U odaju u kojoj je čitav jedan zid bio prekriven višestrukum nizovima monitora odlučno je zakoračila jedna zastrašujuća crnkinja. Bila je to jako krupna žena prodornog i kao žilet oštrog pogleda, sa zagasito tamnom nijansom boje kože, kao da je poreklom iz najcrnje Afrike. U skarednom kontrastu sa ovim crnilom, ispod šeretski nakrivljenog malenog damskog šešira blistala je upadljivo njena u platinastoplavo ofarbana i vojnički kratko ošišana kosa Da preteruje sa hranom dalo se zaključiti po neprirodnom i slonovskom stasu koji je ujedno i bio njena najupadljivija odlika. Bila je sva okruglasta i u telu i u licu a taj utisak su pojačavale njene debele usne i krupan, široki nos. Odevena u tamni kostim poslovnog tipa i nenametljivo našminkana, odavala je utisak samoljubive i uobražene osobe. Zabezeknuto je zastala ugledavši čoveka zavaljenog u udobni naslonjač koji je pažljivo motrio jedan od monitora sigurnosnog sistema. Bio je to naizgled pedesogodišnjak, povelike trbušine i okruglastog lica, gotovo bez vrata, kao da mu je glava nasađena direktno na ramena. Kosa mu je bila neuredna, a na uzanom orlovskom nosu bile su nataknute pomalo demodirane tamne naočare. Bio je odeven u svečanu odeću sa belom košuljom i leptir mašnom, ali je na njemu ta odeća delovala kao džak. Jednostavno mu nije pristajala. Nije ni on previše cenio svoje odevanje, što je bilo očigledno po mnogobrojnim flekama i opštoj zgužvanosti skupocene odeće. Pa opet, bilo je očigledno da je baš on taj koji vedri i oblači u toj prostoriji, iako je Ernestina Braun bila direktor ovoga hotela. Njen čovek zadužen za nadzor je zbunjeno stajao postrance, gužvajući nervozno svoju kapu
- Otkad ja govorim da Amerikancima ne možeš poveriti ni jedan posao, a da ne zabrljaju stvar do balčaka. Zar nije bilo dogovoreno da svaki gost mora biti višestruko proveren? Zar se nisi na to obavezala Ernestina?
- Ali... Držim se toga, pa svaki gost je podvrgnut detaljnoj analizi mnogo pre nego što dobije koordinate naselja. U čemu je problem? - Tonalitet njenog glasa pre bi se pripisao muškarcu nego ženi, a bilo je u njemu i poprilično straha.
- Draga moja Ernestina, znaš li uopšte ko je pre sat vremena došao kao gost u tvoj hotel? Glavom Donald Sikert , ili ako više voliš čuveni Lun!
- Lun?... Pa za njega niko nije ništa čuo već trideset godina! - Zamucala je.
- Naravno, baš kao ni za mene. Pa ipak ja sam ovde, a sada je tu i Lun! Kao da si zaboravila da su lažni identiteti bili njegov specijalitet. Toliko je siguran u sebe da se nije čak ni prerušio. - Izgovori ovaj oštrim glasom. - I ne samo to, već sam tvoga čoveka zatekao na spavanju! Ko zna kakve je smicalice taj đavo u međuvremenu izveo! - sad je već zvučao ljutito.
- Ne brinite, gospodine. Pobrinuću se za njega! Neće dočekati jutro.
- Nisam baš siguran da će to imati efekta. Mnogo ozbiljnoje organizacije od tvoje su to mnogo puta pokušavale, pa su omanule. Jedino što možeš da postigneš time je da mu daš do znanja da je na dobrom tragu. Biće mnogo mudrije držati ga na oku i nametnuti mu uverenje da je ovo samo jedna malo egzotičnija turistička destinacija.
U tonu glasa bila je vrlo oštro naglašena nepokolebljivost te odluke. .Ernestina je dobro poznavala svog šefa i znala je da joj je bolje da se povuče pre no što nastupi jedan od njegovih ispada besa. Nije ga nimalo volela, ali ono što je od njega dobijala je za sitnog kriminalca iz Harlema bilo mnogo više no što bi ona to očekivala i u najluđim snovima. Gospodariti ovakvim hotelom, biti svakodnevno u kontaktu sa najbogatijim i najmoćnijim ljudima sveta, za nju je bilo ispunjenje sna. Još pre desetak godina je gladovala, a sada je bila Gospođa sa velikim “G”! Nastranu ono dodatno obećanje, mada je od obećanja videla samo svoju užasnu gojaznost, koju je radije pripisivala njihovoj terapiji “adrenalin i hemoglobin” nego svojoj proždrljivosti. Uprkos svome dubokome preziru prema ofucanome Britancu, morala je priznati da je u toj terapiji ipak bilo nečega. On i njegovi kompanjoni su imali blizu devedeset godina, pa ipak nisu delovali nimalo matoro. Uobražena i slavoljubiva kakva je bila, ipak je više verovala “svojim” gostima, tim moćnim ljudima, koji su bezrezervno verovali u uspešnost postupka i nisu nimalo štedeli novac samo da bi u ravnomernim vremenskim razmacima priuštili sebi po jedan tretman. Pomalo ju je iznervirala Majnardova plašljivost. Videla je tog gosta koga je on nazvao Lunom. Najobičniji starkelja, nesposoban čak i da nosi svoje kofere. Kakvu bi opasnost mogao on da predstavlja, izuzev što Lunovo njuškanje može primamiti neke mnogo krupnije zverke? Ali neželjeno njuškanje je vrlo lako kontrolisati – pa zar njihov nadzorni sistem nije zadnja reč tehnologije? Naravno, sve po najnovijim standardima. Da je znala da je baš to najveća mana njene bezbednosti, mnogo bi se više brinula. Standardi su nešto što može olakšati održavanje, ali isto tako može olakšati posao svakome ko te standarde poznaje A senka koja je to popodne kliznula kraj osoblja i u glavni razvodni orman instalacije nadzornog sistema dodala nekoliko neupadljivih poboljšanja je itekako poznavala sistem ugrađen u “Iskušenju”. Mada nije znao da je stražar zaspao, bilo je izvesno da ga ne vidi, jer svi komunikacioni kanali su tridesetak sekundi bili blokirani. Ali Ernestina Braun je bila sasvim spokojna jer to nije ni slutila. Ne samo da je bila potpuno mirna, nego je već donela odluku da iznenadi svoje poslodavce. Naravno, dok je Majnard u hotelu neće se baviti tim uljezom, ali čim ovaj ode u svoj apartman, ona će se pobrinuti za tu napast.
- Otkad ja govorim da Amerikancima ne možeš poveriti ni jedan posao, a da ne zabrljaju stvar do balčaka. Zar nije bilo dogovoreno da svaki gost mora biti višestruko proveren? Zar se nisi na to obavezala Ernestina?
- Ali... Držim se toga, pa svaki gost je podvrgnut detaljnoj analizi mnogo pre nego što dobije koordinate naselja. U čemu je problem? - Tonalitet njenog glasa pre bi se pripisao muškarcu nego ženi, a bilo je u njemu i poprilično straha.
- Draga moja Ernestina, znaš li uopšte ko je pre sat vremena došao kao gost u tvoj hotel? Glavom Donald Sikert , ili ako više voliš čuveni Lun!
- Lun?... Pa za njega niko nije ništa čuo već trideset godina! - Zamucala je.
- Naravno, baš kao ni za mene. Pa ipak ja sam ovde, a sada je tu i Lun! Kao da si zaboravila da su lažni identiteti bili njegov specijalitet. Toliko je siguran u sebe da se nije čak ni prerušio. - Izgovori ovaj oštrim glasom. - I ne samo to, već sam tvoga čoveka zatekao na spavanju! Ko zna kakve je smicalice taj đavo u međuvremenu izveo! - sad je već zvučao ljutito.
- Ne brinite, gospodine. Pobrinuću se za njega! Neće dočekati jutro.
- Nisam baš siguran da će to imati efekta. Mnogo ozbiljnoje organizacije od tvoje su to mnogo puta pokušavale, pa su omanule. Jedino što možeš da postigneš time je da mu daš do znanja da je na dobrom tragu. Biće mnogo mudrije držati ga na oku i nametnuti mu uverenje da je ovo samo jedna malo egzotičnija turistička destinacija.
U tonu glasa bila je vrlo oštro naglašena nepokolebljivost te odluke. .Ernestina je dobro poznavala svog šefa i znala je da joj je bolje da se povuče pre no što nastupi jedan od njegovih ispada besa. Nije ga nimalo volela, ali ono što je od njega dobijala je za sitnog kriminalca iz Harlema bilo mnogo više no što bi ona to očekivala i u najluđim snovima. Gospodariti ovakvim hotelom, biti svakodnevno u kontaktu sa najbogatijim i najmoćnijim ljudima sveta, za nju je bilo ispunjenje sna. Još pre desetak godina je gladovala, a sada je bila Gospođa sa velikim “G”! Nastranu ono dodatno obećanje, mada je od obećanja videla samo svoju užasnu gojaznost, koju je radije pripisivala njihovoj terapiji “adrenalin i hemoglobin” nego svojoj proždrljivosti. Uprkos svome dubokome preziru prema ofucanome Britancu, morala je priznati da je u toj terapiji ipak bilo nečega. On i njegovi kompanjoni su imali blizu devedeset godina, pa ipak nisu delovali nimalo matoro. Uobražena i slavoljubiva kakva je bila, ipak je više verovala “svojim” gostima, tim moćnim ljudima, koji su bezrezervno verovali u uspešnost postupka i nisu nimalo štedeli novac samo da bi u ravnomernim vremenskim razmacima priuštili sebi po jedan tretman. Pomalo ju je iznervirala Majnardova plašljivost. Videla je tog gosta koga je on nazvao Lunom. Najobičniji starkelja, nesposoban čak i da nosi svoje kofere. Kakvu bi opasnost mogao on da predstavlja, izuzev što Lunovo njuškanje može primamiti neke mnogo krupnije zverke? Ali neželjeno njuškanje je vrlo lako kontrolisati – pa zar njihov nadzorni sistem nije zadnja reč tehnologije? Naravno, sve po najnovijim standardima. Da je znala da je baš to najveća mana njene bezbednosti, mnogo bi se više brinula. Standardi su nešto što može olakšati održavanje, ali isto tako može olakšati posao svakome ko te standarde poznaje A senka koja je to popodne kliznula kraj osoblja i u glavni razvodni orman instalacije nadzornog sistema dodala nekoliko neupadljivih poboljšanja je itekako poznavala sistem ugrađen u “Iskušenju”. Mada nije znao da je stražar zaspao, bilo je izvesno da ga ne vidi, jer svi komunikacioni kanali su tridesetak sekundi bili blokirani. Ali Ernestina Braun je bila sasvim spokojna jer to nije ni slutila. Ne samo da je bila potpuno mirna, nego je već donela odluku da iznenadi svoje poslodavce. Naravno, dok je Majnard u hotelu neće se baviti tim uljezom, ali čim ovaj ode u svoj apartman, ona će se pobrinuti za tu napast.