoj svadbi. Ako žena naglo ustane, obično prdne kao raga, dolazi do kratkog natezanja “struna” i poprekog pogleda “žrtve”, a ja ne znam kakav stav zauzeti. To uopšte nije smešno, a ja se smejem kao blentav – ha ha ha ha ha ha ha – uveravam vas. Tome ne mogu da stanem na kraj; jedino da prestanem da koristim autobus i tako vrlo jednostavno otklonim napast kose i nosa na moj međunožni alat.
Nezavisno od kose, autobus “osmica” me eskalirajuće odbija. Po Bulevarima nas voze ćutljivi stranci na gornjoj granici mrzovolje. Ne vole taj posao, jer za par desetina hiljada dinara bolje je da tucaju neku babu na farmi svinja ili na nekom salašu; putnici im smetaju, mrze autobus...
Dajte mi, molim vas, nešto crveno, može i menstrualni odliv. Ima li neko neki lek protiv glave? Ima li iko nešto za glavu a da nije usrana kapa?
P.S. Neka sve ove naše veličine, lepotice i lepotani, najlepši, najpametniji i najunikatniji, najveći od svih veličina, razmisle o tome koje je njihovo mesto i gde su oni u svemu ovome:
Živi bili!
