RATNA LADJA
(Posvecena srpskom pesniku Bozi Timotijevicu*)
Plove nemusti
sivo obojeni
celicne nemani
ko hladne senke
koje
sudbinu nam kroje.
Evo je opet na horizontu
ratna ladja
sa topovima i
raketama
uperenim na obalu.
Preti
nemusta ladja
kupacima na plazi
ribarima u barkama
deci koja se igraju
na obali.
Ljubavnicima.
Spavacima i pesnicima
razbija snove
mrsi stihove
a muziku
zaglusuje
marsevima.
...................................
ANDROMEDA
Jednom u barci
sam
u mrkloj noci bez mesecine
ugledah Andromedu.
I videh
milijarde
trerptavih njenih zvezda
spletenih
u sazvezdja nespoznajna.
Naslutih
planete nedosezne
okeane bezimene
sumrake crvenih sunaca
gde tonu u talasima.
Pomislih za tren
misao luda
sto vec
u magnovenju bledi:
mozda tamo
na Andromedi
u jednoj barci
po nepoznatom moru
neko sanja
o Mlecnom putu
oslonjen na katarku?
Sve pusti san.
A ipak
prelepo
sa zebnjom
snevati o Andromedi
u noci bez mesecine.
Pomislih
dobro je sto je tamo
Andromeda
kao sto postoje
sestre.
I ljubavnice.
**************************************************
*Slovo uz pesmu posvecenu Bozi Timotijevicu
U jednom od svojih poslednjih pisama pred svoju preuranjenu smrt, naslovljenom 'Dragom Dusku' (Dusanu Puvacicu, uredniku elektronskog casopisa 'Kritika etc.' od 20 juna 2000) pesnik Bozidar Timotijevic, moj dugogodisnji prijatelj iz mladosti, napisao je prorocke reci:
"Od kako je pocelo ovo silovanje ove jadne Srbije, ne mogu i ne umem nista slovesno da napisem. Cak mi se ponekad ucini da i ono sto sam uopste dosada radio i napisao, da je bilo kao da sam ceo zivot bacio u vetar... A kada covek jos shvati kolika je nistica u odnosu na jednu malu nagaznu minu (atomsku bombu i ne pomisljam da uporedjujem!), onda izgleda da su zlo i djavo vec uveliko naselili ceo svet".
To je bilo napisano u vezi NATO bombardovanja Srbije, daleko pre atentata od 11 septembra u Njujorku i pre nago sto su pocele da padaju bombe u Avganistanu i Iraku.
Poezija i bombe. Stihovi baceni u oluju. Zagadjivanje mora. Bogati turisti i gladni na svetu... Boza Timotijevic je instinktom pesnika saznao da se radi, kako je zakljucio u pismu: "... o sudbini ne samo ove zemlje i naroda vec zasigurno i sveg sutrasnjeg sveta."
(Posvecena srpskom pesniku Bozi Timotijevicu*)
Plove nemusti
sivo obojeni
celicne nemani
ko hladne senke
koje
sudbinu nam kroje.
Evo je opet na horizontu
ratna ladja
sa topovima i
raketama
uperenim na obalu.
Preti
nemusta ladja
kupacima na plazi
ribarima u barkama
deci koja se igraju
na obali.
Ljubavnicima.
Spavacima i pesnicima
razbija snove
mrsi stihove
a muziku
zaglusuje
marsevima.
...................................
ANDROMEDA
Jednom u barci
sam
u mrkloj noci bez mesecine
ugledah Andromedu.
I videh
milijarde
trerptavih njenih zvezda
spletenih
u sazvezdja nespoznajna.
Naslutih
planete nedosezne
okeane bezimene
sumrake crvenih sunaca
gde tonu u talasima.
Pomislih za tren
misao luda
sto vec
u magnovenju bledi:
mozda tamo
na Andromedi
u jednoj barci
po nepoznatom moru
neko sanja
o Mlecnom putu
oslonjen na katarku?
Sve pusti san.
A ipak
prelepo
sa zebnjom
snevati o Andromedi
u noci bez mesecine.
Pomislih
dobro je sto je tamo
Andromeda
kao sto postoje
sestre.
I ljubavnice.
**************************************************
*Slovo uz pesmu posvecenu Bozi Timotijevicu
U jednom od svojih poslednjih pisama pred svoju preuranjenu smrt, naslovljenom 'Dragom Dusku' (Dusanu Puvacicu, uredniku elektronskog casopisa 'Kritika etc.' od 20 juna 2000) pesnik Bozidar Timotijevic, moj dugogodisnji prijatelj iz mladosti, napisao je prorocke reci:
"Od kako je pocelo ovo silovanje ove jadne Srbije, ne mogu i ne umem nista slovesno da napisem. Cak mi se ponekad ucini da i ono sto sam uopste dosada radio i napisao, da je bilo kao da sam ceo zivot bacio u vetar... A kada covek jos shvati kolika je nistica u odnosu na jednu malu nagaznu minu (atomsku bombu i ne pomisljam da uporedjujem!), onda izgleda da su zlo i djavo vec uveliko naselili ceo svet".
To je bilo napisano u vezi NATO bombardovanja Srbije, daleko pre atentata od 11 septembra u Njujorku i pre nago sto su pocele da padaju bombe u Avganistanu i Iraku.
Poezija i bombe. Stihovi baceni u oluju. Zagadjivanje mora. Bogati turisti i gladni na svetu... Boza Timotijevic je instinktom pesnika saznao da se radi, kako je zakljucio u pismu: "... o sudbini ne samo ove zemlje i naroda vec zasigurno i sveg sutrasnjeg sveta."
