KERBER 1.deo - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Borac za prava zivotinja

KERBER 1.deo

Oceni ovaj blog
Već trideset godina su bili u braku i slagali se kao pas i mačka. Stanovali su u prigradskoj kućici, sivoj i neuglednoj, opasanoj niskom ogradom.
Jovanka još nije imala ni pedeset, i bila je uspravna, vitka i bez ijedne sede. Veoma je držala do svog izgleda, svakodnevno uvijajući kosu na krupne viklere i utežući struk u tesan mider. Krejonom je iscrtavala mladež iznad gornje usne, a praškastim puderom pokrivala sitne bore oko očiju. Lice joj je kvario impozantan i pomalo kukast nos. Ona je na njega bila ponosna, govoreći kako baš takav nos daje karakter njenom liku.

Muž je bio dvadesetak godina stariji od nje – mali i debeljuškast. Ni sama nije znala kako se dala prevariti i zarobiti u tom jalovom braku. Kada su se upoznali, delovao je sasvim drugačije – veseo, smešljiv, dobroćudnog izraza – da bi, već prvih dana braka, pokazao svoju pravu narav. Bio je škrt, beznadežno dosadan i namćorast, navikao na ustaljen raspored svojih obaveza. Od nje je očekivao da mu se u potpunosti povinuje, tražio da ustaje pre sunca i leže sa njim pre mraka. Voleo je da dobro pojede i popije, ali, iznad svega je voleo svoj sajdžijski posao. Po ceo dan sedeo je u radnjici i čeprkao po satovima, dolazeći samo u vreme obroka. U postelji je bio mlak i sebičan, te je Jovanka odavno shvatila da je ona za njega neka vrsta sluškinje koja, u ritmu satnog mehanizma, mora da ispunjava zahteve. U pet i trideset – ustajanje, u sedam – doručak, tačno u jedan – ručak, u pet – kafa, u sedam i trideset – večera, u devet – krevet. Tika-taka, tika-taka… i prošlo je trideset godina.

Oduvek su ga zvali čika Sava, čak i onda kad je imao jedva četrdeset. Ona je bila „gospođa Jovanka“, što je, po njoj, govorilo o tome šta ljudi misle o njima. Sigurno su se pitali šta je ona uopšte pronašla u čika-Savi i iza leđa je sažaljevali, diveći se njenom strpljenju i dostojanstvenom izgledu.
Otkako se penzionisao, Sava je bio nepodnošljiv – vrzmao se po stanu celog dana, prigovarao zašto je ona uradila ovo ili ono, uplitao se u Jovankine poslove… Svoju sajdžijsku radnjicu je prodao nekim mešetarima za male pare, na brzinu, zaveden njihovim pričama o očuvanju starih zanata i lažnim obećanjima da će, kao majstor, tamo uvek biti dobrodošao. No, kada je na mestu njegove radnje iznikao kafić, glamuroznog kič-enterijera i napunio se razgolićenim devojkama sumnjivog morala i nabildovanim ćelavcima, shvatio je da ga novi vlasnici neće častiti ni kafom, a kamoli trpeti njegovu staračku malenkost.

Nemajući društva, nabavio je psa – ruglo jedno, zdepastog tela, neobične, spljeskane njuške i buljavih očiju. Kuče je čak imalo nekakav pedigre, ali to Jovanki nije mnogo značilo: omrzla ga je istog trenutka kada je zakoračio preko kućnog praga, pošto joj se pomokrio na tepih i zato što joj je, čudo jedno, ličio upravo na svog gazdu.

Njen muž kao da je skrenuo s uma: provodio je sate i sate pričajući sa psom. Činio je to krišom od Jovanke, a kada je ona jedanput banula u sobu, Sava je naglo zaćutao, kao da pas i on šuruju, kuju neku urotu protiv nje. „Jesi li ti poludeo“, pitala ga je, „kad pričaš sa kučetom?“ On se samo tajanstveno nasmešio. Koliko je Jovanka mogla da primeti, naravno da to i nije bio nikakav razgovor, već pre monolog čoveka koji je u starosti podetinjio. Sava je bulaznio o tome kako pas sve razume, šta god mu on kaže. „Ma nemoj mi reći“, podsmehivala mu se, „da razumeš pseći jezik..“ „Glupačo“, odgovorio joj je, „šta ti znaš? Pametniji je od tebe.“

Kada, nekim sticajem okolnosti, nije bio sa Savom, pas ju je budno pratio pogledom. Nije se pomerao s mesta, niti je davao glasa od sebe, ali je, njoj, svejedno, smetalo to tiho, pseće prisustvo. Osećala se kao da u kući ima špijuna, ili nekog dosadnog duha, koji joj je uzurpirao prostor.

Kako je rastao, buldog po imenu Grof – jer ga je Sava tako nazvao, bivao je sve razmaženiji i bezobrazniji. Spavao u njihovoj sobi i kada je Jovanka prigovorila da pas ispušta gasove i hrče, čika Sava ju je ismejao i rekao joj da je ona „jedna luda žena, koja svašta uobražava“. A buldog je, zaista, vrlo često ispuštao užasan smrad i disao glasno, grokćući kao svinjče. Osim toga, za sobom je ostavljao dlake, koje su se, poput iglica četinara, zabadale u tepih. Povrh svega, bila je zadužena za pripremanje njegovih obroka, sačinjenih uglavnom od iznutrica odvratnog izgleda, skliskih i ljigavih; gadilo joj se i da ih pogleda, a kamoli da ih secka i kuva. Pas nikada nije ispoljavao znake neke naklonosti ili zahvalnosti prema svojoj kuvarici, kao da je znao šta ona oseća prema njemu. Jovanki je padalo na pamet, ne malo puta, da u te splačine doda i malkice mišomora ili otrova protiv bubašvaba, ali je došla na bolju ideju – u poslednje vreme je deo psećeg obroka krišom podmetala mužu i u sebi likovala; on je, i ne znajući šta jede, coktao i mljackao od zadovoljstva. Čak je počeo i da smrdi kao pas!

Sava se okolo šepurio Grofom, ubeđen da se njegovom ljubimcu svi dive. Hvalisao se kako je pas opasan, te da može rastrgnuti svakog uljeza svojim oštrim zubima. Nabavio mu je ogrlicu sa bodljama, kako bi slika o opakoj Grofovoj naravi bila još ubedljivija. Jovanka bi ih sa prozora svoje kuhinjice posmatrala kako odlaze u šetnju i bila srećna što će moći, bar na sat-dva, dok kukavica ne otkuca vreme njihovog povratka, da se opusti. Tada je pila kafu sa njihovim stanarom (jer su, zbog Savine gramzivosti za novcem, izdavali jednu sobu) ili sa komšinicom listala tajno kupljene ženske časopise i maštala kako bi izgledao njen život kada bi, ah, samo kad bi mogla, časovnik da vrati trideset godina unazad.

I ovog jutra, pošto su Sava i pas otišli, Jovanka je na brzinu oprala sudove, skinula kecelju, očešljala se, stavila malo ruža na usne, ištipkala obraze kako bi joj se vratilo prirodno rumenilo i isprskala se kolonjskom vodom. Kuhinju je pošpricala lavandom i na sto stavila veliku vazu hortenzija. To je bio uobičajeni ritual već šest meseci – otkako su dobili novog stanara. Ovaj, inženjer nečega, čovek „u najboljim godinama“, plećat i uvek dobro raspoložen, bio je pravi zgoditak. Uredno je plaćao stanarinu i bio vrlo ljubazan, pokatkad joj donoseći cveće, flašu jeftinog vina ili voće. Za uzvrat, ona bi ga pozvala na jaku i slatku crnu kafu i kolačiće, naravno – samo onda kad Sava nije bio tu, jer se njen muž nije slagao sa takvim, po njemu nepotrebnim čašćavanjima, koja su mu kvarila računicu.
Stanar joj je delio komplimente: te kako se dobro drži za svoje godine, te kako sveže jutros izgleda, kako su joj kolači izvanredni, pa kako ima zlatne ruke jer kuću drži čistu i urednu… Primetila je Jovanka njegove poglede na sebi. Jednom joj je, kao slučajno, rukom prešao preko ramena i skliznuo dalje, preko obline grudi… Ali, čarolija je ubrzo nestala i inženjer je otišao svojim poslom, ostavljajući je usplahirenu i uzdrhtalu. Znala je da on, ozbiljan čovek, neće da se upušta u vezu sa udatom ženom, znala je da ona za njega ne bi mogla da bude tek obična avantura.

Zimus se stari razboleo i nije danima izlazio, pa ona i stanar nisu mogli da uživaju u zajedničkim ispijanjima kafe. Umesto toga, čika Sava je samcu dosađivao pričama iz svog beznačajnog života i gnjavio ga pokazujući mu kolekciju starih džepnih satova. Najčešće se njihovo druženje završavalo tako što bi Sava, poduprt jastucima, iz svog kreveta dovikivao: „Hajde, čik… Dajte mi Vi, gospodine, bilo koji pokvaren sat i ja ću ga popraviti… bilo koji!…“ Stanar bi jedva čekao da se izvuče iz te zagušljive sobice u kojoj mu je čika Sava kašljao u lice, a stari bi onda, pakosno, sebi u brk gunđao: „Pih! Kakav mi je to inženjer… Džaba mu škole, kad ni stan nema…“ I cokćući, vajkao bi se glasno, tako da Jovanka može da čuje, na savremeno doba, na ljude koji više ne prepoznaju prave vrednosti, na kataklizmu civilizacije, na opštu lenjost i nerad…
Grof mu je ležao pored kreveta i na svaki zvuk njegovog glasa, podigao bi glavu i mahnuo repom. Jovanki se činilo kako Savu niko ne voli osim tog psa, niti je njen muž nekome bio toliko nakonjen, koliko džukcu.

Pošalji "KERBER 1.deo" na Facebook Pošalji "KERBER 1.deo" na Google Pošalji "KERBER 1.deo" na My Yahoo! Pošalji "KERBER 1.deo" na Live Pošalji "KERBER 1.deo" na MySpace Pošalji "KERBER 1.deo" na Twitter Pošalji "KERBER 1.deo" na Digg Pošalji "KERBER 1.deo" na del.icio.us

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari

  1. alal (avatar)
    idem da citam drugi deo
  2. kojote (avatar)
    "Tika-taka, tika-taka… i prošlo je trideset godina." - fenomenalno!

    "Ona je bila „gospođa Jovanka“, što je, po njoj, govorilo o tome šta ljudi misle o njima... u poslednje vreme je deo psećeg obroka krišom podmetala mužu i u sebi likovala" - veštice baš umeju da očaraju ljude.

    "Ovaj, inženjer nečega, čovek „u najboljim godinama“, plećat i uvek dobro raspoložen, bio je pravi zgoditak... pokatkad joj donoseći cveće, flašu jeftinog vina ili voće" - jači zgoditak. Nesrećnica.


    Čitam redovno, sve što napišeš, dušo. Obično ćutim i uživam. Ovoga puta nisam izdržao. Prelepo je!
  3. dadel (avatar)
    Nekada davno citao sam HIMEN GOSPODJICE MATILDE i ta me prica odusevila, ti si drugi koji je to uspeo.
    Necu se upustati u detalje ali ti mogu reci da si od A do S okupirao, svaki pasus je minijatura jedne velike slike koju si tako majstorski obradio.
    Imas jednog citaoca vise- Idemo dalje.
    Pozzzzz !
  4. Borac za prava zivotinja (avatar)
    Hvala, Kojotiću.

    Hvala i tebi, dadel. Uzgred, ja sam žensko.
  5. dadel (avatar)
    Malo sam zamrsio ali vazno je da pises dobro
    pozzz !