ČAROBAN PAS 2.deo - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Borac za prava zivotinja

ČAROBAN PAS 2.deo

Oceni ovaj blog
Te noći, iznenada je ušla u moju spavaću sobu i upalila svetlo. Stajala je na pragu, skupljena od hladnoće, u tankoj ružičastoj spavaćici. „Izvinite što vas budim“, rekla je, „imate divan stan, ali ja ne mogu da pronađem svoj krevet“. Poskočila sam i povela je do njenog ležaja. „Vrlo ste ljubazni, gospođo“, procvrkutala je tuđim glasom, glasom srećne devojčice.

Sutradan, i nekoliko narednih dana, vodili smo je od lekara do lekara. Obavestili su nas da za njenu bolest nema leka. Nisu znali mnogo da nam kažu o toj demenciji zvučnog imena, proždiračici sećanja; štaviše, kao da ni oni nisu baš bili sigurni u dijagnozu. Moja mama, tada već praznog pogleda, ličila je na mehaničku lutku koju smo sestra i ja šetale od skenera do elektromagnetnih rezonanci, držeći je pod ruku da ne padne. Još uvek nije bila fizički slaba; jednostavno – nije bila tu. Stalno zagledana u neku tačku visoko, izvan našeg vidokruga, sa oreolom talasaste plave kose, bledog tena, obučena u haljinu od plave šantung svile, sa heklanom belom kragnom i obaveznom niskom lažnih bisera oko vrata, mama je izgledala poput nekog koga su začarali i zarobili u samo njoj znanom vremenu i prostoru.

Lekari su nam sopštili: biće joj još gore. „Molite boga“, rekao nam je jedan od njih, „da se njen život okonča što pre. Nadajte se da će je izdati slabo srce.“ Mentalne sposobnosti će opadati sve brže. Zaboravljaće sve, pa čak i sopstveno ime. Stvarne uspomene izmešaće se sa fikcijom i niko više neće razumeti ono o čemu ona bude govorila… ako uopšte bude govorila.

Ali, govorila je, i to puno. Zvala bi telefonom svakih pola sata da me pita kako sam, kako muž, kako deca, i to me je, ma koliko bilo naporno, radovalo jer je zvučala potpuno normalno – sve dok nisam shvatila da ona, zapravo, i ne zna sa kim razgovara. Ako bih malo zagrebala po površini tog telefonskog razgovorčića i postavila joj takozvano ’trik pitanje’ – kako se ja zovem, kako se zovu moja deca, koji je mesec ili dan u nedelji – ona bi se zbunila, prekinula vezu i kasnije pokušavala ponovo. Žalila se na moju sestru i zeta. „Užasni ljudi“, vajkala bi se. „Potkradaju me, a možda me i truju. Stavljaju nešto u moju hranu. Pansion im je prljav pa sam odlučila da se spakujem i odem kući.“ Uporno sam joj iznova objašnjavala da ona nije ni u kakvom pansionu, da je to njena kuća i da živi sa svojom porodicom; njen glas bi odmah promenio boju: „Ne, to ste vi nešto pogrešili. Pa, ja se nikada nisam udavala, a kamoli imala decu…“ Moja sestra je bila očajna, u stalnom rascepu između tuge i ljutnje što je majka ne prepoznaje.

Mislila sam da je, možda, mama konačno srećna u tom svom novootkrivenom svetu. Pričala bi mi kako ide na fakultetska predavanja, ili bi zvala da kaže kako ju je upravo posetio brat (upokojen pre skoro dvadeset godina). Digli smo ruke od objašnjavanja. Ponekad bi prihvatila moja tumačenja, ali bi ih zaboravila već sledećeg minuta.

I dalje je vikendom dolazila kod nas; moja sestra bi je stavila u taksi, a ja bih je, dan-dva kasnije, taksijem vraćala kući. Prvih sat vremena je bila potpuno svesna gde se nalazi i ko smo mi. Ja bih je, pod ruku (čudeći se kako je, odjednom, postala tako laka, kao perce), odvodila u dnevnu sobu, postavljala na njenu fotelju, frizirala, manikirala, čupala obrve, činila sve ono što je ona zaboravljala da učini, a do čega joj je još uvek bilo stalo. Kako se dan probližavao kraju, tako se mračila i njena svest. Unučiće je volela, iako ih više nije prepoznavala. „Znate“, rekla bi mi šapatom, u poverenju, „ja uopšte ne znam ko su ovi dečaci, ali toliko mi je toplo oko srca kada ih vidim, da mora biti da smo nekako povezani…“

Po mojim instrukcijama, nacrtala je malo porodično stablo – drvce sa svojim imenom na njemu, i grane, koje su se račvale u različitim pravcima i nosile naša imena. Bila je ushićena kada je shvatila da je to maketa njenog života. „Kako to da sam zaboravila?“ pitala bi se, sasvim lucidno, u jednom trenutku, a već u sledećem bi zaboravila da se išta pitala. Parče papira nosila je, poput dragocenosti, u novčaniku, u plastičnoj, providnoj pregradi, kako bi joj uvek bilo pri ruci. Vremenom, broj takvih ceduljica se umnožio i sadržavao detalje oko naših godišta, uzrasta, međusobnih odnosa, adresa, brojeva telefona. Papiriće je nosila po džepovima, u kutijici „Nitroglicerina“, ispod jastuka. Ponekad bi na njih zalutali pojmovi poput onih uobičajenih: četka, tanjir, ogledalo…

U septembru se uznemirila i počela da nam telefonira na svakih petnaestak minuta, ponekad i u sred noći. Situacija se naglo promenila. Sada je spominjala svoje ćerke, mada im nije znala imena. U tom nelogičnom spletu događaja i vremena našli su se, izmešani, i živi i mrtvi, i fiktivni i stvarni – svi oni koji su joj nešto značili u životu. Postojali su istovremeno, u nekom paralelnom svetu. Majka bi me molila da joj „pozajmim“ psa-vodiča slepih. „Ali, mama“, uporno sam joj objašnjavala, „ja nemam takvog psa.“ „Imaš“, odgovorila bi mi, sa tihim prekorom u glasu, „samo nećeš da mi ga daš, bojiš se da ti ga neću vratiti… Daj mi ga na jedan dan, da odem na jedno mesto..“
„Reci mi kuda želiš da ideš“, bila sam uporna. „Možda ja mogu da ti pomognem“.
„A ne, nikako… Ne bih to mogla da tražim od tebe. Moram da stignem kući, dok još ima vremena. Čekaju me moja deca…“
„Ali, mi smo tvoja deca… Kod kuće si…“
Nije bilo pomoći. Moja majka je tražila je od mene nešto što nisam mogla da joj dam, nešto što nisam imala.

Oktobar se približavao kraju, i ona je sve više fizički propadala. Koliko god da joj je apetit bio veliki, bivala je još sitnija. Kada se kretala, izgledalo je kao da lebdi kroz prostor, sa lakoćom duha koji je još uvek na prelazu između dva sveta. Kosu je tada kitila raznobojnim tračicama i ukrašavala svetlucavim šnalama, a lice joj je poprimilo neki izraz zbunjenog deteta.
Poslednji put kada sam otišla da je posetim, jedva da je progovorila par reči. Sedela je za istim stolom sa nama, svojim ćerkama, i pijuckala kafu – baš kao dvadeset, deset ili godinu dana ranije – ali je u nas gledala, kako se činilo, bez traga prepoznavanja. Svu pažnju usredsredila je na ređanje šarenih bombona po stolu. Na rastanku sam je poljubila u suvi, starački obraz i požurila kući okrećući od nje glavu, samo da mi ne vidi suze u očima (ukoliko je uopšte znala šta one znače). Krišom mi je gurnula u ruku parčence papira. Shvatila sam: iz nekog, samo njoj poznatog razloga, taj papirić je bio tajna i nas dve smo bile učesnice zavere. Prihvatila sam i tu, poslednju igru, i ceduljicu razvila tek u autobusu. Na njoj je bilo majčino porodično stablo: ona, moja sestra, ja, naša deca, uredno ispisana imena i datumi rođenja.

Ispod svega toga bila je, nesigurnom rukom, nacrtana neka kontura. „Gara, Čaroban pas“ – pisalo je, teško čitljivim rukopisom – „koji čuva napuštene i vraća izgubljene“.

Pošalji "ČAROBAN PAS 2.deo" na Facebook Pošalji "ČAROBAN PAS 2.deo" na Google Pošalji "ČAROBAN PAS 2.deo" na My Yahoo! Pošalji "ČAROBAN PAS 2.deo" na Live Pošalji "ČAROBAN PAS 2.deo" na MySpace Pošalji "ČAROBAN PAS 2.deo" na Twitter Pošalji "ČAROBAN PAS 2.deo" na Digg Pošalji "ČAROBAN PAS 2.deo" na del.icio.us

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari

  1. EGYPTIAN CAT (avatar)
    Mozda bi ti bolje pristajao nick CATWOMEN, s obzirom na sliku u avataru, a prica je jako, jako dobra. Bolna, ali dobra...
    Ažurirano 17.07.2008. u 13:03, autor: EGYPTIAN CAT (Slovna greska)
  2. Becky Thatcher (avatar)
  3. bracaco (avatar)
    Pitam se ko si ti, kakvo se bice ispod te maske krije sto ovako divno pise :) dal se i za tebe neko stampano delo krije, rado bih ga procitao.
  4. Borac za prava zivotinja (avatar)
    Pa žensko biće.
    (Naravno da ima štampanih dela - nekoliko.)
  5. bracaco (avatar)
    Hvala ti na pomoci, mozda da odem u biblioteku i prepoznam te po stilu ili masci :)
  6. EGYPTIAN CAT (avatar)
    Dragi Bracaco,
    Ako hoces do biblioteke onda ti preporucujem da potrazis knjige Nikol Kidman, posto bih rekla da se doticna krije iza maske.
    Javi nam kako je proslo istrazivanje. Inace Nikol Kidman je, po meni, sjajno odglumila CATWOMEN (ako ne gresim ulogu), a u jednom od filmova (ne znam napamet naslov) zaista me je odusevila i pokazala bolje nego do tad, da osim sto dobro izgleda ume i da glumi
    P.S. E sad sam stavila prst na celo... Skoro sam gledala verziju sa Misel Fajfer... Ma trazi ti knjige od obe, pa ces, valjda, potrefiti...
    Ažurirano 19.07.2008. u 22:55, autor: EGYPTIAN CAT (Setih se neceg)
  7. Borac za prava zivotinja (avatar)
    Mišel Fajfer.

    Naravno da ne mogu javno da otkrijem identitet.
  8. bracaco (avatar)
    Pa ono jeste, a ja navalio da skines masku :))
    Kud bi ovaj svet otisao kad bi svi bili samo ono sto jesu i odbacili razne maske iza kojih se kriju :))