- Nedostajao si mi..., rekoh iz njegovog udobnog zagrljaja.
- A ja tebi? … morala sam da dodam pošto nije bilo glasnog odgovora
- Hmmm... (pa pogled prema gore)... Ne nedostaješ mi toliko jer se čujemo svaki dan i jer si... tu stalno.
- Znam... ali... ovo? - pitam u pokušaju da naglasim razočarenje (kojeg u stvari nema, jer tačno znam o čemu priča
) spuštajući nežan poljubac na njegove lepe usne.
- Pa to je drugo... reče glasom koji se smeška i jedva primetno steže svoj zagrljaj...
I ovog puta srećno utonem u njega, sa onim osmehom i osećajem da tu pripadam, da tu pripadamo, da sve dešava prvi i jedini put, baš onako kako treba... Setih se kako mi je prišao nakon što sam stigla … osmeha i: „Lepo izgledaš“... sasvim običnih reči koje izgovorene tad i tu imaju suštinski značaj potvrđen odrazom te lepote u njegovim očima...
Nije samo on poseban. Poseban je taj doživljaj, svaki susret sa njim, posebno je sve kroz šta prolazimo, sve što doživljavamo... Poseban je taj dragoceni, retki osećaj za kojim tragaš svesno rizikujući da ga možda nikad ne pronađeš... ali koji nepogrešivo prepoznaješ i prisvajaš onog trenutka kad se pojavi...
Rekoh mu više puta kako ga nedam nikom.... Rekoh mu i kako ga nikad ne bih menjala... ni za koga, ni za šta. I bez razmišljanja uvek mogu da potvrdim da to jeste tako...
Zar to nije ono što je najlepše, zar taj tako prirodan osećaj pripadnosti nije nešto najlepše i najdragocenije što možemo imati sa nekom drugom osobom?
Ja verujem da jeste.
Pogotovo kada sam udobno ušuškana u njegovom zagrljaju i kada već odem od njega i kada se nalazimo u dva različita grada...
- A ja tebi? … morala sam da dodam pošto nije bilo glasnog odgovora
- Hmmm... (pa pogled prema gore)... Ne nedostaješ mi toliko jer se čujemo svaki dan i jer si... tu stalno.
- Znam... ali... ovo? - pitam u pokušaju da naglasim razočarenje (kojeg u stvari nema, jer tačno znam o čemu priča
) spuštajući nežan poljubac na njegove lepe usne. - Pa to je drugo... reče glasom koji se smeška i jedva primetno steže svoj zagrljaj...
I ovog puta srećno utonem u njega, sa onim osmehom i osećajem da tu pripadam, da tu pripadamo, da sve dešava prvi i jedini put, baš onako kako treba... Setih se kako mi je prišao nakon što sam stigla … osmeha i: „Lepo izgledaš“... sasvim običnih reči koje izgovorene tad i tu imaju suštinski značaj potvrđen odrazom te lepote u njegovim očima...
Nije samo on poseban. Poseban je taj doživljaj, svaki susret sa njim, posebno je sve kroz šta prolazimo, sve što doživljavamo... Poseban je taj dragoceni, retki osećaj za kojim tragaš svesno rizikujući da ga možda nikad ne pronađeš... ali koji nepogrešivo prepoznaješ i prisvajaš onog trenutka kad se pojavi...
Rekoh mu više puta kako ga nedam nikom.... Rekoh mu i kako ga nikad ne bih menjala... ni za koga, ni za šta. I bez razmišljanja uvek mogu da potvrdim da to jeste tako...
Zar to nije ono što je najlepše, zar taj tako prirodan osećaj pripadnosti nije nešto najlepše i najdragocenije što možemo imati sa nekom drugom osobom?
Ja verujem da jeste.
Pogotovo kada sam udobno ušuškana u njegovom zagrljaju i kada već odem od njega i kada se nalazimo u dva različita grada...
