lava lampa
dobila sam lava lampu.
narandzastu,da mi se slaze sa zidovima I sa majicom.
i onda kad sam dosla kuci ukljucila sam je u struju i stavila da se zagreje.hm,funkcionise po principu onih starih televizora – ukljucis i treba vremena dok se ne zagreje ekran i pojavi slika.samo ovde je trebalo ono narandzasto da se rastopi,i onda neka cudna zica da padne dole i da vrsi neku svoju cudnu funkciju.
bas sam bila zbunjena.
i onda je pocela da radi.i oni krajnje uznemirujuci mehuri necega su krenuli da se dizu i da padaju.a ja seljanka ko hipnotisana.malo malo pa bacim pogled da vidim sta se desava.pa onda gledam i ne mogu da odvojim pogled.evo pokusala sam nesto da pocnem da radim i onda sam se zablenula i odlucila da podelim ovo sa nekim.
a kad je hladno malo muckam da vidim sta bi to narandzasto trebalo da bude.i zagledam ga iz svih uglova.i onda pustim pa upalim,pa kad se ohladi opet isto.pa onda idem malo i smaram ljude da mi objasne kako to funkcionise i sta je to unutra.niko nema pojma a svi nesto nagadjaju i filozofiraju.ja ciljam na neku vodu ili retko ulje i vosak ili tako nesto.ustvari zaista ne znam.ja i hemija se mrzimo i ne pozdravljamo na ulici.
kada rikne lampa odlucila sam da je otvorim – ako ne na milu onda na silu.ako ne moze da se otvori bacicu je na beton i razbice se.ali imam neodoljivu zelju da bocnem,pipnem ono narandzasto unutra.
a kada ugasim svetlo nastaje psihodelija.narandzasta lava lampa u mojoj narandzastoj sobi,jedini svetleci objekat.i oni njeni uznemirujuci mehuri tada dobiju posebnu dimenziju.meni lice na nekog aliena.ili parazita.ili nesto sto onako pulsira i svakog trenutka preti da eksplodira.
i svi koji su bili kod mene poslednjih dana se zale kako ih dekoncentrise lampa.pre neki dan sedim sa dve drugarice,i sve tri onako sa telecim pogledima zevamo u lampu i trepcemo.ulazi stari neki dan u sobu,seda na krevet i odmah mu oci postaju staklaste cim mu se pogled susrece sa lampom.
psihodelija totalna.vidi su da su je pravili veselih sedamdesetih,drogiranih sedamdesetih.
ono sto mene zanima u celoj prici je sastav lava lampe – ako neko zna da objasni to prostim jezikom – neka ima milosti i prosvetli me.
ovo ja zbunjeno ispitujem neidentifikovane letece objekte u mojoj sobi.
gadost
a sada jedna gadost.
neki dan ove nedelje,mozda cetvrtak ili petak uzela sam na putu od tacke a do tacke b na nekoj stanici novine 24 sata.ono,glupe novine i nekvalitetne,ali sta je dzabe to je bogom dano sto bi reko seljak covek.i listam tako u autobusu kad ono jedan clanak o lenjinu i nekom referendumu o tome da li treba da bude sahranjen ili da lesina bude ostavljena i dalje tamo gde jeste.rano jutro,ja tek doruckovala i veoma nevoljno gledam u sliku mrtvog lenjina u lezecem polozaju.vec me oblio hladan znoj,zeludac mi se grci i dobijam istu onu boju lica ko lenjin – zelenkasto-belu.brzo okrecem stranu i trudim se da pomisao na les sto pre oteram iz glave.
i malo pre,u mojoj nameri da pocistim sto dok ne pocnem da se bavim onim sto trenutno stoji ispred mene dok ja ovo kucam,vidim taj broj novina na stolu,i opet slucajno na naslovnoj strani mrtav lenjin.bacim novine i zaintrigirana odem na google i nalazim spornu sliku.opet mi muka,samo jos vise.moja muka izgleda proporcionalno raste sa velicinom slike.a kako sam bolesna i ceo dan sam nesto bedno jela nije od prejedanja definitivno.
i tako sad sedim i mislim cemu ljudska potreba da jos malo pa sto godina cuva poluraspadnuti balzamovani les coveka koji je jednim delom zaluzan za tragikomicne promene nastale nakon oktobarske revolucije koje njegovoj zemlji i svim nesrecnim satelitima iste skoro pa nista dobro nisu donele.i koja je uopste potreba da se bilo ciji les cuva toliko dugo,i izlozi ocima javnosti.i ko uopste ide to da gleda?!i zasto?! :shock:
evo opet mi muka dok mislim na to.i upravo sam se setila da se moja osnovna skola zvala po lenjinu,gle ironije.
sad sam jos pocela i da buncam od temperature a ko slag na tortu evo javlja mi se zelenkasti lenjin na trenutke.
tako mi i treba kada hodam bosa po plocicama i izlazim napolje sa mokrom kosom.bolje od lenjina nisam ni zasluzila
dobila sam lava lampu.
narandzastu,da mi se slaze sa zidovima I sa majicom.
i onda kad sam dosla kuci ukljucila sam je u struju i stavila da se zagreje.hm,funkcionise po principu onih starih televizora – ukljucis i treba vremena dok se ne zagreje ekran i pojavi slika.samo ovde je trebalo ono narandzasto da se rastopi,i onda neka cudna zica da padne dole i da vrsi neku svoju cudnu funkciju.
bas sam bila zbunjena.
i onda je pocela da radi.i oni krajnje uznemirujuci mehuri necega su krenuli da se dizu i da padaju.a ja seljanka ko hipnotisana.malo malo pa bacim pogled da vidim sta se desava.pa onda gledam i ne mogu da odvojim pogled.evo pokusala sam nesto da pocnem da radim i onda sam se zablenula i odlucila da podelim ovo sa nekim.
a kad je hladno malo muckam da vidim sta bi to narandzasto trebalo da bude.i zagledam ga iz svih uglova.i onda pustim pa upalim,pa kad se ohladi opet isto.pa onda idem malo i smaram ljude da mi objasne kako to funkcionise i sta je to unutra.niko nema pojma a svi nesto nagadjaju i filozofiraju.ja ciljam na neku vodu ili retko ulje i vosak ili tako nesto.ustvari zaista ne znam.ja i hemija se mrzimo i ne pozdravljamo na ulici.
kada rikne lampa odlucila sam da je otvorim – ako ne na milu onda na silu.ako ne moze da se otvori bacicu je na beton i razbice se.ali imam neodoljivu zelju da bocnem,pipnem ono narandzasto unutra.
a kada ugasim svetlo nastaje psihodelija.narandzasta lava lampa u mojoj narandzastoj sobi,jedini svetleci objekat.i oni njeni uznemirujuci mehuri tada dobiju posebnu dimenziju.meni lice na nekog aliena.ili parazita.ili nesto sto onako pulsira i svakog trenutka preti da eksplodira.
i svi koji su bili kod mene poslednjih dana se zale kako ih dekoncentrise lampa.pre neki dan sedim sa dve drugarice,i sve tri onako sa telecim pogledima zevamo u lampu i trepcemo.ulazi stari neki dan u sobu,seda na krevet i odmah mu oci postaju staklaste cim mu se pogled susrece sa lampom.
psihodelija totalna.vidi su da su je pravili veselih sedamdesetih,drogiranih sedamdesetih.
ono sto mene zanima u celoj prici je sastav lava lampe – ako neko zna da objasni to prostim jezikom – neka ima milosti i prosvetli me.
ovo ja zbunjeno ispitujem neidentifikovane letece objekte u mojoj sobi.
gadost
a sada jedna gadost.
neki dan ove nedelje,mozda cetvrtak ili petak uzela sam na putu od tacke a do tacke b na nekoj stanici novine 24 sata.ono,glupe novine i nekvalitetne,ali sta je dzabe to je bogom dano sto bi reko seljak covek.i listam tako u autobusu kad ono jedan clanak o lenjinu i nekom referendumu o tome da li treba da bude sahranjen ili da lesina bude ostavljena i dalje tamo gde jeste.rano jutro,ja tek doruckovala i veoma nevoljno gledam u sliku mrtvog lenjina u lezecem polozaju.vec me oblio hladan znoj,zeludac mi se grci i dobijam istu onu boju lica ko lenjin – zelenkasto-belu.brzo okrecem stranu i trudim se da pomisao na les sto pre oteram iz glave.
i malo pre,u mojoj nameri da pocistim sto dok ne pocnem da se bavim onim sto trenutno stoji ispred mene dok ja ovo kucam,vidim taj broj novina na stolu,i opet slucajno na naslovnoj strani mrtav lenjin.bacim novine i zaintrigirana odem na google i nalazim spornu sliku.opet mi muka,samo jos vise.moja muka izgleda proporcionalno raste sa velicinom slike.a kako sam bolesna i ceo dan sam nesto bedno jela nije od prejedanja definitivno.
i tako sad sedim i mislim cemu ljudska potreba da jos malo pa sto godina cuva poluraspadnuti balzamovani les coveka koji je jednim delom zaluzan za tragikomicne promene nastale nakon oktobarske revolucije koje njegovoj zemlji i svim nesrecnim satelitima iste skoro pa nista dobro nisu donele.i koja je uopste potreba da se bilo ciji les cuva toliko dugo,i izlozi ocima javnosti.i ko uopste ide to da gleda?!i zasto?! :shock:
evo opet mi muka dok mislim na to.i upravo sam se setila da se moja osnovna skola zvala po lenjinu,gle ironije.
sad sam jos pocela i da buncam od temperature a ko slag na tortu evo javlja mi se zelenkasti lenjin na trenutke.
tako mi i treba kada hodam bosa po plocicama i izlazim napolje sa mokrom kosom.bolje od lenjina nisam ni zasluzila
jos kad bi je videla u toj narandzastj acid atmosferi brrr
Capuchin catacombs
