MING 1.deo - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Borac za prava zivotinja

MING 1.deo

Oceni ovaj blog
Za gospođu Nadu, proleće je predstavljalo najlepše godišnje doba. Mogla je namirisati i osetiti njegov dolazak iz pravca Bulevara, preko Beogradske, pa do Kalenićeve pijace. April je toplim sunčanim zracima dotakao klonule begonije na terasi njenog stana u Krunskoj ulici.

Bilo je to vreme velikog spremanja: luftiranja starinskih, škripavih ormana, odabiranja i odlaganja odeće koja se ne nosi, ušuškane u mirise lavande i kolonjske vode, kao i raspakivanja laganih košuljica, filcanih šeširića, sijaseta ručnih torbica, vezenih maramica i heklanih rukavica…
I, kao, najvažnije, pravo vreme za šetnje i druženje sa prijateljicama.

Sve su one, kao i gospođa Nada, teško prezimile i nestrpljivo očekivale prolećne dane, beskonačno ćaskajući preko telefona. Sad je pred njima bilo punih pet-šest meseci večernjih odlazaka na besplatne koncerte, šetnji po gradskoj promenadi i, naročito, subotnjih partija tablića. Strastveno su igrale karte, njih četiri, već desetak godina. Ponekad kod Nade u dnevnoj sobi, za velikim ovalnim stolom prekrivenim teškim stolnjakom boje jorgovana, nekad kod Vere u kuhinji, sladeći se grizom prelivenim domaćim slatkim od kupina, a leti kod Mile u vrtu, ispod starog duda, žuljajući se na plastičnim baštenskim stolicama i uživajući u pogledu na hortenzije. Jedino nisu mogle kod Draginje, jer je ona živela u tesnom stanu, zajedno sa sinom, snajom i unucima. Ali je Draginja, osećajući grižu savesti zato što ne može da ih ugosti, na njihove sastanke donosila kafu, praline, i, samo ponekad, pravi mali luksuz – flašu vermuta.

Gospođa Nada je od skoro bila učiteljica u penziji, a udovica već pola svog veka. Sin joj je živeo preko okeana, redovno se javljao, slao poneki dolar i dolazio svake tri-četiri godine. Bio je divno dete ali, mada je odavno prevalio tridesetu, još se nije oženio. O tome je izbegavao da priča i gospođa Nada je, posle izvesnog broja uzaludnih pokušaja da pronikne u njegovu intimu, odustala od razgovora na tu temu.

Gospođa Nada nikako nije bila sama i dokona. Naprotiv. Obilazile su je sestričine, s jeseni je pohodila porodična slavska okupljanja i družila se sa komšilukom. Sin joj je pre nekoliko godina kupio štene pekinezera, pa je bila prinuđena, htela to ili ne, da ga šeta dva-tri puta dnevno. Tada se skoro naljutila jer joj je palo na pamet kako sin sa njom zbija neku neslanu šalu, podarivši joj psa umesto unučeta. U početku joj psić nije bio lep; imao je žgoljavo telo i veliku glavu, spljeskanu njuškicu i buljave oči. Vremenom je, međutim, shvatila da to majušno biće poseduje lavovski karakter. On se ljutio, lajao i režao na druge pse, ne poštujući pseće zakone o superiornosti većih i starijih. Iako nikada nije osećala posebnu naklonost prema životinjama uopšte, kučence ju je očaralo. Srce bi joj se ispunilo ljubavlju kada bi ga posmatrala kako gordo drži svoj kitnjasti rep i korača uzdignute glave.
Nazvala ga je Ming, jer je za nju taj sinovljev poklon bio dragocenost, kao što bi za nekog aristokratu bila vaza čuvene dinastije.
Ming je bio nepoverljiv prema ljudima, isto kao što je bio prema psima. Znao je i da gricne pruženu ruku pokojeg gosta, ali je, zato, gospođu Nadu obožavao. Spavao je sa njom u krevetu i vazda joj trčkarao oko nogu, naviknut da ga ona svuda vodi sa sobom. Hranjen parizerom, seckanim viršlama i probranim ostacima od ručka, Ming je ubrzo postao debeo i, nekako, baš zbog toga, gospođi Nadi još lepši i draži. Od naduvenih obraza poprimio je izraz malog, ozbiljnog budističkog mudraca, koji meditira o životu.

Da nije bilo Minga, ko zna kako bi gospođa Nada podnela ono što se događalo oko nje; sa njim je bilo lakše ostati ravnodušan na burna politička događanja i na socijalne nemire tokom prethodnih, teških godina. Uočila je kako joj društvo psića pomaže da prevaziđe i ono u njoj samoj – bolnu spoznaju o prolaznosti života i tinjajuću strepnju od njegove konačnosti. Malo-pomalo, Ming je postajao središte sveta i, zbog utehe koju je neštedimice pružao gospođi Nadi, zasluženo je uživao u svim carskim privilegijama koje mu je ona priuštila. A njih nije bilo malo: karirano odelce za kišu i krzneni nazuvci za zimu (koje je Ming stpljivo podnosio na svojim šapicama); tanjirići iz antikvitetnog porculanskog servisa, puni pažljivo odabranog mesa i, povremeno, slatkiša za pse; crveni jastuk od najfinije svile, bogato dekorisan kineskim zmajevima, koji je doprineo opštem utisku Mingove pojave.
I što je najvažnije, sva ta raskoš – po mišljenju gospođe Nade – uopšte nije bila skupa. U teškim vremenima, kada su je mnogi iz komšiluka gledali ispod oka, a neki prolaznici glasno negodovali zbog tako nakinđurenog psa i, očigledno, dobro uhranjenog, napravila je preciznu računicu: svi mesečni Mingovi troškovi iznosili su koliko i dva odlaska u pozorište ili bioskop. Savest je bila umirena istog trenutka kada je gospođa Nada podvukla crtu ispod poslednjeg sabirka; uzdahnuvši, zaključila je i to kako u gradu ima dovoljno besplatnih kulturnih događaja, te da nema razloga da brine. Još manje je brinula o tome da li bi njen pas mogao biti protumačen kao ekstravagancija – on je bio sićušan i, iako proždrljiv i probirljiv, zaista je srazmerno malo trošila na njegovu hranu, pa bi svaka opaska o Mingu kao „luksuzu“ bila zlonamerna i neistinita.
Njoj više nije bilo toliko stalo do izlazaka na mesta na kojima je psima bio zabranjen pristup; uostalom, svi repertoari već su bili isluženi, a predstave odgledane. Kruto sedenje na pozorišnom balkonu nije prijalo leđima gospođe Nade. Uostalom, šetnja sa psom bila je zdravija i više je koristila njenim godinama. Popodne bi, sa Mingom u krilu, na televiziji gledala neku od onih beskonačnih serija. Poduprta jastucima na visokom uzglavlju svog kreveta, zurila bi u ekran, sve dok joj se, zasićenoj od tolike sladunjavosti, ne bi prispavalo. Uveče bi, dok joj je psić dremao na nogama, čitala neko lako štivo. Posmatrajući i osluškujući Minga, došla je do otkrića da psi – ako ne svi, onda njen svakako – imaju razum i emocije, pa čak i neku vrstu telepatskih sposobnosti, te je bila sigurna da on shvata sve što mu se kaže.

Prijateljice gospođe Nade različito su reagovale na Minga; Draginja, koja joj je bila najprisnija, delila je njene simpatije, Vera je bila ravnodušna a Mila se nije izjašnjavala. (Nada je sumnjala da Mila zapravo ne podnosi njenog ljubimca, ali to nikada nije bilo izgovoreno.)
Mila je, uostalom, volela mačke, a Nada je zbog nečega verovala da ljubitelji mačaka ne simpatišu pse, i obrnuto. Ona sama nije ih trpela zbog buke koje su pravile u februaru, tačno ispod njenih prozora, zbog nedokučivosti njihovih zenica, nečujnog hoda i činjenice da se hrane svakakvim gadostima iz kontejnera. Ali Mila je imala rasnu, persijsku mačku, veću i od Minga. Ta mačka azazelovskih očiju, ležala je, kao sfinga, na sjajnom, crnom klaviru, elegantno se protezala, zveckajući svojom ogrlicom, na kojoj je krasnopisom bilo urezano njeno ime, u slučaju da se izgubi. Gospođa Nada je to smatrala notornom glupošću jer razmažena mačka, pompeznog i potpuno nepriličnog imena „Elizabet“, nikada nije ni brkom privirila iz kuće; bio je to samo Milin snobizam kao što je, uostalom, bio i klavir na kome niko nije svirao, fotografije sa davnih egzotičnih putovanja, okačene tik uz ulazna vrata, ili bunda od nerca za odlazak do prodavnice.

Gospođa Nada duboko je prezirala nerad, a njena prijateljica Mila nikada nije radila. Živela je od solidne penzije pokojnog muža, mogla je sebi priuštiti letovanja i zimovanja, uvek je nonšalantno prelazila preko tema kao što su novac ili neplaćeni računi, sa – gospođi Nadi se činilo – cinizmom jedne skorojevićke.
Ali, Mila je bila njena prijateljica već decenijama: delile su zajedničke uspomene, muževi su im bili prijatelji… Nada se sećala one Mile od nekad: mlade, tako vesele i opuštene, zaljubljene, zatim nesrećne zbog saznanja da nikad neće postati majka, pa onda razočarane u muža koji nije krio svoju strast prema drugim ženama… Sva ta gorka iskustva napravile su od Mile ono što je bila danas: nadmena, izveštačena, gizdava, troma starija gospođa. No, zbog one Mile iz prošlosti – gospođa Nada sve joj je praštala, pa čak i tu prećutanu, ali naslućenu netrpeljivost prema Mingu.
Ipak, bila su joj slatka ogovaranja koja je vodila sa Draginjom i Verom: skoro uvek su šaputale o Mili. Kritikovale su je zbog crvenog ruža za usnama – tako neukusnog u njenim godinama, preuske suknje, blajhane kose, letnjih haljina sa tankim bretelama koje su ružno otkrivale njene opuštene mišice i nagojeni, mlohavi dekolte. No, kada bi se subotom uveče njih četiri sastale na partiji tablića, sve se zaboravljalo i vodili su se neobavezni razgovori, pričice uz zašećereni hladni čaj, kompot ili, ponekad, sladoled.

Pošalji "MING 1.deo" na Facebook Pošalji "MING 1.deo" na Google Pošalji "MING 1.deo" na My Yahoo! Pošalji "MING 1.deo" na Live Pošalji "MING 1.deo" na MySpace Pošalji "MING 1.deo" na Twitter Pošalji "MING 1.deo" na Digg Pošalji "MING 1.deo" na del.icio.us

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari