Nakon beskrajno lepih trenutaka, provedenih sa tobom, ostavio si me samu.....nenamerno, znam....ali nema te vishe kraj mene, a to me boli........sama sam kriva....sama sam trazila ovo shto sam dobila...nashla sam tebe, fudbalera...iako sam znala koliko ce mi ta tvoja karijera promeniti zivot...mislila sam da se mogu navici...da cu uspeti da te pratim svuda i da nas nishta nece razdvojiti....ali pogreshila sam.
Rusija je kriva shto sada patim za tobom....od kada si otishao...postala sam osoba bez srca, ali ipak ziva....Moje srce je tamo gde si ti...prati te u stopu...kuca za tebe...kao i uvek, daje ti snage i volje za neke nove bitka... Ono ti je uvek bilo podrshka kada izadjesh na teren...bodrilo te svakim svojim mishicnim vlaknom...Svaki otkucaj, bio je za tebe...
...ti si sve to znao...zato si me i voleo toliko koliko si me voleo....nesebichno, jako...kao shto me niko nikada nije voleo...
Ali...shta sada...kada nisi tu....nisi mi blizu...ne mogu da ti chujem glas, ne mogu da osetim tvoje telo, tvoje ruke....Znam da tamo negde, mislish i postojish za mene, ali to me ubija jer nismo zajedno....a to jako zelimo...
Kuda da krenem...shta da kazem...shta da radim...vishe nisam ista...ne poznajem se....vrati se...pomozi mi....
