ESEJ O ALKOHOLIZMU
PREDGOVOR:
Pokušaću da prikažem neka svoja razmišljanja, tačnije moje misli pomašane sa mislima pametnih ljudi (najviše Andrić, London).
Prvi redovi ovoga su napisani pre mnogo više od 20 godina, i nikad nisu završeni.
Napisaću, tj. Prepisaću sa papira to onako kako je napisano, bez ispravljanja.
Zašto? Ako bar jedan mladi čovek koji ovo pričita ne krene putem kojim sam ja išao smatraću da nisam uzalud pisao. Neću žuriti. Prepisivaću polako i kada budem raspoložen.
ESEJ O ALKOHOLIZMU
Možemo ga nazvati Bahus, Bog vina. Volim ga i ne volim ga. Nikad mu nisam manje prijatelj nego onda kad je on poreed mene i kada ozgleda da ga volim. On je kralj lažljivaca. On voli istinu. Njegov put vodi goloj istini i smrti. On pruža jasne vizije i mutne snove. On je neprijatelj života, ubica nevine mladosti..
Pripit sam, ali je u mom mozgu svaka misao na svom mestu i čeka da izadje, kao zatvorenici koji čekaju ponoć da provale iz zatvora. Moj mozak je osvetljen jasnom, belom svetlošću alkohola. Bahus je u nastupu besa istine, kada odaje svoje najveće tajne, a ja sdam sada njegov govornik.
Pre svega, pijem samo iz navike. U meni neka nikakve urodjene slkonosti ka alkoholu. U tom pogledu cela moja porodica je normalna. Fiziološki, u odnosu na nepca i želudac, alkohol mi je uvek bio odvratan. Pijem ga samo radi njegovog dejstva. I vladam sobom u piću.
Uopšte, postoje dva tipa pijanaca:
- Jedan opšte poznat, glup, čiji mozak ne radi u pijanstvu, tetura se pijan i pada u jarak, vidi bele miševe i slonove. To je tip na čiji se račun zbijaju šale u humorističkim listovima.
- Drugi tip pijanice ima maštu i vizije. Njegov mozak radi. I baš u tom stanju skida skida ljuske sa najzdravijih iluzija života i ispituje gvozdeni okov nužde i morala kojim je okovana njegova duša.
Svakome je lako da se skotrlja u jarak. Ali je strahovito iskušenje za čoveka da stoji čvrsto i uspravno na svojim dvema nogama i da shvati kako na celom svetu postoji samo jedna sloboda, a to je da može unapred izabratid dan svoje smrti. Njemu je sve jasno. Sve te varljive težnje za besmrtnošću samo su užasavanja duša obuzetih strahom od smrti. Oni nemaju instinkta za smrt. Njima nedostaje volje da umru kada dodje vreme da se umre. A čovek koji se druži sa Bahusom zna sve to. Besmrtnost je sitnica za kojom čeznu sitne duše. Kraj je isti za sve. On zna da se satoji od mesa, vina i duhivitosti, od sunca i zemaljskog praha, od kojeg je ostao i u koji će se pretvoriti. Sve je to bolesto duše, kazna koju čovek sa maštom mora da plati za druženje sa Bahusom. Ljudi pod dejstvom alkohola (druga grupa) sa visina svog ludila, sa sigirnošću Boga, na ceo život gledaju kao na zlo. Oni nemaju slobode i shvataju to. Ali, za razliku od drugih ljudi, oni to vide, oni to znaju. A sve to nije za čoveka. Za čoveka koji je stvoren da živi, da voli i da bude voljen.
U početku, bio sam pijani mlado Bog, mudar, genijalan, i moje moći nisu imale granica. Tek kasnije sam shvatio da čovek na oivon svetu nušta ne dobija badava. Čovek sve plaća: sa svaku snagu istom takvom slabošću, za svaki oubražrni božanski trenutak istim tolikim vremenom medju zmijama. Intenzitet i trajnost su neprijatelji, kao vatra i voda. Oni se medjusobno uništavaju. Bagus može da nas odvede u visine, ali nemože tu da nas zadrži, inače bismo svi bili njegovi obožavaoci. Ipak, on nudi zaborav i razuzdanos mašte.
Vremenom sam zapao u teškoće, lične i sentimentalne prirode, a uporedo sa tim patnjama došle su i intelektualne patnje. Učinio sam prastaru grešku: Da suviše uporno tragam za istinom. Skinuo sam joj sve koprene sa lica, a ono šro sam video bilo je suviše strašno da bih mogao da podnesem. Izgubio sam veru gotovo u sve. Uspeh – prezirao sam ga. Priznanje – ugašem pepeo. Deuštbo: Muškarci i žene: rulja duševne prosečnosti. Ljubav žene je kao i sve ostalo. Novac - mogu da spavam samo u jednoj postelji i šta će mi sto ručkova dnevno kada jedem jednom. Umetnost, kultura – suočene sa čeličnim činjenicama biologije bile su smešne. A njihovi predstavnivi još smešniji. Možda još u ljubav verujem. A prave ljubavi nigde. Usamljen sam kao tunel. Možda je ljubav prolazuila pored mene i ja je nisam vide. Možda. Tek, sada nema nje ni bilo kakvog nagoveštaja da će ikad doći.
Potreba za alkoholom mi je bila potreba za dobrim raspoloženjem. Samo to. Treznom mi je često bilo muka slušati neukusnosti i gluposti žena, šuplje fraze naduvanih miškarčina. A pijan sam se tome smejao. To je kazna koju plaća onaj koji čita puno knjiga, ili koji je lud. Nezam šta je kod mene uzrok te patnje. Možda sam se suviše visoko popo medju zvezde..
Često bi me spopadala melangolija i tuga. Nisam mogao da se smejem svečanim izjavama ljudi koje sam smatrao idiotima. I nisam mogao da se ne uzbudjujem zbog glupo i površnog brbljanja žena, koje su ispod svoje nežnosti i luckasti ostale isto tako primitivne, neposredne i ubitačne u ostvarivanju svoje biološke sudbine, kao što su bile i žene pračoveka pre nego što su skinule svoje sopstveno krzno i zamenila ga krznom drugih životinja.
Nisam pesimista. Sami mi je dosadno. Ponekad sam sretao retke duhove, tj. Ludake kakav sam i sam bio i sa njima provodio divne časove.
U životu je sve lutrija. Ali ja stavljam lažan osmeh na lice života i smejem se čonjenocama. Život je samo snešna farsa i pozorište koje se nemože shvatiti ni ozbiljno ni neozbiljno. I ne isplati se ići iza kulisa da bi video kako glavni gluma, blistave glume, bije svoju ženu.
Kada popijem, nisam pijamica uz običnom smislu te reči. Ne teturam se i ne valjam se po podu, svest mi niue pomućena. Pijem da bih se osećao dobro, i ništa više. Izbegavam povraćanje, Patim da ne izgubim vlast nad sobom i da zadržim ponos, čuvam se posledica prekomernog pića. Izvežbao sam se da dostoignem umereno i prijatno pilupijanstvo. Količina alkohola nije važna, stanem kad je potrebno. Mogu reći da pijam nikada no+ikoga nisam uvredio niti napravio neku svinjariju. Jedino nisam siguran da sam ja stavarno gospodar svoje volje.
Treba upoznati još jednu Bahovu vrlinu: on daje nešto za ništa. Tamo gde nema snage on je nalazi, čovek koji je pao od umora dobija snagu za još veći napor.
Stara bolest se vuče, čisto intelektualna bolest. I tu le logoka alkohola, „Bela logika“ koja mi otkriva istinu. Kako objasniti „Belu loguku“ onima koji je nisu doživeli? Ona se nemožeopisati rečima! To je kao opisivati neku prirodnu čepotu čoveku koji tamo nikada nije bio. A nekome ko je bio dovoljno je reći samo ime, i sve će znati. U alkoholu su kobna naslućivanje istine! Na ovom svetu ima više vrsta istine. Neke su istine istinitije nego druge. Neke su istine – laži, i baš su te vrsta ustine one koje imaju najveću upotrebno vrednist u životu. Alkohol govori istinu. To je prava istina, istina više vrste. Ali ta istina nije normalna. Ono što je normalno to je zdravo, a što je zdravo, želi da živi. Nornalna istina je druge vrsta istine, niža vrsta. Uzmimo npr. Konja za vuču. Celog života on nekako, neshvatljivo, veruje da je život lep, da je dobro biti upregniu i vući, da je smrt strašna a život lep i da ga treba živeti. A na kraju, kad ga više neće tući i terati da radi više nego što može, snatraća da je starost časna i dostojna poštovanja. I kraj: svi njegovi delovi idu mesari, kožari i sličnima. (Dodato sada: Asociralo me na „Životinjsku Farmu“ )
Ovoga konja, kao i sve druge konje, kao i sve druge živorinje, kao i čoveka, život je zaslepeo i opupeo im čula. On želi da živi po svaku cenu. To je ona vrsta istine koje ne važi za Vasionu vwć za živa bića u njoj koja traju kratko vreme pre nego što nestanu.
PREDGOVOR:
Pokušaću da prikažem neka svoja razmišljanja, tačnije moje misli pomašane sa mislima pametnih ljudi (najviše Andrić, London).
Prvi redovi ovoga su napisani pre mnogo više od 20 godina, i nikad nisu završeni.
Napisaću, tj. Prepisaću sa papira to onako kako je napisano, bez ispravljanja.
Zašto? Ako bar jedan mladi čovek koji ovo pričita ne krene putem kojim sam ja išao smatraću da nisam uzalud pisao. Neću žuriti. Prepisivaću polako i kada budem raspoložen.
ESEJ O ALKOHOLIZMU
Možemo ga nazvati Bahus, Bog vina. Volim ga i ne volim ga. Nikad mu nisam manje prijatelj nego onda kad je on poreed mene i kada ozgleda da ga volim. On je kralj lažljivaca. On voli istinu. Njegov put vodi goloj istini i smrti. On pruža jasne vizije i mutne snove. On je neprijatelj života, ubica nevine mladosti..
Pripit sam, ali je u mom mozgu svaka misao na svom mestu i čeka da izadje, kao zatvorenici koji čekaju ponoć da provale iz zatvora. Moj mozak je osvetljen jasnom, belom svetlošću alkohola. Bahus je u nastupu besa istine, kada odaje svoje najveće tajne, a ja sdam sada njegov govornik.
Pre svega, pijem samo iz navike. U meni neka nikakve urodjene slkonosti ka alkoholu. U tom pogledu cela moja porodica je normalna. Fiziološki, u odnosu na nepca i želudac, alkohol mi je uvek bio odvratan. Pijem ga samo radi njegovog dejstva. I vladam sobom u piću.
Uopšte, postoje dva tipa pijanaca:
- Jedan opšte poznat, glup, čiji mozak ne radi u pijanstvu, tetura se pijan i pada u jarak, vidi bele miševe i slonove. To je tip na čiji se račun zbijaju šale u humorističkim listovima.
- Drugi tip pijanice ima maštu i vizije. Njegov mozak radi. I baš u tom stanju skida skida ljuske sa najzdravijih iluzija života i ispituje gvozdeni okov nužde i morala kojim je okovana njegova duša.
Svakome je lako da se skotrlja u jarak. Ali je strahovito iskušenje za čoveka da stoji čvrsto i uspravno na svojim dvema nogama i da shvati kako na celom svetu postoji samo jedna sloboda, a to je da može unapred izabratid dan svoje smrti. Njemu je sve jasno. Sve te varljive težnje za besmrtnošću samo su užasavanja duša obuzetih strahom od smrti. Oni nemaju instinkta za smrt. Njima nedostaje volje da umru kada dodje vreme da se umre. A čovek koji se druži sa Bahusom zna sve to. Besmrtnost je sitnica za kojom čeznu sitne duše. Kraj je isti za sve. On zna da se satoji od mesa, vina i duhivitosti, od sunca i zemaljskog praha, od kojeg je ostao i u koji će se pretvoriti. Sve je to bolesto duše, kazna koju čovek sa maštom mora da plati za druženje sa Bahusom. Ljudi pod dejstvom alkohola (druga grupa) sa visina svog ludila, sa sigirnošću Boga, na ceo život gledaju kao na zlo. Oni nemaju slobode i shvataju to. Ali, za razliku od drugih ljudi, oni to vide, oni to znaju. A sve to nije za čoveka. Za čoveka koji je stvoren da živi, da voli i da bude voljen.
U početku, bio sam pijani mlado Bog, mudar, genijalan, i moje moći nisu imale granica. Tek kasnije sam shvatio da čovek na oivon svetu nušta ne dobija badava. Čovek sve plaća: sa svaku snagu istom takvom slabošću, za svaki oubražrni božanski trenutak istim tolikim vremenom medju zmijama. Intenzitet i trajnost su neprijatelji, kao vatra i voda. Oni se medjusobno uništavaju. Bagus može da nas odvede u visine, ali nemože tu da nas zadrži, inače bismo svi bili njegovi obožavaoci. Ipak, on nudi zaborav i razuzdanos mašte.
Vremenom sam zapao u teškoće, lične i sentimentalne prirode, a uporedo sa tim patnjama došle su i intelektualne patnje. Učinio sam prastaru grešku: Da suviše uporno tragam za istinom. Skinuo sam joj sve koprene sa lica, a ono šro sam video bilo je suviše strašno da bih mogao da podnesem. Izgubio sam veru gotovo u sve. Uspeh – prezirao sam ga. Priznanje – ugašem pepeo. Deuštbo: Muškarci i žene: rulja duševne prosečnosti. Ljubav žene je kao i sve ostalo. Novac - mogu da spavam samo u jednoj postelji i šta će mi sto ručkova dnevno kada jedem jednom. Umetnost, kultura – suočene sa čeličnim činjenicama biologije bile su smešne. A njihovi predstavnivi još smešniji. Možda još u ljubav verujem. A prave ljubavi nigde. Usamljen sam kao tunel. Možda je ljubav prolazuila pored mene i ja je nisam vide. Možda. Tek, sada nema nje ni bilo kakvog nagoveštaja da će ikad doći.
Potreba za alkoholom mi je bila potreba za dobrim raspoloženjem. Samo to. Treznom mi je često bilo muka slušati neukusnosti i gluposti žena, šuplje fraze naduvanih miškarčina. A pijan sam se tome smejao. To je kazna koju plaća onaj koji čita puno knjiga, ili koji je lud. Nezam šta je kod mene uzrok te patnje. Možda sam se suviše visoko popo medju zvezde..
Često bi me spopadala melangolija i tuga. Nisam mogao da se smejem svečanim izjavama ljudi koje sam smatrao idiotima. I nisam mogao da se ne uzbudjujem zbog glupo i površnog brbljanja žena, koje su ispod svoje nežnosti i luckasti ostale isto tako primitivne, neposredne i ubitačne u ostvarivanju svoje biološke sudbine, kao što su bile i žene pračoveka pre nego što su skinule svoje sopstveno krzno i zamenila ga krznom drugih životinja.
Nisam pesimista. Sami mi je dosadno. Ponekad sam sretao retke duhove, tj. Ludake kakav sam i sam bio i sa njima provodio divne časove.
U životu je sve lutrija. Ali ja stavljam lažan osmeh na lice života i smejem se čonjenocama. Život je samo snešna farsa i pozorište koje se nemože shvatiti ni ozbiljno ni neozbiljno. I ne isplati se ići iza kulisa da bi video kako glavni gluma, blistave glume, bije svoju ženu.
Kada popijem, nisam pijamica uz običnom smislu te reči. Ne teturam se i ne valjam se po podu, svest mi niue pomućena. Pijem da bih se osećao dobro, i ništa više. Izbegavam povraćanje, Patim da ne izgubim vlast nad sobom i da zadržim ponos, čuvam se posledica prekomernog pića. Izvežbao sam se da dostoignem umereno i prijatno pilupijanstvo. Količina alkohola nije važna, stanem kad je potrebno. Mogu reći da pijam nikada no+ikoga nisam uvredio niti napravio neku svinjariju. Jedino nisam siguran da sam ja stavarno gospodar svoje volje.
Treba upoznati još jednu Bahovu vrlinu: on daje nešto za ništa. Tamo gde nema snage on je nalazi, čovek koji je pao od umora dobija snagu za još veći napor.
Stara bolest se vuče, čisto intelektualna bolest. I tu le logoka alkohola, „Bela logika“ koja mi otkriva istinu. Kako objasniti „Belu loguku“ onima koji je nisu doživeli? Ona se nemožeopisati rečima! To je kao opisivati neku prirodnu čepotu čoveku koji tamo nikada nije bio. A nekome ko je bio dovoljno je reći samo ime, i sve će znati. U alkoholu su kobna naslućivanje istine! Na ovom svetu ima više vrsta istine. Neke su istine istinitije nego druge. Neke su istine – laži, i baš su te vrsta ustine one koje imaju najveću upotrebno vrednist u životu. Alkohol govori istinu. To je prava istina, istina više vrste. Ali ta istina nije normalna. Ono što je normalno to je zdravo, a što je zdravo, želi da živi. Nornalna istina je druge vrsta istine, niža vrsta. Uzmimo npr. Konja za vuču. Celog života on nekako, neshvatljivo, veruje da je život lep, da je dobro biti upregniu i vući, da je smrt strašna a život lep i da ga treba živeti. A na kraju, kad ga više neće tući i terati da radi više nego što može, snatraća da je starost časna i dostojna poštovanja. I kraj: svi njegovi delovi idu mesari, kožari i sličnima. (Dodato sada: Asociralo me na „Životinjsku Farmu“ )
Ovoga konja, kao i sve druge konje, kao i sve druge živorinje, kao i čoveka, život je zaslepeo i opupeo im čula. On želi da živi po svaku cenu. To je ona vrsta istine koje ne važi za Vasionu vwć za živa bića u njoj koja traju kratko vreme pre nego što nestanu.
