DOBRICA ĆOSIĆ
PIŠČEVI ZAPISI (1981-1991) - 18. deo
Slutim izgubljeni rat
28.04.2002
17. DECEMBAR 1991.
Strahujući za budućnost Srbije, neuveren u državničku viziju u ovim časovima, zatražio sam prijem. Pozvao me je na razgovor. Dugo smo sami razgovarali o događajima u kojima smo i pred kojima stojimo. On neće da prihvati briselski ultimatum. Uverava me da je optimista. Ja ovaj 17. decembar doživljavam kao jedan od najnesrećnijih datuma za sebe u 20. veku. Slutim nesagledan poraz; slutim izgubljen rat. Milošević odbacuje moj pesimizam.
Taj čovek je toliki autokrata da ni sadašnju sudbinsku odgovornost za srpski narod nema potrebe s nekim da podeli; ni iz političkog lukavstva i demagogije, on neće ni od koga da traži mišljenje i savet. Sve radi sam; o svemu odlučuje po svome, verovatno u dogovoru sa ženom i kućnim prijateljima. Samo nesreća čeka Srbiju i tog državnika. Njegova politička sudbina je u njegovom karakteru. Opozicija, ma koliko bila tupa, nazadna, neodgovorna, u kritikovanju "predsedničkog sistema" i Miloševićeve samovolje, potpuno je u pravu...
... A čaršija sve upornije brblja da više nisam opozicionar, da sam prišao Slobodanu Miloševiću. Neka ih! Neka svako o meni misli i kazuje što mu je volja. Ja neću odstupati od svojih uverenja. U ovim danima osećam se samo kao rodoljub, koji strahuje od srpskog pada i poraza.
DRŽAVNI PREVRAT U MIRU
21. DECEMBAR 1991.
Na dan Staljinovog rođenja, u Alma Ati, u Kazahstanu, proglašen je nestanak Sovjetskog Saveza. Satanska dijalektika istorije! Kakav groteskni slom "prve zemlje socijalizma", "moćnog SSSR-a", "garanta slobode i zaštite malih i potčinjenih naroda"! "Idealne države" s "najnaprednijim poretkom na planeti", za koju je moja generacija ginula i izginula 1941-1945. godine... Stvorena u Petrogradu i Moskvi, rasturena u Alma Ati! Možda je rušenjem Berlinskog zida srušen Sovjetski Savez? Svet se iskrenuo na zapadnu stranu i survava se nekuda, u nepoznato. Sve su dosadašnje ravnoteže narušene. Rusija, odnosno njen "lider" Jeljcin, traži da Rusija bude primljena u Atlantski pakt, onaj pakt koji je protiv Rusije i stvoren! Tolika se čuda događaju da se ne možemo ni čuditi. Istorija postaje fantastična pripovest - u miru se vrše državni i politički prevrati, koje su do sada vršili samo svetski ratovi i revolucije...
VEROVANJE POSTALO ZABLUDA
29. DECEMBAR 1991.
Navršavam sedamdeset godina postojanja.
Nemam sna ni s lekovima. Sav sam užarena strepnja. Da li vera u ideal oslobađa našu savest? Ako smo hrišćani - ne oslobađa; ako smo samo ideolozi, imamo izgovora napretek. Oni su najčešće u objektivnoj sferi i istorijskim determinacijama. Ne želim ni jednom "objektivnom teškoćom", ni jednom "objektivnom uslovnošću", da lišavam odgovornosti svoju savest. Pamtim prilike u kojima nisam postupao po savesti; pamtim neučinjena dobra, pred kojima sam ustuknuo, iznašavši izgovor...
Solženjicin poziva Rusiju na pokajanje, iako zna da je to bolno. On želi da Rusija nastavi da pati i u slobodi. Ja svoju generaciju pozivam u potragu za istinom. Istina je kazna za grehove i našu savest, potisnute ideologijom "usrećivanja potlačenih i poniženih" i zamenjene disciplinom i fanatizmom sledbeništva.
Javljaju mi iz redakcije Večernjih novosti da su namerni da mi dodele nagradu za "život posvećen čoveku i čovečnosti". To je povod da se zagledam u svoju prošlost.
Dugo sam bio sledbenik komunističke ideologije, koja je projektovala srećnu budućnost čovečanstva. Ta vera nije bila samo zabluda. Ali je, kao i svaka vera, bila sledbeništvo. Sledbeništvo je i pristajanje na gašenje sopstvene savesti; sledbeništvo je oslobađanje od savesti, izuzimajući odgovornost u izvršavanju zadataka, postavljenih od organizacije koja je sebe proglasila mesijanskom avangardom. Nisam bio "fanatik te organizacije i takvog sledbeništva, ali sam do 1966. nastavio da budem častan sledbenik i delatnik na ispunjenju revolucionarnih ciljeva socijalističke ideologije. Služba čoveku, težnja za dobrim, nesumnjivo je bila u svim motivima moje delatnosti; ali moje ideološke zablude objektivno su bile tolike da su dovele u pitanje socijalno i ljudsko značenje moje čovečnosti.
PRIHVATAM KNJIŽEVNIČKU ODGOVORNOST
29. DECEMBAR 1991.
Mi smo bili toliko opijeni i korumpirani svojom ideologijom da smo postali slepi za ljudske patnje. To je naš najveći greh: neučestvovanje, nesaučestvovanje u patnjama svojih savremenika. Jer smo u svom "višem cilju" imali izgovor za svaku patnju koju smo nanosili ljudima i sebi. I moralizam postaje duhovna podloga svake socijalne eshatologije, svakog žrtvovanja za ideal budućnosti. Zato i ne mogu da prihvatim nagradu za "život posvećen čoveku i čovečnosti", koju žele da mi daju Večernje novosti.
Sedamdeset godina nije razlog za radost u ovoj zemlji. Iznad moje kuće danima preleću vojni helikopteri, noseći ranjenike u vojnu bolnicu. Jesam li i ja odgovoran za narodno stradanje, za ovaj užasan rat, zato što sam svojim knjigama budio slobodarsku i demokratsku samosvest i dostojanstvo Srba? Ako za stradanje u borbi za slobodu, demokratska prava i ljudsko dostojanstvo postoji i moja književnička odgovornost, ja tu odgovornost prihvatam. Ali, ako ta odgovornost zaslužuje moralnu osudu, onda ljudski život nema nikakvog višeg smisla. Ako je moja borba protiv titoizma bila zabludna, moj život je služio zlu. Ako je moje zalaganje za promenu postojećeg poretka vodilo nastajanju goreg, moj život nije samo promašen...
BEZIZGLEDAN POLOŽAJ
8. NOVEMBAR 1991.
...Srpski narod je pred egzistencijalnim iskušenjem: da se odrekne svog integriteta i svojih prava, da bi se biološki sačuvao. Ne verujem da Srbi imaju snage za takvu racionalnost. Odricanjem od identiteta i integriteta, pristajanjem na avnojske granice republika, što od nas zahteva Evropa, otpočinje srpska razistorija. Ali ako ne smognemo snage da na pravi način odgovorimo na izazove sadašnjeg vremena, na izazove promenjenog sveta, predstoje nam velike nesreće. Bilo kojim od ova dva puta, koji nam se kao naciji nude, da krenemo, čeka nas poraz. Danas ne mogu da se isprave greške i zablude učinjene u nacionalnoj politici u Prvom svetskom ratu. Stvaranje zajedničke države sa Hrvatima i Slovencima, uz srpsku ratno-pobedničku grandomaniju dovelo nas je na kraju veka u bezizgledan položaj.
Kao da nam nije suđeno da kao narodna celina dovršimo svoje nacionalno oslobođenje i stupimo u savremenu civilizaciju...
Suštinska promena u bivstvovanju srpskog naroda u drugoj polovini 20. veka jeste: mi više ne umiremo tamo gde smo se rodili. Napuštanjem mesta rođenja, i promenom mesta umiranja, mi napuštamo i sebe. Ali drugi ljudi još nismo postali. Mi smo mutanti balkanske istorije. U staro ime nije se ulio novi sadržaj. Svojstva predaka smo izgubili u uzaludnim ratovima, u emigraciji i preseljenju u primitivne, nove varoši. Mi smo danas Srbi samo po imenu...
KRAJ
