Logoreja 1 - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Kućica za ptice

Logoreja 1

Oceni ovaj blog
http://www.borut.com/library/texts/d...c/brbljanj.htm

Milovan Danojlić: MUKA S REČIMA
(Nezavisna izdanja, Beograd 1977)
BRBLJANJE

Čovek ne govori samo onda kad ima, već i kad nema šta da kaže. Kao i tolike druge sposobnosti, i moć govora se može izokrenuti, usmeriti u naopake svrhe, sve dok se ne poništi. Tada nastaje prekid govornog saobraćaja; počinje brbljanje, ili oponašanje saopštavanja. Brblja se na sedeljkama i po kafanama, na skupovima i sastancima, po novinama i po knjigama, na svakom koraku. Ljudi su odnekud shvatili da se i prostim natrpavanjem reči može štošta izraziti; ili su se ponadali da će kvantitet, sam od sebe, preći u kvalitet. Pritom se ponekad i štogod tačno izbrblja, neopaženo, slučajno. Opšti stav umanjuje odgovornost; jasan cilj se ne vidi; a to je, čini se, najvažnije.

Brbljanje je, svakako, znak nekog oboljenja, kako kod pojedinca, tako i u široj zajednici. Brblja se da bi se iskrivotvorilo i nadomestilo izricanje, ili da bi se, detinjastim zabušavanjem, zaobišlo kakvo neprijatno pitanje. Iza svake bujice reči najčešće se krije nešto potisnuto ili izbegnuto. Otuda, valjda, onaj neumesni polet, nerazumljiva energija u brbljivaca: postoji skriveno jezgro koje daje posredni podsticaj, pa iako ga se reči ne dotiču, ozračene su njime. Posle neprijatnih uzbuđenja ili postiđujućih okolnosti, iz kojih smo se iščupali, neodoljivo se raspričamo, ali vrlo, vrlo retko o predmetu samom. Govorimo o svemu, osim o onom što nas boli. Naravno, može se brbljati manje ili više uglađeno. U tom smislu razlikujemo pričljivost prijateljskog književnog panagirika od beskrvnog političkog preklapanja. No u oba slučaja, baš kao i u salonskom ćeretanju, suštinska se pitanja izbegavaju.

Prazno govorenje nekad se negovalo po salonima, ali sad je, eto, osvojilo konferencijske dvorane, redakcije, ulicu. Onemogućene u svojoj osnovnoj ulozi, reči su počele da se odaju ludovanju. Brbljanjem se po pravilu nešto zataškava; a bogme se i ima šta zataškavati! S druge strane, nešto se govoriti mora. Zato pričamo ono što je nepovezano i bezopasno, koliko da damo glasa od sebe. Živ mi Todor, da se čini govor.

Mogla bi se izdvojiti tri oblika bolesne pričljivosti (logoreje), s kojima se najčešće susrećemo. (Možda postoje i drugi oblici; od mene, kao izučavaoca i klasifikatora, dovoljno je što sam i ova tri uočio):
a) logoreja kao izraz psihičkog poremećenja;
b) logoreja kao oblik društveno kodirane retorike;
c) logoreja kao odlika izvesnog stila.

Nezaustavljivo pričanje — iz straha od tišine, ili iz koje druge potrebe — uočeno je kao odlika nekih duševnih oboljenja. Čini se da je ono prateća pojava drugih, dubljih poremećaja. To bi bio najprostiji vid pričljivosti. Obrazac se, prilično verno, ponavlja i u onim višim, društveno priznatim vidovima logoreje — u javnim govorima, i u jednoj vrsti književnih tekstova. I tamo su prave pobude skrivene, sadržaj odsutan, a cilj — oponašanje kazivanja. Reči ne imenuju i ne predstavljaju, nego se gomilaju po sili svojevrsne inercije, koja izmiče našim uobičajenim merilima.

Pošalji "Logoreja 1" na Facebook Pošalji "Logoreja 1" na Google Pošalji "Logoreja 1" na My Yahoo! Pošalji "Logoreja 1" na Live Pošalji "Logoreja 1" na MySpace Pošalji "Logoreja 1" na Twitter Pošalji "Logoreja 1" na Digg Pošalji "Logoreja 1" na del.icio.us

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari