.
.
Nastaviše prateći sve neprimetnije tragove. Polegnuta trska ovde. Izvrnuti kamen tamo. Nit zakačena za trn. Slomljena grančica jove...
Što su dalje odmicali strah u Zlatani je sve više rastao. Magla je bila neprirodno gusta i otežavala je napredovanje po neugodnim barama koje su se u nepreglednim mnoštvima prostirale posvuda oko njih.
Ono malo visokog rastinja koje je tu životarilo bilo je slabašno i nakazno, debala prekrivenih gnjecavim slojem mahovine i gljivičastim rastinjem.
Ni sama nije znala čega se bojala. Susreta sa sestrom? Ne.
Opasnosti koje se nalaze pred njima?
Možda, ali taj strah bi morao imati neku opipljivu, fizičku manifestaciju. Ovo što je osećala bio je jedan sasvim drugačiji strah, nekako više spiritualne ili duševne prirode. Pomalo besmisleno.
Odagnala je teškom mukom te misli i oni nastaviše oprezno, svako za sebe ispitujući tle pred sobom. Da li se to plaši svoje rođene sestre!? - uporno ju je proganjalo - Gluposti, gluposti...
Zadaviti se u mulju bilo bi zaista vrlo glupo - pomisli Ka5an koračajući kao po palubi zaljuljanog broda.. Njegovi strahovi od susreta sa Sunčicom bili su drugačije prirode nego Zlatanini. Pogled na Sunčicu iz maglene sobe u njegovo je sećanje vratilo jednu davnu pijanu noć i miris pokošene trave kojim je njegovu sobicu ispunila ta devojka.
Miris proleća i mladosti, miris strasti i greha... Borio se da odagna te uspomene, ali one su neumoljivo, lepljivo i uporno prianjale uz njegove slepoočnice. Svo troje su napredovali u tišini, ali ka5ana je baš taj muk plašio.
Oh, kako se samo bojao da je njegov mozak, kao na zlatnom pladnju, postavljen pred Zlatanu. Kako je samo strepeo od njene ljutnje kada otkrije razlog zbog kojeg je Sunčica oduvek bila toliko ljubazna prema njemu...
Kužni zadah je njihovo disanje činilo teškim, pa ipak su istrajno napredovali. Najzad ševari i trstici počeše ustupati mesto sve snažnijim stablima, a magla se naglo stade proređivati. Stigli su do šume!
Nastaviše da prate Sunčicin trag kroz gustu paprat i rastinje, gušeći se od strašne zapare koja je ovde vladala. Uskoro stigoše do leševa one dve samovile. Na njihovu žalost, Sunčica više nije bila tamo. Pre no što je iko uspeo išta da preduzme Zlatana povika iz sveg grla, na užas ostale malobrojne družine.
- Suunčiice! Jaa saam, Zlaataanaa!
Ka5tan je gotovo već osetio strelu među rebrima!
- Draga, molim te! Za ime boga, pa nalazimo se usred ratovanja!
Sa one strane šume koja je izbijala na reku, iz pravca prema kome je „Argo“ bio okrenut, do njih je dopro neki daleki, praiskonski urlik. Prekobarac zabrinuto pogleda, a ka5an progunđa nešto o svodobama koje se muvaju ovuda. U bliskoj okolini se ništa nije pomicalo. Neko vreme su stajali i osluškivali zvuke šume bez reči. Prekobarac najednom poče obazrivo da se osvrće oko sebe. Zatim podiže u vis svoju lasersku budžu, pa je namršten spusti i okrenu se ka saputnicima.
- Polazimo smesta natrag, ovde ništa nije kako treba! - naredi on.
- Nee! Moram naći Sunčicu – zaječa Zlatana. - Moramo da je stignemo...
- Dalje ne smemo! Nastavak potrage je igra sa sopstvenom propašću! – odlučan je bio Prekobarac.
Nežno joj prebacivši ruku preko ramena, ka5an je lagano okrenu i polako pođoše u suprotnome pravcu, natrag ka „Argu“. Zlatana je disciplinovano pratila ka5anovo vođstvo, ali u njoj kao da se nešto slomilo. Toliko blizu, pa opet tako daleko i nedostižno! Nikada više neće prići bliže Sunčici od ovoga, pa ipak ne može da je sretne... Da je zagrli...
- Zlatana?! Otkud li si se ti stvorila ovde?! - začu se najednom.
Iz gustoga šiblja iskorači visoka tanana prilika u tamnoj ratničkoj spremi.
Zlatanino lice bljesnu i ona se ote ka5anu da nezaustavljivo poleti ka raširenim rukama pridošlice. Prekobarac se zabezeknuto zaustavio, a ka5anu se vilica zaglavila u rasklopljenom položaju, dok su se dve sestre, podjednako cvileći, sudarile u žestokom zagrljaju! Grleći se toliko željno da je postojala ozbiljna opasnost od poneke iščašene kosti, dve sestre su jednostavno zaboravile na vreme.
Najzad, izgubivši strpljenje, Prekobarac se nametljivo zakašljao. To je uticalo na Sunčicu koja lagano odmaknu sestru od sebe. Podiže oči i njen pogled se sretne sa ka5tanovim zadivljenim zenicama. Ako je nešto i osetila, dobro se kontrolisala, jer sa potpunom mirnoćom reče :
- Ako se ne varam, ovde je još jedno poznato lice. Zdravo ka5ane!
Za razliku od nje, ka5tan je pomalo zamuckivao i nevešto otpozdravljao. Medjutim, Zlatana je bila toliko opčinjena sestrom da ništa od toga nije primetila.
Prekobarac je iznenađeno zatreptao i mudro oćutao svoje zapažanje.
- Tvoja dijadema... Našli smo tvoju dijademu... - promuca Zlatana pružajući ka Sunčici taj sjaktavi predmet, koji je sve dotad ljubomorno stezala.
Ova najpre sa čuđenjem, a onda sa setom pogleda u njene ruke. Osmehnu se kroz suze.
- Eh, Zlatana, Zlatana... Imam ja još dijadema...
Provukla je duge prste kroz svoju raskošnu kosu i zaustavila ju je na blistavome nakitu koji ju je pridržavao – i imaću ih još mnogo...
- Sunčice, pođi sa nama. Hajde da nađemo zajednički izlaz. - molećivo predloži Zlatana.
Sestra je pogleda iznenađeno, i ozbiljnim glasom odgovori:
- Sada razumem zašto si tu! Ne, to ne mogu učiniti. Jednostavno, ja imam svoj put, a ti svoj. Zato zadrži tu dijademu, da te podseća na naše detinjstvo. Osećam, znam da se odgovor krije negde u prošlosti...
...ili u budućnosti...
- Vidiš, ono što sam saznala malopre... Ah, idi sada... Moraš ići... Moram i ja...
Sunčica se okrete i njena graciozna pojava nestade među gustim rastinjem. Ka5etan povuče Zlatanu za sobom i oni se ubrzanim korakom vratiše se do „Arga“. Ćutali su, niko ništa nije pitao.
Na brodu je takodje vladalo ćutanje. Amik, Rade i MNW su sve videli i čuli - sudbomer je za njih prenosio ceo dogadjaj. Sada je bio ugašen, praznog ekrana.
- Kao na kablovskoj TV – poče Rade. - Centralni dogadjaj je jasan, ali sve ostalo...
Amik ga munu i pokaza na Zlatanu suznih očiju. Ka5an je odvede na komandni most i „Argo“ zaplovi u pravcu jugoistoka...
.
Nastaviše prateći sve neprimetnije tragove. Polegnuta trska ovde. Izvrnuti kamen tamo. Nit zakačena za trn. Slomljena grančica jove...
Što su dalje odmicali strah u Zlatani je sve više rastao. Magla je bila neprirodno gusta i otežavala je napredovanje po neugodnim barama koje su se u nepreglednim mnoštvima prostirale posvuda oko njih.
Ono malo visokog rastinja koje je tu životarilo bilo je slabašno i nakazno, debala prekrivenih gnjecavim slojem mahovine i gljivičastim rastinjem.
Ni sama nije znala čega se bojala. Susreta sa sestrom? Ne.
Opasnosti koje se nalaze pred njima?
Možda, ali taj strah bi morao imati neku opipljivu, fizičku manifestaciju. Ovo što je osećala bio je jedan sasvim drugačiji strah, nekako više spiritualne ili duševne prirode. Pomalo besmisleno.
Odagnala je teškom mukom te misli i oni nastaviše oprezno, svako za sebe ispitujući tle pred sobom. Da li se to plaši svoje rođene sestre!? - uporno ju je proganjalo - Gluposti, gluposti...
Zadaviti se u mulju bilo bi zaista vrlo glupo - pomisli Ka5an koračajući kao po palubi zaljuljanog broda.. Njegovi strahovi od susreta sa Sunčicom bili su drugačije prirode nego Zlatanini. Pogled na Sunčicu iz maglene sobe u njegovo je sećanje vratilo jednu davnu pijanu noć i miris pokošene trave kojim je njegovu sobicu ispunila ta devojka.
Miris proleća i mladosti, miris strasti i greha... Borio se da odagna te uspomene, ali one su neumoljivo, lepljivo i uporno prianjale uz njegove slepoočnice. Svo troje su napredovali u tišini, ali ka5ana je baš taj muk plašio.
Oh, kako se samo bojao da je njegov mozak, kao na zlatnom pladnju, postavljen pred Zlatanu. Kako je samo strepeo od njene ljutnje kada otkrije razlog zbog kojeg je Sunčica oduvek bila toliko ljubazna prema njemu...
Kužni zadah je njihovo disanje činilo teškim, pa ipak su istrajno napredovali. Najzad ševari i trstici počeše ustupati mesto sve snažnijim stablima, a magla se naglo stade proređivati. Stigli su do šume!
Nastaviše da prate Sunčicin trag kroz gustu paprat i rastinje, gušeći se od strašne zapare koja je ovde vladala. Uskoro stigoše do leševa one dve samovile. Na njihovu žalost, Sunčica više nije bila tamo. Pre no što je iko uspeo išta da preduzme Zlatana povika iz sveg grla, na užas ostale malobrojne družine.
- Suunčiice! Jaa saam, Zlaataanaa!
Ka5tan je gotovo već osetio strelu među rebrima!
- Draga, molim te! Za ime boga, pa nalazimo se usred ratovanja!
Sa one strane šume koja je izbijala na reku, iz pravca prema kome je „Argo“ bio okrenut, do njih je dopro neki daleki, praiskonski urlik. Prekobarac zabrinuto pogleda, a ka5an progunđa nešto o svodobama koje se muvaju ovuda. U bliskoj okolini se ništa nije pomicalo. Neko vreme su stajali i osluškivali zvuke šume bez reči. Prekobarac najednom poče obazrivo da se osvrće oko sebe. Zatim podiže u vis svoju lasersku budžu, pa je namršten spusti i okrenu se ka saputnicima.
- Polazimo smesta natrag, ovde ništa nije kako treba! - naredi on.
- Nee! Moram naći Sunčicu – zaječa Zlatana. - Moramo da je stignemo...
- Dalje ne smemo! Nastavak potrage je igra sa sopstvenom propašću! – odlučan je bio Prekobarac.
Nežno joj prebacivši ruku preko ramena, ka5an je lagano okrenu i polako pođoše u suprotnome pravcu, natrag ka „Argu“. Zlatana je disciplinovano pratila ka5anovo vođstvo, ali u njoj kao da se nešto slomilo. Toliko blizu, pa opet tako daleko i nedostižno! Nikada više neće prići bliže Sunčici od ovoga, pa ipak ne može da je sretne... Da je zagrli...
- Zlatana?! Otkud li si se ti stvorila ovde?! - začu se najednom.
Iz gustoga šiblja iskorači visoka tanana prilika u tamnoj ratničkoj spremi.
Zlatanino lice bljesnu i ona se ote ka5anu da nezaustavljivo poleti ka raširenim rukama pridošlice. Prekobarac se zabezeknuto zaustavio, a ka5anu se vilica zaglavila u rasklopljenom položaju, dok su se dve sestre, podjednako cvileći, sudarile u žestokom zagrljaju! Grleći se toliko željno da je postojala ozbiljna opasnost od poneke iščašene kosti, dve sestre su jednostavno zaboravile na vreme.
Najzad, izgubivši strpljenje, Prekobarac se nametljivo zakašljao. To je uticalo na Sunčicu koja lagano odmaknu sestru od sebe. Podiže oči i njen pogled se sretne sa ka5tanovim zadivljenim zenicama. Ako je nešto i osetila, dobro se kontrolisala, jer sa potpunom mirnoćom reče :
- Ako se ne varam, ovde je još jedno poznato lice. Zdravo ka5ane!
Za razliku od nje, ka5tan je pomalo zamuckivao i nevešto otpozdravljao. Medjutim, Zlatana je bila toliko opčinjena sestrom da ništa od toga nije primetila.
Prekobarac je iznenađeno zatreptao i mudro oćutao svoje zapažanje.
- Tvoja dijadema... Našli smo tvoju dijademu... - promuca Zlatana pružajući ka Sunčici taj sjaktavi predmet, koji je sve dotad ljubomorno stezala.
Ova najpre sa čuđenjem, a onda sa setom pogleda u njene ruke. Osmehnu se kroz suze.
- Eh, Zlatana, Zlatana... Imam ja još dijadema...
Provukla je duge prste kroz svoju raskošnu kosu i zaustavila ju je na blistavome nakitu koji ju je pridržavao – i imaću ih još mnogo...
- Sunčice, pođi sa nama. Hajde da nađemo zajednički izlaz. - molećivo predloži Zlatana.
Sestra je pogleda iznenađeno, i ozbiljnim glasom odgovori:
- Sada razumem zašto si tu! Ne, to ne mogu učiniti. Jednostavno, ja imam svoj put, a ti svoj. Zato zadrži tu dijademu, da te podseća na naše detinjstvo. Osećam, znam da se odgovor krije negde u prošlosti...
...ili u budućnosti...
- Vidiš, ono što sam saznala malopre... Ah, idi sada... Moraš ići... Moram i ja...
Sunčica se okrete i njena graciozna pojava nestade među gustim rastinjem. Ka5etan povuče Zlatanu za sobom i oni se ubrzanim korakom vratiše se do „Arga“. Ćutali su, niko ništa nije pitao.
Na brodu je takodje vladalo ćutanje. Amik, Rade i MNW su sve videli i čuli - sudbomer je za njih prenosio ceo dogadjaj. Sada je bio ugašen, praznog ekrana.
- Kao na kablovskoj TV – poče Rade. - Centralni dogadjaj je jasan, ali sve ostalo...
Amik ga munu i pokaza na Zlatanu suznih očiju. Ka5an je odvede na komandni most i „Argo“ zaplovi u pravcu jugoistoka...
