DOBRICA ĆOSIĆ
PIŠČEVI ZAPISI (1981-1991) - 9. deo
Kraj partije i države
4/19/2002
26. DECEMBAR 1989.
Sinoć smo na televiziji gledali hvatanje i suđenje Nikolaeu i Eleni Čaušesku. Optuženi su za genocid nad 60.000 ljudi i pljačku milijarde dolara! U nekoj mračnoj odaji, u kojoj se sudije nisu mogle razaznati, pročitana je presuda. Dosadašnje vođe Rumunije presude su primile hladno i gnevno. Veliki i moćni supružnici na sudu i streljanju držali su se boljševički. Hrabro. Jeziv prizor. Fantastičan. Zaslužuje studiju.
Zgrožen sam "velikim mehanizmom istorije" koji drobi i uništava i najmoćnije. Ovo je doba za Šekspira, a Šekspira nema. Zamenio ga je kamerman. Slika je zamenila reč. Slika je trenutak fakticiteta. Ali na slici se ne vidi ljudska sudbina. Iza unezverenosti Elene i Nikolaea Čaušesku stoji ponor osećanja i neodgonetljiva zbrka misli. Iza tih filmskih slika koje prikazuju kraj dva najmoćnija čoveka Rumunije, muža i žene, vođa jednog naroda od dvadeset miliona ljudi, ostale su neshvatljive tajne o zločinima i tragici tirana. Magbet i ledi Magbet "socijalizma".
Da li će sadašnji i budući tirani shvatiti da njihova moć ima samo kriminalan kraj? Neće. Obuzima me gađenje.
PREKINUT RAD KONGRESA
23. JANUAR 1990.
Kongres Saveza komunista prekinuo je rad, s odlukom da ga nastavi kada CK SKJ odluči. Po držanju Hrvata, kongres neće nastaviti rad. Svršeno je s Titovim Savezom komunista Jugoslavije. Raspao se, konačno, u porazu svoje ideologije. Razoren je svojom nacionalnom politikom i entropijom svog boljševičkog bića. Niko ga više ne može obnoviti. Kraj Saveza komunista Jugoslavije je i kraj Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Počinje nova epoha za jugoslovenske narode. Počinje borba za samostalnost nacionalnih država, za teritorije i granice. A mi smo dijasporične nacije, tako izmešane i zamešene, izuzimajući Slovence, da nas nijedan bog ne može pravedno razgraničiti. Sada nam je neophodan istorijski razum. Ne verujem da ga imamo.
A počeo je i raspad Sovjetskog Saveza. Nemiri u Azerbejxanu, U Bakuu je poginulo stotinak ljudi. Nacionalne i verske energije su nadvladale socijalističku i staljinističku ideologiju. "Realan socijalizam" je u agoniji. Niko, ni Amerika ga sada ne može spasti. Istorija je promenila smer.
Ali srpska nacionalna svest još nije promenila smer od vremena prvog svetskog rata. Haos je u ljudima. Neizvesnost. Egzistencijalna nemoć obuzima narod i sve nas koji mislimo i govorimo u njegovo ime.
29. JANUAR 1990.
Milovan Đilas, najznačajniji i najodlučniji evropski pobunjenik protiv staljinizma, njegova žrtva, Titov robijaš, doživeo je da u Moskvi govori o Staljinu i staljinizmu, da daje intervjue moskovskoj televiziji i novinarima. To su mu omogućile Gorbačovljeva "perestrojka" i "glasnost", u čije reformatorske energije, kao ni u promenu sovjetskog poretka, Đilas nije verovao. Ako je neko od jugoslovenskih revolucionara za života postao istorijski pobednik, to je Milovan Đilas. On je doživeo poraz ideologije i poretka protiv kojeg je 1948. ustao i patio, on je jedini jugoslovenski političar čije su ideje pobedile.
Prve noći u Moskvi, otišli smo na Crveni trg pod vejavicom. Čim smo stupili na Crveni trg osvetljen reflektorima, Milovan Đilas je usporio hod i zaćutao. Shvatio sam da želi da bude samo a svojom Šteficom, pa smo ih ostavili pred Lenjinovim mauzolejom i pošli ka hramu Svetog Vasilija Blaženog. Prizor je zaslužio pamćenje: Milovan sa kačketom, poguren, zgrčen sa svojom Stefanijom, tamni se pred Lenjinovim mauzolejom, zavejavan snegom... Pred nekadašnjim svojim bogom, balsamovanim Lenjinom, zazidanim u crvenom mermeru, ćuti njegov vernik, otpadnik i protivnik. O čemu je mislio nekadašnji komunistički fanatik i partizanski vođa, koji je za srećnu budućnost čovečansta lenjinski donosio smrtne presude svojim protivnicima i onima koji su samo sumnjali u pobedu? O čemu je ćutao najslavniji otpadnik od komunizma u drugoj polovini dvadesetog veka i najznačajniji poricatelj lenjinizma i boljševizma? Da li se pitao Milovan Đilas, u šta je utrošio mladost i književni dar i za šta je devet godina robijao, da se ne broje i one u kraljevini? Da li se možda kajao što je rušio veliku veru našeg veka?
Stajao sam sa Svetom blizu hrama Svetog Vasilija Blaženog i gledao svog nekadašnjeg vođu, tužan što smo noćas na Crvenom trgu pred Lenjinovim mauzolejom obojica samo turisti...
Sutradan, kao da prekida ono ćutanje pred Lenjinovim mauzolejom, Đilas mi je samo rekao: "Lenjin je genije revolucije." Saglasio sam se.
RAZNJEGOŠILA SE CRNA GORA
JUL 1990.
Nijedna moć ne može nas učiniti toliko srećnim koliko nas jedna nemoć može učiniti nesrećnim.
Ivo Andrić vidi Njegoša kao "oličenje kosovske borbe, poraza i nesalomive nade". Ako mu je NJegoš "odgovorni borac za skidanje kletve i ostvarenje Obilićeve misli", ako je reč "Kosovo" uz reč "Bog", najčešće izgovarana reč u NJegoševoj poeziji, ako je Njegošu Kosovo prvi "moralno-politički argument" i "živi i presudni faktor kolektivne i lične sudbine", kako Andrić tvrdi, onda je današnjem naraštaju Kosovo prvo sudbinsko pitanje. Kako Srbi reše to pitanje, tako će rešiti svoju sudbinu. Istorija nam se prelama. Naš naraštaj može izdati i Njegoša, a s njim i sebe. Tako nas je ucenio crnogorski genije!
Raznjegošila se Crna Gora, a s njom - raznjegošilo se srpstvo; jer je Crna Gora "žiža srpstva". Da to delo nije delo neprijatelja i strane sile, mi bismo naše sadašnje stanje mogli da tumačimo kao istorijsko kretanje "ka slobodi". Ali to raznjegošenje Crne Gore i srpstva zbilo se ukazom ideološkog generalštaba Kominterne, i to u ime "srećne budućnosti crnogorskog naroda". Taj je "ukaz" primenjen i na Njegoša; odnosio se upravo na Njegoša - oduzimanjem srpstva Njegošu, ubija se i Njegoš. Tako se raspolutila crnogorska duša. Raskol traje; raskol može postati nova i produžena narodna nesreća. Samo povratak Njegošu može spasti narod Crne Gore od nove istrage, novih poturica. Biti danas odan NJegošu, znači biti odan Crnoj Gori. Vernost najvećem pesniku srpskog jezika postaje pitanje savesti Crne Gore. Ta crnogorska savest danas postaje savest celokupnog srpskog naroda. Ako je Crnogorci ne potvrde, raspolutiće se istorijsko i duhovno biće čitavog srpskog naroda. Ne znam da li je pred nekim naraštajem Crne Gore stajala veća odgovornost za budućnost Crne Gore i čitavog srpskog naroda.
POČETAK KRAJA JUGOSLAVIJE: 14. vanredni kongres SKJ
TUĐMAN HOĆE RAT
18. AVGUST 1990.
Srbi Kninske Krajine digli su bunu protiv Tuđmanove ustašoidne države. U strahu od legalizovane ustaške ideologije i antisrpstva koje je poprimilo opšti i teroristički karakter, Srbi razoružavaju miliciju i blokadom puteva omeđuju svoju etničku teritoriju. Oni koji su se borili za svoja nacionalna i građanska prava sada su svesni da su obmanuti od Komunističke partije pod čijom su zastavom ratovali četiri godine; sada su svesni svoje obespravljenosti u Titovom samoupravnom socijalizmu. Srbi u Hrvatskoj se ponovo bore za Jugoslaviju. A Hrvati je neće. Srbi nemaju drugu državu. Nacionalne konfrontacije su takve da je neminovan građanski i srpsko-hrvatski rat.
Moj prijatelj Jovan Rašković i mimo svoje želje, postaće vođa pobunjenih Srba. On neće rat, ali rat hoće njega; on traži prava za Srbe, a Tuđman ne da ta prava i hoće rat. Čekam Jovu da čujem celu istinu o srpskoj buni.
KAČANIČKI USTAV
SEPTEMBAR 1990.
Albanci su u Kačaniku na tajnoj skupštini doneli Ustav Republike Kosovo. Ostvaruju se moja davnašnja predviđanja. I tu je rat neizbežan. A kako i s kim ratovati protiv Hrvata i Albanaca? Nastupaju sudbonosna iskušenja za srpski narod. Ne smem ni da zapišem ono što mislim da će se dogoditi. Neću da budem hroničar i trećeg rata.