DOBRICA ĆOSIĆ
PIŠČEVI ZAPISI (1981-1991) - 8. deo
Država izneverenih očekivanja
4/18/2002[/B]
5. DECEMBAR 1988.
Urednici "Književnih novina", Vučelić i Perišić, organizovali su skup desetorice istoričara i pisaca o stanju i problemima Jugoslavije. Ja sam nastupio s tezom da je Jugoslavija država izneverenih očekivanja i neizvesne budućnosti. Analizovao sam njenu prošlost od 1918. do 1988. i dokazao da je u toj zemlji vođen permanentni građanski rat, da su na njenom tlu isprobani svi znani oblici državnog uređenja, da je ni revolucija nije utemeljila i da ta država može da traje samo pod diktaturom. Ona se zasniva na nekonzistentnoj ideologiji jugoslovenstva, koju su samo Srbi prihvatili. Ustav iz 1974. godine otvorio je legitiman proces njene dezintegracije. Stvorene su nacionalne države svih jugoslovenskih naroda, osim srpskog. Sadašnji istorijski trenutak je istorijsko raskršće. Preobražaj ili propast.
A taj preobražaj treba najpre da se zasniva na demokratskoj referendumskoj pravdi političke volje jugoslovenskih naroda da žive ili ne žive u zajedničkoj državi. Narodima Jugoslavije treba dati pravo na samoopredeljenje i otcepljenje ako to žele. A ako se referendumom odluče da žive zajedno, onda treba ukinuti partijsku državu s monopolom Saveza komunista i zasnovati pluralističko društvo s parlamentarnom demokratijom. U novom ustrojstvu Jugoslavije treba uvažiti sve vrednosne posebnosti i pozitivne tradicije jugoslovenskih nacija. Niko u reformisanoj Jugoslaviji ne sme da bude zakinut u pravima i razvojno ograničen. Ako nemamo političke volje i pameti da stvorimo takvu Jugoslaviju, treba mirno da se raziđemo i postanemo dobri susedi.
Na tom skupu ja sam najradikalnije mislio. Ne znam da li je to mišljenje u svemu bilo i razborito. Inercija propasti je toliko snažna da su izgledi za spas Jugoslavije sasvim mali. Hrvatska i Slovenija su odlučne da stvore svoje nezavisne države.
POZIV VILIJA BRANTA
29. OKTOBAR 1989.
Juče me je telefonom pozvao Vili Brant da dođem u Beč da se dogovorimo o osnivanju Socijaldemokratske partije Jugoslavije. Razgovarali smo preko prevodioca, našeg čoveka na radu u Švajcarskoj. Čini mi se da je lekar taj što me je pozvao i prevodio naš razgovor. Brant mi je rekao da samo Socijaldemokratska partija može da spase Jugoslaviju i da sam ja ličnost koja ima autoriteta da je stvori. Branio sam se, ja sam pisac i nisam spreman da uđem u političku borbu, ali sam spreman da podržim osnivanje takve stranke. Postoje pogodniji ljudi od mene - mislio sam na LJubu Tadića. Brant je insistirao da dođem u Beč da razgovaramo. Rekao sam mu da završavam roman i da pre druge polovine januara ne mogu da dođem u Beč. Brant je, kako mi je prevedeno, uzviknuo: "Bože moj, bože moj! Jugoslavija se raspada, a on piše roman". Taj i takav prekor me postideo. Neubedljivo sam se pravdao. Obećao sam da ću mu se javiti u januaru. Vili Brant je za moje obećanje imao komentar koji mi veza nije prevela. Taj čovek mi je rekao da će on ovih dana doći u Beograd, pa će mi se javiti da se sretnemo i porazgovaramo.
Kakvo iskušenje! Osećanja su mi pomešana: i kajanje i ubeđenje da sam razumno postupio što sam odbio da se angažujem na osnivanju stranke. Možda sam napravio kobnu grešku? Možda. ali, magnetska igla u mom srcu okrenula se ka literaturi, ka romanu.
Šta me sve čeka u događajima koji nastupaju?
UJEDINJENJE NEMACA
12. NOVEMBAR 1989.
Milioni Nemaca iz Istočne Nemačke prelaze u Zapadnu Nemačku. Takvim egzodusom ostvaruje se ujedinjenje nemačkog naroda. Ima nečeg revolucionarnog u zbivanjima na Istoku i u Evropi. Događaji su takvog značaja kao da se okončao treći svetski rat. Istorija, zaista, uzima nov smer.
Ovi događaji ne raduju većinu mojih poznanika i prijatelja, ni Luleta, ni Mihiza, ni Žiku. I antikomunisti su zabrinuti. Mnogi razboriti ljudi strepe od ujedinjenja Nemačke. Naš narod je imao nesreću od velike Nemačke. Ko sme da veruje da će ujedinjena Nemačka biti samo demokratska država? Ko sme da veruje da njena germanska duša neće opet zaželeti da krene ka Istoku? Srbija ima sve razloge da strepi od velike Nemačke. Ona će podržati svoje stare ratne saveznike, a srpske neprijatelje. Ne verujem da će ujedinjena Nemačka braniti Jugoslaviju. Đilas se nada da hoće. Matija ne veruje.
A da te promene u istočnoevropskim, socijalističkim zemljama nisu samo simptomi duboke krize "centra" - Rusije, Sovjetskog Saveza? Može li da se menja "lager socijalizma", a da se ne menja njegovo ideološko jezgro, njegova komanda u Kremlju? Ne verujem.
A ja ga pitam: "Ko će i šta će da smeni sovjetsku imperiju?" Đilas odgovara: "Neka varijanta socijaldemokratije. Demokratija, sigurno. Amerika je vladar sveta. Ne verujem da joj se Evropa može suprotstaviti, čak i kada bi se ujedinila."
19. DECEMBAR 1989.
...U Moskvi je sahranjen veliki Rus - Andrej Saharov, "otac hidrogenske bombe", hrabar pobunjenik protiv staljinističke tiranije. Poslednje reči su mu bile: "Sutra će biti poslednja bitka." I jeste počela poslednja bitka protiv boljševičke, staljinističke, partokratske tiranije. Pucaju logorske žice, ruše se stražarnice. Taj veliki ruski um spasao je dušu i čast misleće Rusije. Sa Saharovom umire poslednji iz plejade humanističkih intelektualaca Evrope i sveta, koji su u zverinjaku dvadesetog veka bili paradigme slobodarstva, morala, dostojanstva.
20. DECEMBAR 1989.
U Rumuniji se u borbi protiv tiranije proliva krv. Mađarska je uzavrela, probuđena i ogorčena krvoprolićem u Rumuniji. Požar slobode zahvata i Čehoslovačku. Kriza trese Poljsku. Istorija je promenila smer i njen tok se ubrzava. Niko ne zna šta će se sve dogoditi do kraja godine. Možda se u ovoj deceniji okončava jedna epoha. Epoha zla i nade. Epoha razočaranja u revoluciju i komunističku utopiju. Epoha dva svetska rata, koja je izazvala Evropa. Slama se boljševizam. Ne postoje snage koje ga mogu spasti i nastaviti. A kakva je to bila zažarena vera u novi svet! Koliko se uzaludno nadalo i patilo!
EMANCIPACIJA OD TITOIZMA
12. MAJ 1989.
Vratio sam se iz Budve, gde sam 9. maja održao predavanje o stanju srpskog naroda, o rasrbljavanju Crne Gore, o dubokoj krizi Jugoslavije koju razlamaju separatizmi. Govoreći o rasrbljavanju Crne Gore, izneo sam glavne faktore rasrbljavanja. Smatram da je poslednji čas da se o tom raspadu nacionalnog bića Crnogoraca kaže istina i rizikuje sukob sa crnogorskim Crnogorcima.
Crnogorci su me dočekali s oduševljenjem, a ispratili s nedoumicama i razočaranjem. Titoizam je pustio duboke korene u crnogorskom biću. Učinio ga je šizofrenim, ambivalentnim, dobrim delom raznjegoševljenim. Crnogorci će se dugo mučiti da se vrate svom nacionalnom identitetu, veliko je pitanje kako će se odvijati njihova emancipacija od titoizma...
...Istako sam da ne vidim nijedan razlog zbog kojeg mi Srbi treba da budemo više za Jugoslaviju od bilo kog jugoslovenskog naroda. Apelovao sam da zasvagda prestanemo da oslobađamo, spasavamo i čuvamo druge i uveravamo ih da će bez nas propasti. Založio sam se da se referendumom i slobodnom političkom voljom svih jugoslovenskih nacija i građana proveri njihova spremnost da žive u Jugoslaviji i u kakvom društveno-političkom poretku žele da žive.
Milorad mi je upriličio sastanak s novim rukovodstvom Crne Gore - Bulatovićem, Đukanovićem i Marovićem. Oni su sposobni mladići, s političkom budućnošću. Nisu prihvatili moje mišljenje o rasrbljavanju Crnogoraca i uverenje da njihova detitoizacija treba da počne odbacivanjem Kominternine ideologije o etničkoj posebnosti Crnogoraca. Nije im bliska ta ideja. Ćutali su. A meni je najbliži Marović. Taj mladić, vrlo obrazovan, ume suptilno da misli i lepo da se izražava.