Svakodnevnica - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

smeh

Svakodnevnica

Oceni ovaj blog
U ovom užasno teškom i nepredvidivom vremenu, naravno da imamo jako puno problema na poslu. I sve mi to teško pada tim pre što se ne radi samo o meni, što znam šta je i kako uloženo u čitav posao i iznad svega jer se radi o mom bratu. Skoro dve godine svedok sam svakodnevne doslovce borbe da se posao postavi na noge i opstane u više nego surovim uslovima. U poslednje vreme, i ako ima i dobrih strana, da se stvari pomere na bolje ne dozvoljavaju nedaće i „viša sila“ koje idu jedna za drugom od finansijskog i poslovnog kraha firme za koju smo bili direktno vezani (i gde nam je ostala zarobljena za nas znatna količina novca), preko raznih inspekcija, kazni za kašnjenje u plaćanju doprinosa državi (u iznosu većem nego što su sami doprinosi) do promene ljudi sa kojima direktno sarađujemo i dolaska nekih sa kojima je saradnja skoro pa nemoguća... Kako ćemo isplivati – sam Bog zna, ali nekako znam da moramo... Samo nije lako svakodnevno se suočavati sa svim tim i gledati toliko blisku i dragu osobu koja je uvek (bila) optimistična, kako se muči, nervira i ... ne može da vas prevari. Mislim... poznajem ga čitav život, znam kako diše... znam i kako razmišlja i ne sećam se da sam ga videla u ovakvom izdanju...
Takvu svakodnevnicu pokušavam da „ispeglam“ sa nekim drugim lepim stvarima, onim običnim i manje običnim i nekako opstajem... i nasmejana sam i „blistam“ i izgledam veselo i srećno... na neki način to i jesam, ali... ima momenata kada pucam... Polazeći danas sa posla, bila sam svesna da nisam daleko od te tačke... Tešila sam se da je dan prelep, planirala sam da ono što je od njega ostalo iskoristim tako što ću da „pokupim“ Donu i obiđem pola grada...
Ispred svoje kuće zatičem komšiju koji drži svoju prikolicu kod mene u garaži kako u nju tovari grane od moje vrbe... Vrba ima 10-tak godina, zasađena je skoro pa ispod mog prozora i od kad se razgranala pravi sjajnu hladovinu: Komšiju mama angažuje za tako neke poslove i je ne ulazim u njihove dogovore. Uglavnom, juče mi je pomenuo kako treba da „poseče“ vrbu i naravno da sam reagovala pitanjem: „Zašto?“ na šta mi je on objasnio da je otišla jako u visinu i da ako ne reaguje, posle neće moći da je iseče... Prihvatim to i naglasim da je poseče samo onoliko koliko mora. Kad sam videla dvorište puno granja nije ni trebalo da pogledam u stablo pa da me uhvati ... ne znam ni kako bih to opisala! Pitam: „Pobogu čoveče, zašto si tu vrbu tako isekao?!“ a on mi mrtav-hladan „objasni“ kako je ostavio „malo hladovine“ za Donu! To „malo hladovine“ je jedna jedina grana! Stablo uopšte nema krošnju... Ne smem da pogledam... Oči ne da mi se pune suzama nego mislim da bih mogla vrištati! Kaže još: „Brzo se ona širi... Imaćeš hladovinu sledeće godine!“ Shvatim samo da ne želim da se pred njim rasplačem i da je svaka rasprava – besmislena. Niko ne može da vrati krošnju na vrbu, ja ih nisam angažovala da to rade... pa sam se uzdržala od svakog daljeg komentara.
Nakon što sam se isplakala u svojoj sobi i svom Posebnom i ako znam da radi i da je telefon verovatno isključen, poslala poruku, rešim da dan nastavim po planu, ali... Kad sam izašla sa Doninim povocem – ustanovim da im je Dona – pobegla! E, tu se više nisam uzdržavala! U svakom slučaju, obigrali su kraj da je pronađu... Imali su sreće, mogli su je tražiti do ponoći!
Više od dva sata smo šetale... Prilično sam se smirila i ako sam i dalje veoma tužna zbog moje vrbe... Srele smo neku dečicu i upoznale malu Miu koja ima samo 15 meseci, još je nestabilna na nogicama, ali je sa oduševljenjem i nežnošću mazila i grlila Donu...
Nosila sam telefon sa sobom i ako znam da je Posebni zauzet i da se neće javljati pre nekog kasnog noćnog doba... Za svaki slučaj .
Ipak... i ako u svakom trenutku znam da je poseban i dragocen, neki put, u nekim lošim trenucima kada mi jako nedostaje, znam da iskonstruišem svašta i dozvolim sebi da se zapitam da li je sve baš tako... I uvek, ali baš uvek kada me obuzmu takve misli – zasvira poznata, draga melodija...
Tako je bilo i večeras... „Pa zar ti nisi zauzet?“, pitala sam. „Jesam... ali sam izašao da popušim pa sam samo hteo da te čujem...“ Eto zašto je poseban... Zato što zna, oseća... kada je potreban samo njegov glas, jedna rečenica koju tačno zna da odabere... Meni ne treba više od toga da me obuzme onaj lepi, topli osećaj, da mi se vrati sigurnost u sve ono u šta suštinski verujem i što osećam za nas dvoje... I sada, kada i ovaj dan izmiče, uz sve teškoće i probleme koji će biti tu i sutra, opet je lakše i lepše... Jer, ujutro i pre nego što otvorim oči, prva jutarnja misao ipak će biti upućena njemu sa uživanjem. I to ona snena, pospana, najtoplija... sasvim iskrena. I šta god da me čeka u tom danu, privatljivije je kada pre nego što utonem u san mogu da se osmehnem sa uživanjem...

Pošalji "Svakodnevnica" na Facebook Pošalji "Svakodnevnica" na Google Pošalji "Svakodnevnica" na My Yahoo! Pošalji "Svakodnevnica" na Live Pošalji "Svakodnevnica" na MySpace Pošalji "Svakodnevnica" na Twitter Pošalji "Svakodnevnica" na Digg Pošalji "Svakodnevnica" na del.icio.us

Ažurirano 05.04.2012. u 23:05, autor: smeh

Kategorije
Magija

Komentari

  1. LJILJA MMM (avatar)
    Tako je bilo i večeras... „Pa zar ti nisi zauzet?“, pitala sam. „Jesam... ali sam izašao da popušim pa sam samo hteo da te čujem...“ Eto zašto je poseban... Zato što zna, oseća... kada je potreban samo njegov glas, jedna rečenica koju tačno zna da odabere... Meni ne treba više od toga da me obuzme onaj lepi, topli osećaj, da mi se vrati sigurnost u sve ono u šta suštinski verujem i što osećam za nas dvoje... I sada, kada i ovaj dan izmiče, uz sve teškoće i probleme koji će biti tu i sutra, opet je lakše i lepše... Jer, ujutro i pre nego što otvorim oči, prva jutarnja misao ipak će biti upućena njemu sa uživanjem. I to ona snena, pospana, najtoplija... sasvim iskrena. I šta god da me čeka u tom danu, privatljivije je kada pre nego što utonem u san mogu da se osmehnem sa uživanjem...

    Našla si najvrednije....čuvaj to....i što je još važnije, čuvaj za oboje....znaš šta hoću da kažem ako ne, da ti objasnim na pp
  2. Art Ista (avatar)
    Rekla bih da zna ona da cuva...
    a iako ponekad se zanese, ima tvoje price, i svoje, da se podseti...
  3. smeh (avatar)
    Citat Original postavio LJILJA MMM
    Tako je bilo i večeras... „Pa zar ti nisi zauzet?“, pitala sam. „Jesam... ali sam izašao da popušim pa sam samo hteo da te čujem...“ Eto zašto je poseban... Zato što zna, oseća... kada je potreban samo njegov glas, jedna rečenica koju tačno zna da odabere... Meni ne treba više od toga da me obuzme onaj lepi, topli osećaj, da mi se vrati sigurnost u sve ono u šta suštinski verujem i što osećam za nas dvoje... I sada, kada i ovaj dan izmiče, uz sve teškoće i probleme koji će biti tu i sutra, opet je lakše i lepše... Jer, ujutro i pre nego što otvorim oči, prva jutarnja misao ipak će biti upućena njemu sa uživanjem. I to ona snena, pospana, najtoplija... sasvim iskrena. I šta god da me čeka u tom danu, privatljivije je kada pre nego što utonem u san mogu da se osmehnem sa uživanjem...

    Našla si najvrednije....čuvaj to....i što je još važnije, čuvaj za oboje....znaš šta hoću da kažem ako ne, da ti objasnim na pp
    Pa... mislim da znam, ali dodatno objašnjenje ne bi škodilo
  4. smeh (avatar)
    Citat Original postavio Art Ista
    Rekla bih da zna ona da cuva...
    a iako ponekad se zanese, ima tvoje price, i svoje, da se podseti...

    Da... A u vezi priča...
    Od kad se sve ovo (lepo) dešava puno puta se zapitam da li preuveličavam, jer - svaki put kad nam se neko dopadne verujemo da je - poseban. Odgovor uvek dam sama sebi: "Drugačije je... Imam i napismeno!"
    Jer sve što se dešavalo, negde sam zapisala... i zato sa sigurnošću mogu da tvrdim da ovo jeste - posebno. Da on jeste Poseban.
    I zato ga ne dam nikom
  5. Say it right (avatar)
    sve te nedace i nemoci se nekad skupe onako, pa nam svasta pada na pamet
    ja verujem da si plemenita i dobra osoba, vredan i posten covek
    samo malo vise sigurnosti u sebe i ceo svet je tvoj
  6. smeh (avatar)
    Citat Original postavio Say it right
    sve te nedace i nemoci se nekad skupe onako, pa nam svasta pada na pamet
    ja verujem da si plemenita i dobra osoba, vredan i posten covek
    samo malo vise sigurnosti u sebe i ceo svet je tvoj
    Najgore "nemoći" su one koje ne zavise od nas...
    Daleko od toga da ja ne znam da budem u panici, da plačem, osećam se loše... ali pre ili posle razmatranje problema počinjem sa: "Kako to da rešim?".
    E, kad to rešenje nema veze sa nama, kada je splet okolnosti takav da sam Bog zna kako će se nešto završiti i imaš osećaj da se sve urotilo "protiv" - onda nastaje nemoć propraćena tugom... pa tražiš nešto lepo za šta ćeš se "uhvatiti" kako bi mogao da nastaviš dalje...
    A samopouzdanje... znaš li nekog ko ga ima dovoljno ?
  7. Say it right (avatar)
    eh smehic, nemoc je najgore osecanje na svetu, bas zbog toga sto nesto ne zavisi od nas
    postoji nesto sto se zove optimizam i sto, bar mene, tera jos vise da se trudim i znam da ni jedan trud nikad nije uzaludan
    mozda sam previse mlada i neiskusna ali znam da sve moze da se resi, kako si i sama rekla, verujem da ces uspeti, i drzim ti palceve za to
    a samopouzdanje .. nisam sigurna, znam neke koji bar glume da ga imaju i previse
  8. smeh (avatar)
    Citat Original postavio Say it right
    eh smehic, nemoc je najgore osecanje na svetu, bas zbog toga sto nesto ne zavisi od nas
    postoji nesto sto se zove optimizam i sto, bar mene, tera jos vise da se trudim i znam da ni jedan trud nikad nije uzaludan
    mozda sam previse mlada i neiskusna ali znam da sve moze da se resi, kako si i sama rekla, verujem da ces uspeti, i drzim ti palceve za to
    a samopouzdanje .. nisam sigurna, znam neke koji bar glume da ga imaju i previse
    Sve se reši... pre ili posle, ovako ili onako.
    Ali je užasno kada u nešto uložiš sebe a rezultati nisu ni blizu očekivanih. Naprotiv. I ne možeš ništa da izmeniš jer nije do tebe...
    Još strašnije je kada u takvoj ulozi gledaš nekog sebi bliskog.
    Kako ništa nije večno - mora se i to promeniti.
  9. koto (avatar)
    kako kaze andric?
    u jednom danu po dva puta mi klone dusa kojoj se mraci vid i postaje vec tesko verovati..
    teska vremena.
    prepoznala sam u tvom tesku sebe..i probleme, i borbu da ostanes u tome ok, i onj trenutak kad ti srce pukne zbog breze..
  10. smeh (avatar)
    Citat Original postavio koto
    kako kaze andric?
    u jednom danu po dva puta mi klone dusa kojoj se mraci vid i postaje vec tesko verovati..
    teska vremena.
    prepoznala sam u tvom tesku sebe..i probleme, i borbu da ostanes u tome ok, i onj trenutak kad ti srce pukne zbog breze..
    da... teška vremena. Baš, baš teška.
    Lepo je saznanje da se neko prepozna u tvojim rečima
    Hvala